fbpx

U London na brzaka

Genijalna i možda pomalo ishitrena odluka moje majke, koja je, umorna od stagnacije i besmisla ovde, sve isplanirala u roku od par dana i odvela me u moj rodni grad na tri i po dana.

London je mesto gde nikad neću biti umorna ili bezvoljna, gde ću uprkos svakoj prethodnoj poseti uporno otkrivati nove stvari, i jedino mesto gde pored divljenja i uživanja postoji čudni mali neobjašnjivi osećaj pripadnosti.

Dan prvi: let, jedan. Volim miris aerodroma, iz nekog razloga me uzbuđuje. Gledam da li sam nešto zaboravila, sve i da jesam sad je prekasno. Pasoši, novčanik, kartica za metro. Ništa više mi ni ne treba. Manično tumaranje užurbanih ljudi me smiruje dok sedim čekajući da uđem na gejt.

Od Lutona do Londona je potrebno malo manje od dva sata vozikanja kul britanskim autobusima, i posle kratke pauze i ručka kući, mama i ja polazimo u ekspediciju.

Prvo stajalište, Kensington. Nedostajao mi je uznemirujući zvuk metroa i gužve. Volim da udišem onaj podzemni vazduh, jer me podseća na ovaj grad i ni na šta više. Šetkamo se kroz široke ulice sa visokim belim zgradama i mama pokušava da nađe baš onu u kojoj je živela. Priča mi o tome kako je živela u istoj ulici kao Fredi Merkjuri, samo da bi to shvatila one godine kada je on umro, jer se kroz ulicu orila muzika Queen-a. Ispred Fredijeve kuće je mirno, ima par turista koji pokušavaju da ubodu koji je ulaz tačno i da se slikaju. Razmišljam o prolaznosti i lepoti komšiluka u kojem se nalazim.

Posle toga smo obrnule klasičnu turističku rutu, vozikajući se u velikom crvenom autobusu i šetkajući se kroz sam centar. Trafalgar, Covent Garden, Regent St, pauza za kafu. Pokušala sam da iz toga izvučem neke slike, ali ja ne znam šta je mama radila sa telefonom. Bar smo se ismejale.

Naš put kući propraćen je tipičnom kišom koju sam oduvek volela, ali ne samo u Engleskoj.

Dan drugi: ekspedicija, još jedna. Danas nam se pridružuje Ana, moja kuma koja mi je mnogo nedostajala i u pauzi tokom učenja za faks, uspela je da odvoji jedan dan da budemo zajedno. Pričam joj šta ima novo u Beogradu dok čekamo metro, i u momentima kad mogu, slušam Elton Džona, Bouvija, Queen, Roling Stonse i nešto malo Bitlse, pojačane do daske. Volela bih da postoje vremeplovi.

Severniji deo ne poznajem baš najbolje, tako da smo se zaputile tamo na dva ciljana mesta: Abbey Road i Camden Town.

Postoji jedan čudan dojam kojim treperim svaki put kada se zadesim ispred nečeg tako monumentalno bitnog, da se jednostavno osećam malo i nebitno. To su uglavnom građevine, slike ili skulpture, ali taj osećaj me je fino prodrmao ispred pešačkog prelaza i nisam znala da ću biti u situaciji to da kažem.

Naravno da je bilo ljudi, i mislim da smo i mi same jedno deset minuta prelazile isti pešački napred-nazad, pokušavajući da se lepo slikamo. Ima par dobrih slika, ali na svima hodamo u suprotnom smeru od Bitlsa na albumu Abbey Road. Videle smo nekog lika koji je demonstrativno prelazio potpuno bos, iz nekog meni nepoznatog razloga. Odmah pored je Abbey Road Studios a pored je još jedna zgrada u kojoj je mama živela. Na ovoj čak pokazuje sprat i prozore.

Šetnja do Camdena je trajala  par kilometara, ali nisam je ni osetila.

Camden town: mesto gde mislim da sam ostavila komad svoje duše, raj za čudake, mnogo dobre hrane, mesto koje odiše nekom staromodnom energijom i gde na svakom drugom ćošku smrdi na travu (to baš i nije najlepše). Vintage i ploče su dve reči koje mi padnu na pamet kada se setim ovog dela grada koji je, bez premca, jedno od naj-kul mesta na kojima sam za života bila. Trebalo je da dođemo ranije pa da ceo dan provedem tumarajući kroz Camden Market, kopajući po second hand radnjicama i prodavnicama ploča.

Prekinula nas je kiša, i ostatak svog dana provela sam u tržnom centru trošeći pare sa kartice kao da nisu moje.

Dan treći: samostalna, vrlo. Dobar deo dana otišao je na jurcanje po radnjama, ili drugim rečima podizanje porudžbina raznih sorti od ljudi iz Beograda, ali tako je svaki put. Bar sam obnovila zalihe slatkiša koji će nestati u roku od dva dana kad se vratimo. I to je bitno, između ostalog.

Lagana tura kroz St. James’ park, Bakingemsku palatu (gde se svaki put javljam svojoj prijateljici Elizabeti i pitam se kada će da zove na čaj) i pauza za suši. Posle se nalazimo sa maminim dobrim drugom, što kvari moje početne planove, te se dajem u svoju prvu solo turu po Londonu. Znala sam ja da se prilično dobro snalazim, ali ovo je bilo lakše nego što sam mislila (osim dela gde sam stala na pogrešnu platformu i zamalo otišla u pogrešnom smeru).

Vraćam se na Kensington, do mog omiljenog mesta na ovome svetu: ulica gde su muzeji.

Prvo sam otišla na kafu sama sa sobom i pokušavala da zamislim verziju svog života u kojoj mi je ovo svakodnevnica. Poznajem ovaj kraj prilično dobro za nekog ko dolazi možda jednom godišnje, i šetkam se po malim uličicama razgledajući knjižare sa vrelim kapućinom u čaši za poneti.

Ne sećam se kada sam poslednji put bila u Naučnom muzeju, pa biram da idem tamo. Ima interneta, hvala bogu. Prvo stupam u kontakt sa ostatkom sveta ( da vidim da nisam nešto propustila) i onda se šetkam. Saznala sam kako astronauti žive u svemiru i prilično je interesantno. Provela sam tamo par sati, lečeći svoje misli. U muzejima se osećam vrlo prijatno i smireno.  Gledam u avione i oldtajmere dok mi u slušalicama gruva omiljena plejlista.

Posle nekog vremena se vraćam na mesto na kojem sam se rastala od mame, i po podne završavam učeći Engleza od 50ak godina da psuje na srpskom. Probala sam svoj prvi džin tonik i osećam se kao prava mala Britanka.

Veče smo provele manično trpajući stvari u kofer i pričanjem sa kumovima, čiji dom nazivam svojom kućom kad sam tamo.

Dan četvrti: ustajanje rano, metro do centra, kul britanski autobus. Na neku foru smo uspele da prođemo i da nam ne naplate karte. Čekirale smo pretežak kofer i niko nam ništa nije rekao. Pijemo poslednju kafu na britanskom tlu. Ne znam kako da se osećam, ostala bih ovde zauvek. Dogovaram prvu beogradsku kafu zakačena na wifi u duty free shopu dok mama miriše neke parfeme i u jednom trenutku nisam mogla da je nađem, tako da je to bilo veselo.

Ulazimo u avion. Govorim u sebi svoje pozdrave zemlji koju nekad nazivam svojom, zagledana u aerodromski beton. Kroz par minuta misli mi se gube dok zamišljam kako padam kroz oblake. I to je to. Beograd.

Kratak odmor za dušu i misli verovatno ima drugačiji izgled i verziju za svakoga, ali ovo je mamina i moja. Nadam se da ću uvek moći ovom da se radujem, i da ću u nekoj verziji, nekad, negde završiti u Londonu bar na kratko.

Autorka: Mila Miljković

Leave a reply