fbpx

U Njega verujemo Ivane Ivković u Bitef teatru

Triologija umetnice Ivane Ivković započeta je 2016. godine na Oktobarskom salonu performansom ,,Linije,redovi, kolone’’ zatim nastavljena ,,Velikim Vavilonom’’ i sinoć je zaokružena finalnim osmočasovnim performansom ,,U Njega verujemo” održanim u petak 31. januara od 19h u Bitef teatru.

Tema prvog dela triologije je poredak, drugog komunikacija, dok se finalnim segmentom umetnica bavi ,,verovanjem, kontekstom verovanja u najširem smislu.’’

Na skelama, koje se prostiru od poda do plafona, Ivana Ivković je postavila četrdeset muškaraca koji su za vreme trajanja performansa bili izloženi pogledima publike- među performerima je bilo nekoliko profesionalnih umetnika i plesača, ali su većinu činili muškarci koji ne pripadaju svetu umetnosti i nemaju iskustva u javnom nastupu.

Razlika između profesionalnih umetnika i „običnih’’ muškaraca je bila primetna- umetnici su odavali utisak spokoja, mirno održavajući pozu koju su zauzeli, dok su ostali izražavali emocije  nemira tako što su rukom lupkali po ogradi skele, vrteli blago  nogama ili razgovarali sa nekim ko se u datom trenutku nalazi pored.

Ivana Ivković je konstruisala scenu strašnog suda: ,, Muškarci su poređani u pet nivoa  i predstavljaju žive slike. Oni se nose sa protokom vremena gde nema glume, nema pripreme. Ovo nije pozorište već pravi život.’’

Arhitektonski kontekst rada je od velike važnosti za umetnicu :,,Bitef je građen kao verski objekat, katedrala, što nikada nije postao. Sada transgresiramo i ulazimo u prvobitnu namenu objekta, pravimo oltar sa renesansnim pristupom arhitekturi i živim ljudima po Mikelanđelovoj sceni strašnog suda.’’

Struktura Bitef teatra omogućava konstrukciju skele visoke čak deset metara, čime ovaj monumentalni rad postaje vezan za prostor u kome se nalazi.

Viši nivoi skele su povezani merdevinama kako bi performeri mogli da promene mesto na kome sede, stoje, vise sa skele ili leže.

Povremeno su se otvarala vrata na zidu kako bi učesnici mogli da izađu i potom se ponovo pojave na drugom nivou instalacije.

Pre izvođenja performansa održana je samo jedna proba kako bi umetnica ostala dosledna svom principu iskrenog predstavljanja protoka vremena i iščekivanja, bez uvežbavanja i glume.

Ivana strašni sud tumači kao nešto što je ,,u nama. Ne postoji drugi sud osim onog koji imaš sam pred sobom, kao i prema drugim ljudima. Ideja verovanja je kompleksna pri čemu se stalno nameće pitanje U šta to verujemo? Kao žena poručujem - U Njega verujem. Ne mislim samo kao kritiku društva koje je patrijahalno već tom porukom istražujem i svoju fascinaciju drugošću, muškarcem.’’

Ulazak i izlazak iz sale nije bio striktno određen, već je posetiocima data sloboda da se zadrže koliko žele, priđu bliže skeli ili performans posmatraju iz udobnih sedišta.  Obučeni i prijatno smešteni u zamračenom delu sale, posmatrači su predstavljali jak kontrast izloženim polunagim ili nagim performerima osvetljenim reflektorima.

Pauzu u praćenju događaja posetioci su pravili silazeći u kafić u prizemlju Bitefa koji je postao „stanica” gde se razgovaralo o umetnosti koja se istovremeno događa na spratu iznad.

Različiti karakteri, fizički izgled i pristup protoku vremena performera izazivali su neizvesnost i interesovanje za svaki njihov idući pokret.

Predstavljanje izvođača u ogoljenom i ranjivom obliku je suprotna slika od uobičajenog poimanja muškarca kao moćnog i samouverenog bića, čime umetnica preispituje naše percepcije o polovima, verovanju i dogmama društva.

Autorka teksta i fotografija: Milica Grbić

Naslovni vizual: Saša Tkačenko

Ostavi komentar