fbpx

U Salonu sa Ana Marijom Grbić

U susret Sajmu knjiga i književnoj euforiji koja se bliži, u Salonu smo ugostili mladu beogradsku spisateljicu Ana Mariju Grbić. Iza sebe ima tri zbirke poezije Da, ali nemoj se plašiti, Venerini i ostali bregovi i Zemlja 2.0. Idejni je tvorac ARGH! pesničkih večeri, autorka usmene biografije Idoli i poslednji dani, o kultnom jugoslovenskom bendu novog talasa i jedna od urednica u izdavačkoj kući Arete. Ovog puta za Oblakoder, govorila je o svojim početnim koracima u pisanju, fakultetu, poeziji, ali i dala zanimljive i sočne preporuke za sve ljubitelje dobre knjige.

Kako je počelo tvoje interesovanje za pisanje?

Moji roditelji su puno čitali i imali smo veliku biblioteku, tako da sam i ja počela da čitam od malena. Mislim da je taj impuls došao kada sam bila peti razred. Ti prelazni i istorijski granični periodi te nateraju da se umetnički izraziš, ato uglavnom ode na patriotizam. Tako sam i ja napisala rodoljubivu pesmu i sećam se da su se moji zgrozili, jer su bili vrlo kritični i onda i sada. Onda sam u srednjoj školi počela da pišem pismene sastave, koji su bili malo „drugačiji”, a onda ubrzo sam počela da ih  pišem svima iz mog odeljenja, jer sam imala toliku potrebu da pišem da meni nije bio dovoljan jedan pismeni. Tako sam shvatila da sam hiperproduktivna i vremenom sam počela to da sistematizujem i da pišem poeziju i priče, bez zadatih tema, mada ja i dalje patim od toga da volim da mi neko nešto zada.

Kako si odlučila da želiš da upišeš Filološki fakultet i da književnost postane tvoj poziv ?

Htela sam da upišem dramaturgiju i drago mi je što nisam. Tu se non stop piše, ali ono što tada nisam shvatala, ali sad da, je da se tamo ne čita dovoljno. Onda sam pristupila književnosti misleći da je to prava mera, ali nije, jer se  tamo isključivo čita, a ako pišeš, pišeš o tome što si čitao, ali ne na bilo koji kreativan način. Ja sam pročitala mnogo knjiga, koje nikada verovatno ne bih da nisam upisala taj  fakultet i to je ono izuzetno što mi je on doneo.

I Zemlja 2.0 i Venerini i ostali bregovi su bile inspiracija filmskim stvaraocima. Na prvoj poemi radio je reditelj Igor Stanojević, a na drugoj Danilo Lučić. Kakav je po tvom mišljenju spoj ove dve umetnosti, poezije i filma?

To je generacijski. Mi smo svi u jednom trenutku počeli da snimamo poetske filmove i bilo je užasno interesantno i sad svi mi imamo filmove za te prve, druge knjige. Zemlja 2.0 ima dramske likove, pa je od toga zaista mogao da se napravi film, i dugometražni i možda ne ni tako poetski. Kada daš nekome takvu građu, logično je da će od toga da nastane nešto tako.

Jedna si od idejnih tvoraca pesničkih večeri ARGH! koje opstaju već godinama. Kako je sve to krenulo, odakle se  rodila ideja ?

One su nastale pre osam godina. Razmišljali smo ovako : mi hoćemo neku pozornicu, koja nije kulturni centar, gde će ljudi koji se stide, moći da izađu i da čitaju, da bude takva atmosfera da ljudi mogu da se opuste, puše cigare, piju piće, ali sa druge strane i da slušaju jedni drugi. I zaista za tih osam godina smo svi mi zajedno porasli i svi smo naučili da delimo i čitalačka i svoja iskustva.

Da li bi izdvojila neko zanimljivo iskustvo/priču sa ARGH! večeri?

Imam ih jaaako puno. Evo prva je da su nas ispalili veče pred prvog ARGH-a, pa smo ga organizovali u fiskulturnoj sali na Vračaru, gde su posle pesnici preskakli obruč, radili sklekove, zgibove, vrteli hulahop – to je možda bio najbolji ARGH !. Pošto je veče podeljeno na tri kruga,super je kada gledaš od prvog kruga do trećeg. Prvi krug – stidljiv sam i nesrećan, drugi krug – prošlo je pola sata, osećam se okej, super mi je da čitam svoju poeziju, ovo je strava, treći krug – ja sam kralj sveta, vi ste svi kraljevi sveta, mi svi možemo sve, ovo je najbolja poezija na svetu, sad ću sve da vam ispričam.

Možemo li da očekujemo novu sezonu od oktobra ?

Da, poslednje srede oktobra slavimo i rođendan i uvek imamo rođendansku tortu sa svećicama, zato što smo ostali klinci. Biće malo više muzike, nego inače i lokacija ostaje Ljubimac.

Vodila si i radionice kreativnog pisanja. Šta savetuješ mlade autore i autorke koji žele da se okušaju na polju književnosti?

Da se zabavljaju. Ja to kažem svima za sve. Ako hoćeš da se baviš bilo kojom vrstom umetnosti, tebi mora da bude zabavno. Naravno, mučićeš se, ali u svakom trenutku mora da postoji taj mali nivo gde se ti smeješ samom sebi što to pišeš i svom junaku koji nešto radi. To može da bude i najtragičnija situacija ikada, ali moraš da se non stop igraš sa tim što radiš, inače je to osuđeno na propast.

Nedavno si objavila biografsku knjigu Idoli i poslednji dani u izdanju Kontrast izdavaštva. Njihov album Odbrana i poslednji dani čini okosnicu knjige, ali se u njoj nalaze i svedočanstva članova benda i drugih ljudi, koji su bili svedoci ovog perioda.  Kako je izgledao rad na njoj?

Ja nisam novinar, morala sam malo da se nabildujem da znam šta radim, ali na kraju nisam ni pristupila novinarski, jer sam shvatila da ne mogu, zato što je meni tema previše bliska, a u novinarstvu moraš da imaš bar neki otklon, a ja nisam imala bukvalno nikakav. Knjigu sam radila dve godine. Bilo je strašno zabavno i sa književne strane, jer lično volim taj bend i njihove tekstove, pa je interesantno kad mi je Srđan Šaper rekao da nisu tačni tekstovi, koje većina zna i koji su na internetu,pa mi je podvlačio šta nije dobro, a ti ceo život pevaš tu pesmu i misliš da je znaš i da si je književno rastumačio.

Dakle, sama si došla na ideju da je napišeš, nije bila „zadata tema”?

Ne, to nije bila zadata tema, ali je negde bilo zadato time što sam ih slušala ceo život. Nekada osetim da moram nešto da uradim i to je nekada vrlo destrukrtivno, jer ostavim sebe po strani i onda dok se to ne desi i izvede do kraja, ne bavim se ničim drugim. Ne mogu da pišem dve knjige u isto vreme, da radim na poeziji. Za ove dve godine, mislim da nisam ništa napisala, samo sam dorađivala ono što sam ranije počela.

Baviš se i stripom. Kako se izrodilo interesovanje za to polje umetnosti ?

Osim toga što sam želela da upišem dramaturgiju, naravno da sam želela da upišem i Akademiju ili srednju dizajnersku, ali sam već tada posustala kada sam shvatila kako tamo ljudi crtaju i da ja nikada neću uspeti to da uradim. Strip je onda spoj moje dve najveće ljubavi, crtanja i pisanja. Palo mi je na pamet da radim poetski strip, šta god to značilo, i da svoju poeziju izrazim kroz slike. U poslednje vreme to slabije radim, osim što sam skoro pisala scenario za kratki film i ispostavilo se da je moj storyboard strip. Godinama nisam radila strip, a sada ga radim, a da ni ne znam da ga radim.

A  sad u duhu predstojećeg sajma knjiga... 

Koja je najgora knjiga koju si ikada pročitala ?

Putovanja Čajlda Harolda, to je bilo toliko loše da sam mislila da meni on to radi namerno, potom Balzaka nisam volela na fakultetu, Život i priključenija, zatim Parmski kartuzijanski manastir, ali isključivo iz mog neobrazovanja tada i činjenice da ti na fakultetu nekada dođu knjige za koje nisi spreman. Ali lošu knjigu, koju nisi morao da čitaš, ti ostaviš. Pročitaš dve strane, baciš je negde, prodaš na Kupindu i nikada je više ne vidiš, a tu književnost od pre Hrista, ti moraš da pročitaš i onda ti ostane vrlo urezana u mozak do kraja života.

Koja je najbolja knjiga koju si pročitala ove godine ?

Moram da spomenem naslov, koji sam ja uređivala. Arete ima konkurs za najbolju knjigu godine i prošle godine je dobitnik bio Marko Vignjević sa romanom „Očevo mleko”, koji je briljantan. Nešto slično nisam pročitala sigurno poslednjih deset godina. A od poezije mi je teško da izdvojim jednog autora, jer ona zaista ima svoj prostor i više nivoa, ali volim da čitam Anu Ristović, ona je klasično dobra, Sigmina poezija mi dosta prija, takođe Radivoj Šajtinac koji izdaje novu zbirku poezije, za koju sam pisala prolog i koja je fenomenalna.

Koje bi knjige preporučila našim čitaocima za predstojeće jesenje i zimske dane?

Preporučila bih prvi i jedini roman Salvadora Dalija, koji izlazi u Arete-u i biće gotov za sajam, Anu Seferović, kojoj je izašla nova zbirka poezije  „Materina”, kao i Marka Tomaš, koji isto ima novu zbirku poezije i kog je dobro čitati zimi, možda i najbolje tada, možda i jedino tada zapravo.

Autor naslovne fotografije: Igor Stanojević

Marija Todorović

Ostavi komentar