Kada je reč o umetničkim konkursima, stiče se utisak da postoji izobilje onih za najmlađe, kao i onih za profesionalce, dok srednjoškolci nemaju prostor gde bi mogli da iskažu sebe kroz svoje radove. Borbu protiv ove stigme vode organizatori festivala Prepad, koji je prvi put održan u junu 2021. godine. Od tada, rad samog tima se ozbiljno proširio i sve inovacije ćemo imati prilike da vidimo 5. i 6. februara u Kulturnom centru Beograda na Prehladu, zimskoj verziji festivala.
Tim povodom, o položaju mladih u umetnosti, zimskom izdanju festivala, konkursima i očekivanjima, razgovarali smo sa organizatorima festivala: Ilijom Maršićevićem, Katarinom Zarić, Mašom Sekulović, Nađom Marjanović i Dunjom Cvejanov.
Šta je Prepad?
Nađa: Kako beše ide ono? Prepad je inicijativa mladih kreativaca koji žele da se pridruže našoj široj kulturno – umetničkoj sceni. Cilj nam je da povežemo mlade.
Ilija: Prepad je festival koji organizujemo nas petoro: Dunja, Nađa, Maša, Katarina i ja. Zimsko izdanje će biti održano 5. i 6. februara. prošli put je održan 5. i 6. juna u Kulturnom centru Beograda, sa velikom podrškom Ane Nedeljković, koja nam je dosta pomogla na ovom projektu.
Katarina: …koja nam je omogućila da radimo ovaj projekat (smeh).
Kako se razvila ideja za festival?
Ilija: Znači, sedim ja u KSP-u (smeh)… Cenim da u svima nama koji se bavimo umetnošću postoji ozbiljna frustracija zbog toga što nemamo konkretan prostor gde možemo da kreiramo umetnost zajedno. Naravno, možemo kod kuće da radimo šta god hoćemo, ali nije isto kada si u okruženju umetnika i kada si sam.
Maša: Postoji i dalje jedna kuća na Dedinju, napuštena rezidencija Iračke ambasade. Mi smo tu hteli da napravimo prostor gde će se svi okupljati i stvarati zajedno, ali se to, jelte, nije dobro završilo, jer je ta kuća i dalje bila u vlasništvu Iračke ambasade.
Ilija: Prvobitna ideja jeste bila da se napravi kulturni centar. To je ideja koja je nama i dalje u glavi, ali trenutno nemamo dovoljno materijala da to izguramo. Sada smo na nivou ovog festivala i radimo na sajtu. Cela ideja sa kućom je bila malo preoptimistična za par petnaestogodišnjaka. To je otpalo i krenuli smo da razmišljamo šta možemo da radimo. Hteli smo da vidimo neku promenu u zajednici mladih umetnika i tu smo smislili da napravimo festival, gde možemo da zovemo ljude koje znamo da bi mogli da izgrade svoju umetnost bez ikakvih troškova. To se, zapravo, letos desilo, bilo je jako lepo iskustvo. Imali smo 2 dana festivala, kao što ćemo imati sada. To je neka početna tačka za ovu priču. Kasnije smo smislili šta će se dalje dešavati.
Inspiracija za ime je bila pesma Bobana Petrovića. Kako ste se složili oko toga?
Nađa: Slušala sam tu pesmu i shvatila da je to – to. Ideje su bile Prepad i FAK fest, Festival alternativne kulture, ali smo našli na Fejsbuku da FAK fest već postoji u nekom drugom gradu.
Ilija: Možda je i dobro što nismo odabrali FAK fest, zato što ne bih rekao da je umetnost koja se izlaže na Prepadu konkretno alternativna, koliko je samo mladalačka.
Nakon nastanka ideje, koji je bio prvi korak u organizaciji?
Ilija: Zapravo, nije bilo toliko profesionalno. Bilo je na nivou toga da telefoniram ljudima koje poznajem i koje bih voleo da vidim na festivalu. U jednom trenutku sam shvatio da ne mogu sve to sam da uradim i onda sam napravio manju organizaciju u koju su upale Nađa, Katarina i Maša.
Dunja: Ja sam u drugoj sezoni (smeh).
Ilija: Super spontana stvar koja se desila na prvom Prepadu su bile projekcije iza muzičara. To je bila stvar koju nisam video pre Prepada, iako sam siguran da je neko verovatno organizovao. Bilo je dosta kul. Na fazon Pink Floyd-a, kada su svirali u senkama.
Kako ste došli do ideje da se Prepad održava u Kulturnom centru Beograda?
Ilija: Ana Nedeljković i ja smo se našli u Monksu i ukratko sam joj ispričao ideju. Opet, veliki pozdrav za nju. Njoj se dosta svidelo sve što sam joj rekao, jer u tom trenutnku nisam imao konkretnu ideju festivala, već veoma apstraktnu misao o tome šta želim da se desi sa našom mladom scenom. Razmišljali smo i pregovarali u decembru 2020. Prepad je trebalo da se održi u martu, ali smo morali da odlažemo više puta zbog korone, što je uvek dosta bitan faktor.
Ko se bavi čime u organizacionom timu?
Katarina: Nemamo skroz definisane uloge još, mada bi to možda trebalo malo regulisati (smeh). Zbog ozbiljnije organizacije, Dunja je upala u celu priču, jer ima iskustva sa organizacijom i produkcijom. Prvi put smo se podelili tako da je Nađa radila dizajn i taj kreativniji deo, a Maša i ja smo postavljale izložbu i komunicirale sa izlagačima. Ilija je hendlovao muziku, a Matija filmove. Sada to izgleda drugačije jer svi radimo sve, ali ne u potpunosti. Svako ima nešto u šta se malo bolje razume, pa se time bavi. Šta god da izađe kao tačka dnevnog reda, svi se konsultujemo.
Koliko traje priprema ovakvog događaja i šta sve iziskuje?
Dunja: Sve u svemu, ovo traje već mesecima, jer iziskuje vreme. Od oktobra do sada su trajale pripreme. Rad je bio konstantan, nismo imali momenat lufta u kome se ništa ne dešava. Prva je bila promocija konkursa, da bi on uopšte došao do ljudi. Išli smo po raznim novinama, emisijama i radijima. Kada su krenule da pristižu prijave, Katarina je odgovarala na mejlove. Sve je trebalo da se pregleda i zabeleži. U međuvremenu smo morali da vidimo koliko ljudi možemo da primimo, koliko dana će festival da traje i kako će sve da izgleda. Bio je veći posao (prvi festival je organizovan za dve nedelje), ali smo se lepo podelili.
Katarina: Nije bilo svađa i tuča, ostali smo pri tome da većinski svi radimo sve. Stalno ima nekog posla, ali on postaje sve intenzivniji. Ove poslednje nedelje se tresemo i stalno nešto ima da se završi.
Dunja: Hvala Ani. Zbog nje su nam ustupili budžet, koji je potreban svakom festivalu. Da je trebalo i to da jurimo kroz neke sponzore, to bi bio potpuni haos. Ovako smo bili mirne glave.
Nađa: Mada su dobrodošli sponzori, ako ih ima (smeh).
Dunja: Budžet nam je olakšao veliki deo posla i skratio je vreme. Sada su u toku finalne pripreme. Trebalo je odabrati ko će proći sa konkursa. Tu smo se međusobno konsultovali sa prošlim učesnicima.
Katarina: Izabrali smo ko će učestvovati, javili smo ko je prošao, a ko nije. To je onda konstantna komunikacija sa svima koji učestvuju, što preko mejla, što preko Zoom-a. Nekoliko ljudi će doći iz mesta van Beograda. Zbog budžeta smo bili u mogućnosti da im obezbedimo put i smeštaj. To je nešto što nismo radili ranije. Sada su to praktične stvari: štampa materijala za izložbu i promo materijala, izanajmljivanje opreme i postavka same izložbe. Sad, zapravo, postaje opipljiva stvar, posle meseci mejlova i apstraktnih ideja.
Nađa: Stvar je u tome što ima toliko detalja i sitnica u organizaciji. Mi organizujemo jedan deo, pa se setimo da smo zaboravili nešto drugo. Stalno ima cimanja i sve vreme smo svi u grupi.
Koji izazovi prate činjenicu da ste vi maloletni, a morate da sarađujete sa iskusnijim punoletnim kolegama?
Dunja: To je baš taj momenat Ane Nedeljković (smeh). Mora da se spominje i zaslužuje da se spominje ovoliko. Ona je rekla da će nas pustiti, da je tu ako zagusti ili ako nam treba savet. To je nama izrazito bitno, da nas više ne vide kao neke klince koji imaju velike nedostižne želje. Ana nam je dala da upadnemo u vatru, da sami rešimo sve i da uzmemo neko iskustvo. Obično omladinu do fakulteta ne shvataju ozbiljno. Zapravo, to može da preraste u nešto, kao što se nama desilo sa festivalom.
Ilija: Moj najveći strah je da postanem svaki muškarac koji mi je odgovorio da ono što radim neće uspeti i da nema smisla truditi se zato što su oni preživeli to. To jeste ozbiljan strah koji me dosta izjeda, ali činjenica je da trenutno imam 16 godina, a ne 35. U ovom gradu želimo da objedinimo ljude da rade nešto kolektivno, a ne na solo način.
Dunja: Baš zato što nemamo prostore kao što su bili kulturni centri. Problem je što mladi nemaju kontakt jedni sa drugima, u smislu da dođu negde i zajedno stvaraju. Sve je ostalo u njihova četiri zida. Prvi primer je poezija. Toliko ljudi piše poeziju i najviše prijava smo imali za nju, a mi ne znamo da nabrojimo na jednu ruku ljude koje znamo koji pišu poeziju. Nikome se ne daje prilika, pogotovo kad su mladi. Kada im daš okruženje gde znaš da će svi biti mladi i gde se svi bave sličnim stvarima, nemaju taj strah od izlaženja u javnost. Zato smo i pokrenuli festival, da bismo pokazali mladima da ima drugih, da treba da se povežu i da ono što rade treba da izađe iz četiri zida jer je to potpuno kul.
Ilija: Užasno bitan faktor koji je Dunja spomenula je taj da mi imamo 16,17 godina. Apsolutno stojim iza toga da postoje slični događaji, ali je mnogo drugačije kada si okružen ljudima koji su tvoje godište. Mislim da je baš super što je naš festival ovako koncipiran. Na taj način se osećam kao da su ljudi koji se prijavljuju mnogo opušteniji.
Da li je prošlogodišnji Prepad ispunio vaša očekivanja?
Ilija: Ne sto posto, ali smo uradili nešto. Jako je bitno shvatiti da te nijedan početak neće poslati u svemir. Što više radimo na tome, bliži smo nekoj zajednici. Mnogo ljudi koje poznajem i, čak, dosta onih koje ne poznajem, čuli su za Prepad. To je neka manja okolina, ali je bitno što se priča o tome. To je jako lepo i dirljivo.
Katarina: Progres u odnosu na prošli put se jasno vidi u tome što će sad učestvovati 30 ljudi, od kojih je nama većina nepoznata, čak i iz drugih gradova. Sama činjenica da se neko iz drugog grada prijavio, da je to stiglo do njih, iako nikoga od nas ne poznaju, je fascinantna. Već sada je sve otišlo mnogo dalje nego što sam očekivala kada sam prvi put čula za projekat. Naši kapaciteti su možda veći nego što mi trenutno mislimo. Ovo samo može da ide dalje.
Nađa: Mi nismo planirali zimski Prepad nakon prošlogodišnjeg festivala. Hteli smo da se ponovi sledećeg jula. Sve se spontano odigralo.
Imate li neku zanimljivu anegdotu?
Katarina: Imamo jednu smešnu priču koja je u isto vreme za bilo koga ko se bavi likovnim umetnostima tragična. Bili smo „na sve strane”, Maša i ja smo organizovale izložbu i bilo je petoro ljudi koji su izlagali. U trenutku dok mi nismo gledali, da bi ugurala sliku u ram, jedna od učesnica je isekla svoju sliku i skratila kraj. Ana Nedeljković se šokirala, a učesnica je smatrala da je to najlkaši način da se to sredi.
Ilija: Takođe, bili smo ograničeni količinom mikrofona. Morali smo da ozvučimo kahonu i Katarina nije imala mikrofon za backing vokale. Na jednoj pesmi „Sada je kasno da se vratiš“, ona ima svoj deo. Na tonskoj probi sam joj švenkovao mikrofon.
Maša: To si uradio i na nastupu, svirao si i onda udario mikrofon glavom.
Za razliku od prvog izdanja festivala, na kome su pretežno učestvovali vaši prijatelji, sada ste imali otvoreni konkurs za prijave. Na koji način ste birali učesnike i kako je sam konkurs protekao?
Katarina: Tu smo se prepirali. To je prvi put da je bilo tenzije.
Nađa: Većina ljudi koji su se prijavili su jako taletnovani u onome što rade, ali smo hteli da primimo ljude koji iza svojih radova imaju neku ličnu priču i kojima se vidi koncept i ideja.
Katarina: Više smo se zalagali za radove iza kojih nam se čini da stoji neka ozbiljnija misao i priča, nego samo za tehniku. Da ne budemo shvaćeni pogrešno – cenimo tehniku, ali je možda mesto za to neka druga vrsta konkursa. Mi da možemo, primili bismo sve. Kada je dolazilo do momenata gde smo bili subjektivni i gde se nismo slagali, više smo naginjali na tu stranu.
Postoje li prognoze za sledeće izdanje festivala i, uz to, i sledeći otvoreni konkurs?
Ilija: Jedino što možemo da kažemo jeste da sledeći festival neće biti u KCB-u.
Katarina: Bićemo u nekom drugom prostoru, koji još nemamo. Nadamo se da će biti veći, da bismo mogli da primimo više ljudi.
Ilija: I biće bubanj (smeh).
Katarina: Nadam se da ćemo doći do budžeta kojim bismo priuštili neke stvari koje nam sada fale. Uvek ima nešto što bismo dodali. Postoji i faktor kovida. Da ga nema, moglo bi da dođe više ljudi. Neke stvari ne zavise od nas u potpunosti.
Dunja: Mene jako raduje to što mislim da ovo neće ostati samo na festivalu. Imamo planove da se to proširi. Ako ne možemo da imamo prostor, imaćemo bar društvo ili zajednicu. Šta je sa svim umetnicima posle festivala? Ne želimo da samo izlažu i da to bude kraj.
Maša: Jedna od bitnijih tačaka je komunikacija između umetnika i zajedničko stvaranje i upoznavanje. Ono može da se ostvari na festivalu, ali će se mnogo bolje ostvariti preko sajta na kome radimo ili preko kulturnog centra.
Nađa: Sledeći fest će biti na leto. Ako smo slučajno nekoga propustili u odabiru radova, može da se prijavi ponovo.
Maša: Ljude smo odbijali teškog srca.
Na koji način je ovogodišnji program bogatiji od prethodnog?
Ilija: Nije bogatiji, koliko je raznovrsniji.
Dunja: Imamo iste elemente kao prošle godine, samo što je obimnije. Nismo hteli da to ostane u krugu naših drugara. Bravo za ljude iz drugih gradova koji su izašli iz svoje zone komfora i došli u Beograd. Neće biti monotono, dali smo priliku svemu. To će se pogotovo videti na izložbi. Kada je reč o filmovima i muzici, to su različiti žanrovi.
Ilija: Muzika je u potpunosti drugačija priča. Prošli put je uglavnom bio rok.
Katarina: Na Prehladu ćete čuti RnB, eksperimentalnu muziku, akustični post – hardkor…
Nađa: Prošle godine nismo imali toliku inerakciju umetnika sa publikom van programa. Ove godine ćemo umati vođenu izložbu tokom koje će umetnici pričati o svojim radovima. U nedelju ćemo imati neku formu Q&A-a. Izdvojićemo nekoliko umetnika, ćaskaćemo s njima i postaviti im nekoliko pitanja.
Ilija: Imamo i voditelja.
Katarina: Ostali će imati priliku da kažu nešto nakon svog izlaganja. To je stvar koju nismo dobro izveli prošle godine. Koliko god umetnost govori za sebe, oni koji stoje iza nje treba da dobiju priliku da nešto kažu i o sebi i o tome što su ljudi videli.
Kako ste izabrali umetnosti koje festival obuhvata?
Katarina: Vajarske radove i animacije ne možemo da izlažemo ovaj put. Nadam se da ćemo, gde god da završimo, imati priliku i za to. Uz to, fale nam bubnjevi da bismo zahvatili širi opseg muzike. Toliko vidova umetnosti ima, da moramo da se prilagodimo i da otvaramo nove kategorije.
Dunja: Sve zavisi od prostora. Možda nam zapadne nešto strava, gde možemo da primimo mnogo više ljudi i segmenata umetnosti koji nam nisu ni pali na pamet.
Ilija: Poludeo sam kad sam smišljao šta sve može da bude. Bila je ideja da bude modna revija. Poznavao sam dva – tri tipa koji su dizajnirali svoju odeću, bilo je mnogo ludo.
Nađa: Kada nam je Ilija slao spisak umetnika koji je trebalo da budu na prvom Prepadu, tu je trebalo da bude i skejtera. Hteli smo da postavimo nešto gde bi oni mogli da voze.
Katarina: Bilo bi kul napraviti i plesne i dramske tačke. Ne vidim zašto bismo se ograničavali ako nam prostor dozvoljava nešto mnogo šire od onoga što smo radili do sada.
Nađa: I kulinarstvo očekujte (smeh).
Ilija: Arhitektura uživo.
Koji je vaš odnos prema umetnosti? Čime se bavite?
Dunja: Krenuću od onoga što najmanje eksponiram: sviram bas. Bio je neki bend u pokušaju. Pored toga se nadam da ću upisati FDU, smer filmske produkcije. Planiram da snimam filmove, to ja pričam, ali treba da se nađe vreme. Fotografišem dosta. Idem u Grafičku školu, pa se dosta bavim grafičkim dizajnom i animacijama. To mi je konstantni hobi.
Ilija: Sviram u bendu Daze. Katarina, Kaća, Aleksa i ja smo u bendu. Nismo se dogovorili koji smo žanr, jer je to nepotrebna stvar u 21. veku. Bavim se muzikom, zanima me kompozicija, čak i za horove. Sviram u There There-u sa Lazarom. Pišem poeziju, ali o tome se ne priča i vide je samo bliski prijatelji i osoba kojoj je namenjena. Kao da je nema.
Maša: Trudim se da bude malo od svega. Sviram triangl u bendu Daze. Trianglisti su večno zapostavljeni, ali to nije povod za razgovor danas (smeh). Sviram klavir, pokušavam da komponujem, ali ne mogu da pišem tekst, to mi je problem. Ništa konkretno, ali od svega po malo.
Katarina: Sviram bas u Daze-u. To mi je zvanična zanimacija kada je o umetnosti reč. Pišem poeziju, mada sam to slabo eksponirala. Međutim, kako su krenuli da se prijavljuju silni ljudi za poeziju, bilo mi je lakše. Shvatila sam da to nije tako retka stvar i da više nije tabu da nekome koga znaš ili ne znaš daš nešto iz najdubljeg kutka duše. Kada su reči u pitanju, to je jako direktno. Potrudiću se da eksponiram više. Fotkam analogno kad imam keša.
Nađa: Trenutno mazim kera (smeh). I mene interesuje od svega pomalo. Za muziku baš i nemam talenat, probala sam da sviram. To nije za svetlo dana. Na ovom Prehladu sam zadužena za grafički dizajn. Dizajnirala sam poster i logo. Moja mama je grafička dizajnerka i ona me je učila da radim kad sam bila baš mala. Pravile smo pozivnice za moje rođendane. To me je oduvek interesovalo. Interesuje me i pisanje i pišem prozu.
Mislite li da ćete svojim radom poboljšati položaj mladih u umetnosti danas?
Dunja: Mislim da hoćemo. Bar ćemo ih motivisati da krenu da rade. Možda će neko od posetilaca hteti da bude deo događaja. Nekima će ovo pružiti priliku da rade intenzivnije. Sve se svodi na likovne konkurse za škole i izložbe na faksu. U srednjoj školi postoji rupa i mladima se ne daju prilike. Sada kad ih imaju, mislim da će ih iskorišćavati. Na prvom konkursu smo primili 80 prijava, što je za nas ogroman broj. Mislim da će mladi shvatiti da mogu da izlaze u javnost sa onim što stvaraju.
Maša: Ako ništa, mogu da dođu na Prehlad, da pomisle da je jako loš i da posle toga organizuju nešto svoje.
Katarina: Mi polažemo prava na ime, nemojte da vas uhvatim.
Opišite Prehlad pesmom i bojom.
Ilija: My Motorcycle od Curent Joys-a i neka fanki narandžasta.
Maša: Ja ću uzeti theme song Slagalice. Ceo dan to pevamo. Uz to neka fanki zelena.
Katarina: Burning Down the House od Talking Heads-a i crvena.
Nađa: Ja ću samo reći plava jer sam toliko dugo gledala u to dok sam pravila plakat. Ne znam za pesmu.
Dunja: Koliko god da je kliše, meni je glavna asocijacija na Prehlad S.A.R.S – ova Perspektiva. Umetnici će da propadnu, nema od toga hleba i slično. Kada je reč o boji – drečavo žuta.
Zašto bi ljudi trebalo da posete Prehlad?
Svi zajedno: Ne treba da dođu (smeh).
Ilija: Treba da dođete da biste se inspirisali da radite nešto svoje, da započnete spostvene inicijative i širite svoju umetnost.
Sve informacije o programu samog festivala možete naći na Instagram nalogu @prepad.fest i na Facebook stranici Prepada.
Autorka teksta: Ivana Jovanović
0 Comments