fbpx

Ujuni slana pustinja - java ili magičan san?

Prethodna razglednica

Ustao sam raspadnut i kao svaki turista u gradu koji je in i bloger i šta-sve-ne otišao sam na groblje. Tačnije hteo sam da odem na groblje. Tačnije krenuo sam ka groblju. Krenuo sam ka groblju i naišao na čudo iz oblasti fizike. Ulicom koja se zbog vašara pretvorila u neku vrstu buvljaka na steroidima, koji nije propustio bicepst dan i proteine poslednjih 50 godina, a nije mu otkazalo srce. Bilo je toliko ljudi da su se bukvalno nalazili jedan u drugima. Matrix je bagovao a ja sam iz znatiželje zagazio u reku ljudi koja me je vukla narednih 2 sata prema tački udaljenoj svega 1,6km. Tezge su se nalazile sa strane ulice i izranjale iz zgrada u kojima baj d vej neko živi, a razumem da je blokiran u kući i da ne planira da snimi nastavak serije Prison Break. Takođe, tu je bio i red tezgi po sredini, a u pojedinim širim, prostranijim ulicama (da bi ljudi lakše prolazili?) je bio još po jedan red tezgi sa svake strane. Odustao sam od navigiranja mapom. Seo i pojeo neku nešto ne znam ni ja šta je to bilo, ali kao empanada i rešio se svega što sam imao u rukama kako bih mogao da radim makaranu. Makarena je ples koji sam koristio ceo put i bukvalno izgleda kao bućućićićići makarena lalalallaaall makarena, ali bez eeej makarena i s namerom da rukama pređem preko svih džepova i proverim da li me je neko opelješio.

Na vašaru su prodavali sve, kad kažem sve, verujem da samo decu nisu prodavali, ali su imali svaki dečiji san. Da su moji mama i tata imali priliku da posete takvo mesto posetili bi ga bez mene i rekli da nema ničega jer ima toliko igračaka da ili kupiš sve ili prođeš kao Aladin kroz pećinu i ne dodirneš ništa. Bilo je odeće koju ne znam kako su ljudi mogli da probaju, bele tehnike, grickalica, aksesoara, kozmetike, nakita, igrica, konzola, brze hrane i naravno mnogo mesa van frižidera o koje se nije očešao samo onaj ko nije bio dovoljno visok da dohvati. Pokušao sam da shvatim kako su odlučivali gde će da otvore koji koji lokal i da li postoji hijerarhija kao na Lidu. Moj mozak je prestao da se bavi kombinatorikom u trenutku kad sam video jednorogovo meso, tačnije plišanu igračku jednoroga odmah pored (i blago prislonjenog) na velike komade mesa. I dalje je bio dan kad sam došao sa planine te sam svakako bio pun adrenalina i dobio još jednu dozu kad sam shvatio da sam podaleko od hostela a da mi je bus za ujuni za nekoliko sati. Stigao sam u bus na vreme seo i onesvestio se.

Došao sam do svesti (ono malo što inače imam) posle nekoliko sekundi sna koje su se ispostavile da su trajale 8 sati. Bilo je 5 ujutru i dok sam vadio torbu iz busa prišla mi je žena da me pita da li tražim turu za Ujuni. Ovi ljudi prodaju i dok spavaju. Rekao sam ,,da“ i krenuo u istraživanje ponuda. Bili su začuđujuće složni što se tiče ponude, a ja sam bio svež od lekcije sa Tajvankom na planini i tražio informacije o potencijalnim ortacima sa puta. Jedna žena je imala jedno mesto u kolima sa 5 Brazilaca od kojih su dve Brazilke sedele u agenciji. Na pitanje koliko su maloletne skočile su nasmejano i krenule da se raspravljaju uz smeh. Imale su 24, a ja sam odlučio da idem sa njima. Nešto kasnije smo pokupili i ostalih troje nakon čega su se oni grlili kao da se nisu videli 10 godina, a u stvari su mi objasnili da je prošlo samo nekoliko dana. Atmosferom je vladao entuzijazam. Oni su zujali na portugalskom i vrištali od smeha, a ja sam hodao iza slušao pesmu od jezika i zaljubljivao se u Brazil. Nisam promašio tim za promenu.

Ujuni je velika slana pustinja o kojoj su mi svi pričali kao o magičnom snu. Većina pustinje nije od peska nego od kristalizovane soli i zemlje. Kako je površina nekoliko stotina kilometara seli smo u Toyota džip koji je bio naša kuća za narednih 4 dana. Bila je solidna kuća, svi smo imali mesta, bilo je muzike i vozač je imao izrastak brade. Ne verujem da je imao više od 16 godina i nije mnogo pričao, jer je bio preokupiran žvakanjem lišća koke. Bili smo i dalje na visini od 3656 metara. Koka je i dalje pomagala. Nisam mogao da odolim i ne pogledam koliko džipova se napunilo. Nisam mogao da prebrojim, ali sam mogao da pretpostavim da se u ovom delu Bolivije živi sa znatno više nego 100 USD mesečno. Prva tačka je bila groblje vozova. Hteo sam da plačem. To su bili vozovi kao ispod gazele na koje smo mi samo godinama urinirali, dok su oni (Bolivijanci) napravili pare. Nije mi izmamilo osmeh. ali sam onda pogledao prugu. Bilo je sve toliko ravno u nedogled, šine su išle savršeno pravo i savršeno ravno koliko god sam mogao da vidim i sa jedne i sa druge strane. Bože opet sam zalutao. I opet sa ekipom gde ništa ne razumem, ali ovi su izgledali kul.

Vratili smo se u pokretni dom i krenuli ka pustinji. Osećao sam se kao da jašem kamilu, samo udobnije i brže. Ovi Brazilci su se nešto smejali. Kako smo prelazili put nešto se dešavalo, nismo znali šta, ali smo znali da je nešto. I desilo se. Izašli smo iz svih uspomena civilizacije i došli do peščane pustinje. Na samom ulasku smo stali, jer je znao da bismo u suprotnom iskočili kroz prozor. Uoči mog skoka prvo što se desilo. a nisam očekivao je tvrdo tle. So nije bila pekasta kao u vreći, bila je spojena sa prostranstvom i time sam imao osećaj kao da hodam po dobro uređenom putu. Drugo što se desilo je da sam video da su ,,parcele“ soli bile kristalizovane i oivičene u šestouglovima. Činjenica je da priroda voli ovaj oblik, a razlog tome je što je šestougao oblik koji ima najveću  moguću površinu uz najmanji mogući obim sa druge strane (AHA!) Treća stvar koju nisam očekiao je nebo. Ne znam kako da opišem ali nebo se na horizontu spajalo sa zemljom i zemlja se spajala sa nebom na taj način da nije bilo šanse da utvrdim granicu i kažem ovo je to. Vozač nas je okupio oko jedne rupe iz koje je izvirilala voda i zamolio nas da se okupimo, jer smo zbog toga stali. Ta voda je u stvari bila ispod, a mi smo se vozili po tankom (nekoliko centimetara) sloju soli. Usput nam je objasnio kako je sve lepo i da samo treba da se strpimo i ne treba da ga smaramo da stane – staćemo.

Seo sam kao ošamućen u poslednji red auta pored prozora i zapanjeno blenuo. Kristali soli su kreirali savršeno ravno površinu. Kiša koja je nedavno pala je kreirala bazene vode u šestougaonim ivicama kristalizovane soli i time pravila savršena ogledala za refleksiju neba. Nebo je grlilo zemlju a zemlja je grlilo nebo. I tako pola sata umereno brze vožnje ne po putu, nego po tome. Nisam znao da li mi mozak upija scenu kroz usporeni snimak ili sam osetio samo sekundu, jer sam ostalo vreme bio ošamućen. Jedino što sam znao je da ne verujem više ni sopstvenim očima.

Stali smo i bosi krenuli da trčkaramo, skačemo i slikamo se kako hodamo po nebu, po zemlji li po oba. Smejali smo se kao ludaci, bar sam ja tako izgledao jer sam dobacivao na španskom, a oni odgovarali na portugalskom. Bio je neviđen trenutak mira i nemoći, jer si svestan da bez ovih kola verovatno nisi niko i ništa. U tom trenutku sam se setio igračke dinosaurusa i krenuli smo photo sešn borbe sa ovom zveruljom. Trajalo je predugo ali je uspelo. O svemu ostalom u vezi sa ovim delom pustinje konsultujte slike. Ja nemam više reči. Čak se videlo da su i ovi iz organizacije Cercle dok su snimali DJ-a FKJ nisu znali šta da rade osim da blenu sa kamerom. Bilo je toliko lepo da je prestalo da bude zanimljivo, već je krenulo da se pretvara u san.

Zamrznuti lepotom u tišini uz neku prelepu muziku na portugalskom smo nastavili da krstarimo do planine kaktusa. To je jedno od retkih uzvišenja koje se nalazi direktno u pustinji a na ovom su živele inke (koje opet ne znam kako su tamo jeli i pili jer nije bilo ničega) i to uzvišenje se zvalo ostrvo kaktusa (možda su samo na ovome živeli). Kaktusi su bili visoki i po 3-4 metara, a rastu 1cm godišnje. Poslednja destinacija tog dana je bio hotel, koji je napravljen od blokova soli tako da si bukvalno mogao da staviš deo stolice u čorbu, ali za to hvala bogu nije bilo potrebe, jer je so na stolicama bila dosta prljava. Kiša je preuzela veče.

Pa i jutro. Ali nam je dozvolila da posle 12 stanemo i gledamo jato flamingosa i njihovih podjednako lepih crno belih drugara. Bilo ih je na stotine u jezeru/bari koja se prostirala na nekoliko kilometara površine. Zatim smo ponovili pogled sa još većim jezerom i flamingosima, ali ovaj put je jezero bilo crveno zbog kristalizacije soli. Ova pustinja uništava moju bilo kakvu borbu za pisanjem, jer prosto koliko god da se trudio ne mogu. Jednim delom zato što sam šokiran gledao oko sebe sve vreme, a drugim, jer je onaj predeo teško opisati. Čak je i lepota toliko konstantna da ne znaš gde uopšte da počneš da je opisuješ.

Sutradan su me ostavili na granici sa Čileom, ekipa je nastavila nazad za Boliviju, ali sam pre rastanka naučio još jednu stvar - zašto latinosi žive duže. Naime, pred spavanje smo shvatili da su sve naše torbe u potpunosti vlažne. Meni se upalio borbeni mod i odmah sam išao da se svađam sa vozačem, ali Brazilaca nije bilo. Vozač je zaprepašćen samo govorio ne mogu da vam pomognem. I nije ni znao kako. Međutim kad sam ušao u sobu video sam da Brazilce to nije ni taklo već da su pevušili, zabavljali se, dobacivali, gađali i prostirali veš po svim mogućim površinama u sobi. De-spa-sito.

Bolivijanska pasoška kontrola je simbolisana jednom straćarom koju je verovatno neki stari tamo napravio, toliko ih ne interesuješ da ne moraš ni da uđeš da se odjaviš iz zemlje nego možeš da daš čoveku 6 Bolivijanosa (100 RSD) da ti lupi pečat. Zato je tu bio Čielanski veliki brat. Veliki spejs šatl bele boje visok desetak metara, savršeno klimatizovana komora pred koje postoji toliko natpisa sa pravilima da je vozač autobusa napravio ozbiljno okupljanje da nam objasni pravila ulaska. Bilo je zabranjeno preneti bilo kakvo voće, povrće, otvoreni kikiriki i još toliko stvari da sam pomislio da će torba tamo da mi ostane. Svaki auto je bio pozvan iz daljine i gospoda su imala strpljenja da otvore svaku torbu i prođu kroz nju da budu sigurni da nisi uneo ništa pogrešno. Ulazio sam u organizovanu zemlju 29. decembra prvi put posle 3 meseca i nisam bio zadovoljan. Ljudi su mi stajali na pešačkom prelazu i frižider za vodu je stvarno hladio. Nisam znao gde da uhvatim kraj. Sve je postalo od jednom 3 puta skuplje, a oko mene su hodali beli ljudi sa toliko tetovaža da sam pomislio da sam upao na snimanje serije Džerzi Šor. Čak je i tura sa koje sam upravo došao sa ove strane (ali ista tura) bila oko 50% skuplja. Nije mi bilo teško da samo protrčim kroz to ukleto mesto za koje sam posle saznao da ima dosta li ne u potpunosti vezu sa ostatkom zemlje. Samo 30 sati vožnje busom i stižem u raj u Santiagu – srpsko/čielansku porodicu koja voli da jede i ništa manje da pije.

cof

Autor teksta i fotografija: Miloš Milosavljević

Ostavi komentar