fbpx

Umesto izveštaja: utisci sa Exita 2019

Ili što bi rekla naša braća iz Tegle – bili smo na Exitu da vi ne biste morali. Oni koji se nadaju utiscima sa Dance Arene su na pogrešnom mestu, pošto je nismo obišli.

Juče (da ne kažemo jutros) je završen devetnaesti Exit festival. Utisci sa ovogodišnjeg Exit Tribe-a, kako je slovila ovogodišnja krilatica festivala, kao i svake godine pripadali su spektru koji se proteže od komentara „kako je iskidala Dance Arena“ do starih dobrih opaski poput „nekad je bilo mnogo bolje“. Svakako, Exit je i ove godine privlačio pažnju ne samo za vreme trajanja, već i najavama muzičara koji će nastupati, aktivizmom i socijalno angažovanim projektima, učešćem u obeležavanju titule Omladinske prestonice Evrope koju ove godine proslavlja Novi Sad, projektom Youth Heroes i drugim inicijativama. Kao i svake godine, marketing tim se posebno istakao, a ulaznice su prodavane po zaista dostupnim cenama. Kada se saberu sve aktivnosti koje su nosile etiketu Exita ove godine, može se reći da je ovo bila dobra godina za festival. Kao i svake godine manifestacija je privukla pažnju velikog broja turista, mladih i podstakla mnoge privredne grane u Novom Sadu tokom cele nedelje.

Festival je otvorila i zatvorila kiša, koncert The Cure-a svečano je započet pljuskom, a poslednje veče je obeleženo pomeranjem otvaranja kapija festivala tog dana zbog oluje.

Ovogodišnji Exit festival su upadljivo obeležili i gužva, agresivno brendiranje stejdževa i tinejdžeri.

Lični doživljaj festivala najviše je obojen gužvom, koja na nekim stejdževima prelazi u stadijum blage klaustrofobije. Exit se pohvalio brojem posetilaca, ali ponekad nije glavno merilo pitanje kvantiteta, nego kvaliteta. Takođe, odnos kvalitet-kvantitet moguće je primeniti i na stejdževe – veliki broj stejdževa (40!) koji nose imena različitih sponzora imao je zbunjujuć efekat. Na svakom ćošku se nalazio stejdž, a programi nisu bili toliko kvalitetni. Količinu pesama iz perioda od 2007. do 2013. godine koju su puštali na bini As Fm-a objašnjava činjenica da većinska publika ni ne zna te numere. Silent stejdž kao i svake godine obeležen je neinvetivnim puštanjem sada već  tradicionalno identičnih pesama, gde se u ekstazu pada uz numere poput „Hit the road jack“.

Kao i ranije, čini se da je festival imao najviše poteškoća sa nekada omiljenim čedom, a današnjim odbačenim Main Stage-om. Od kada je Dance arena postala srce festivala, deluje kao da organizatori ozbiljno kubure sa popunjavanjem programa na Mainu. U prilog tome govori činjenica da su se ove godine tu nalazila razna imena, a čini se da su neka bila tu samo da popune prostor/binu. Bina koja je nekada predstavljala uspeh, prestiž sada je srozana na „hajde da stavimo nešto“ nivo. Doduše, festival je ove godine doveo bend The Cure što je verovatno bio poseban i organizacioni i finansijski izazvov, ali to nije izgovor da se nakon toga glavni stejdž, kako samo ime kaže, solidno zanemari i postane prohodno mesto, a ne centar okupljanja.

Pored brendiranih stejdževa, u oči, uši, kosu, ruke, noge, upadali su i brendirani štandovi. Prostor između Fusion i Reggae bina bio je ispunjen promotivnim štandovima vašarskog tipa koji su zaslepljivali prolaznike. Ovo je bilo veoma šokantno i dosta odbojno iskustvo, jer zaista, razumemo svi, postoje različiti izvori finansiranja, ali ti poslovni potezi zaista ne moraju da na agresivan način doprinose gužvi. Osim toga, neukusno je kada vidite 10 vezanih vašarskih štandova brendova na festivalu koji se ponosi svojim svetskim kalibrom.

I poslednja stavka koja je obeležila festival, ali na pozitivan način – tinedjžeri. Exit i jeste festival koji privlači veliki broj mladih ljudi, posebno tinejdžere, zbog činjenice da nije skup, ima kvalitetan sadržaj, zanimjiv je i realno, svako u mladosti makar jednom treba da ode na festival. A Exit je za takvo iskustvo idealan. I čini se da je organizatorima festivala to jasno, jer su se trudili da i stejdževe kroje po željama publike koja ima između 16 i 23 godine (i publike koja sluša elektroniku).

Ipak .

Količina gužve i loše pozicioniranje štandova gde možete uzeti kartice kojima plaćate hranu ili pića dovela je do toga da ti isti tinejdžeri jedni drugima sede na glavama četiri dana. Dance Arenu da ne pominjemo, ona je odavno sinonim za masovnu klaustrofobiju. Ukoliko festival preuzme odgovornost da bude usmeren ka mladima, mora preuzeti odgovornost i za njihovu bezbednost. Osim toga, ukoliko se usmerava ka mladima, nije na odmet i da većina stejdževa bude usklađena sa njihovim željama, jer ne znam sa kojom tačno publikom numere poput nekadašnjeg hita „Astronomia“ (Tony Iggy) komuniciraju i koga bi trebalo da privuku? Mladi od 18 godina za njih ne znaju, a oni od 28 i ne žele da ih slušaju. Čak ne bi bilo loše ni smanjiti broj stejdževa, jer mnogi od njih nemaju realnu funkciju stejdža.

Zbog ličnih preferencija, a i gužve koja se namestila kao pogodno opravdanje za izbegavanje tog stejdža, ove godine nismo posetili Dance Arenu. Ipak, iz različitih izvora, od ljubitelja elektronike čuli smo samo pohvale za stejdž.

Umesto zaključka, lični utisak:

Exit je prvi festival na koji sam otišla sa 16 godina, koji me je potpuno oduševio i kome sam se skoro svakog leta od tada vraćala. Nakon toga, imala sam sreću da posetim i druge, veće i manje festivale, lokalnog i globalnog karaktera. Da nisam videla da je toliku gužvu moguće rasporediti boljom organizacijom, da se publika ne oseti ugroženo, verovatno bih uvek mislila da je Exit najbolji mogući festival. Na sreću ili žalost, postoji mnogo caka ili prosto organizacionih veština koje bi Exit mogao da preuzme od drugih festivala u regionu, kao što su Sziget ili InMusic Festival. Želja za prosperitetom jeste motivišuća, ali ono što čini festival jesu ljudi koji dolaze na njega. Nekada je neophodno podsetiti organizatore da nije festival VIP loža, a pogotovo Exit kome su jedna od osnovnih ciljnih grupa trenutno mladi, pretežno tinedžeri. Ostali, koji imaju preko 23, 24 godine mogu se zainteresovati za festival isključivo zbog autentičnih izvođača, ali je zbog činjenice da nisu primarna publika, ukoliko ne slušaju elektroniku, pitanje da li bi van koncerata koji ih isključivo zanimaju, ostali na festivalu. Ili što bi rekli, na spektru od komentara „kako je iskidala Dance Arena“ do starih dobrih opaski poput „nekad je bio mnogo bolji festival“, biram „nekad je bio mnogo bolji festival“. Ili sam samo ja bila mlađa.

Naslovna fotografija: Exit festival

Marina Zec

Leave a reply