Uroš Dimitijević: Želeo sam da napišem knjigu koja je zabavna pre svega

Sa mladim novinarem i piscem o njegovom romanu prvencu, Londonu, milenijalcima i spiskovima

4. December 2020

Šta radite kada napišete svoj prvi roman, a onda se čitavom svetu dogodi zloglasni virus i pandemija, te tako ostanete sprečeni da organizujete promociju i na taj način svoje okruženje i književnu publiku obavestite da postojite i da se nešto novo pojavilo na književnoj sceni? Ipak, treba napomenuti da ovde govorimo o onom ,,klasičnom” promovisanju knjiga gde pisac organizuje događaj na kom čita odlomke iz svog romana i tako pravi i mini tizere sa kojima se publika polako upoznaje sa njegovim delom i dovoljno joj zagolicate maštu da poželi da pročita knjigu. Naš sagovornik ne samo da nije mogao da organizuje takav događaj, već smatra da bi se i sam smorio na sopstvenoj promociji. Tako je Uroš Dimitirijević, mladi niški novinar, svoj roman prvenac Siroti mali ratovi prodavao iz svog gepeka družeći se na taj način sa svojim budućim čitaocima.

Uroš je trenutno u Parizu na master studijama, radi za BBC na srpskom i nekadašnji je novinar portala Vice. Sa njim smo ovog puta razgovarali o njegovom prvom romanu, spiskovima, Londonu i milenijalcima.

Foto: Dunja Subašić

Naziv knjige je inspirisan italijanskim stripom Siročad, Roberta Rekionija, čiji prvi broj nosi naziv Siroti mali ratnici. Zašto si znao da će knjiga nositi baš taj naslov?

Uroš Dimitrijević: Taj naziv mi se dopao po zvučnosti. Postoji Šerlokova knjiga koja se zove A Slight Trick of the Mind i sam taj naziv mi je genijalan, iako je još uvek nisam pročitao. Ovo Siroti mali ratnici je isto to izazvalo u meni, plus je super strip. Knjiga nema neke veze sa samom radnjom stripa, ali je meni to bilo zanimljivo jer mi ljudi uvek kažu da nenormalno preterujem kada opisujem neki svoj problem. Od najmanje sitnice napravim najveći pičvajz, a onda se to reši za pet minuta. Većinu tih svakodnevnih stvari milenijalci doživljavaju tako. Dok nije došla korona, mi smo mislili da smo mi bili generacija kojoj se desilo ono najgore, a onda je ono loše zaista došlo i onda vidiš koliko su sve te neke druge stvari sitnice. Odatle i to Siroti mali ratovi – sve to preuveličavanje tih problema i prepreka u svakodnevici. To što se dešava Vuku, glavnom junaku, nije ništa epohalno, već je to, suštinski, jedan najobičniji raskid koji smo svi mi prošli ili ćemo proći.

Na samom početku postoji spisak stvari kojih u ovoj knjizi nema, zašto si čitaoce upozorio da baš ovih stvari nema u knjizi?

Ako izuzmemo Booka-u i Lom, i još par izdavačkih kuća koje rade dobre stvari, onda mislim da je danas neki mejnstrim reinventovanje istorije i pravljenje super heroja od epskih junaka. Taj spisak je referenca na sve moguće spiskove koji se pojavljuju u knjizi. Samo sam se našalio s tim jer su to baš neki stereotipi na koje smo naišli kada su izašle knjige Dena Brauna i popularizovala misterija, a onda smo i mi rešili da kopamo kroz našu istoriju da pravimo nešto takvo. Možda to i nije loše, samo se ja nikada nisam primio na to da mi Nikola Tesla bude neki mađioničar ili ne znam ni ja šta.

Ovo nije jedina lista, postoji još njih i kroz samu knjigu. Da li to znači da i sam voliš sastavljanje spiskova?

Ja ne volim, ali tu osobinu imaju moj otac i brat. To je bilo najuočljivije kada se pakujemo za skijanje. Ne volim spisak, ali uvek uzmem bratovljev, pa čitam, jer nosimo sve te iste stvari. Mnogo mi je smešno što su svi ti spiskovi nekada toliko detaljni da, na primer, moj brat ne stavi na spisak samo „skije’’, već i marku skija, pa onda vezove, koje ne možeš da zaboraviš jer su ušrafljeni za skije, ili stavi mobilni telefon Nokia, a samo taj mobilni ima. To je, možda, malo bila i interna šala koja je super radila na kraju. Problematično mi je što, iako se moj otac nije naljutio, ja ga već mesecima branim od toga što se dešava u knjizi i pokušavam da objasnim da to nije on.

Dakle, i dalje te ljudi poistovećuju sa Vukom, glavnim likom u romanu i doživljavaju ovaj roman kao autobiografski?

Mislim da mi treba ogroman disklejmer „Ljudi, ovo stvarno nije moja autobiografija”. Ne znam odakle to ide. Možda jer sam prve 4 godine svoje novinarske karijere radio u Vice-u, a tamo sve apsolutno pišeš iz prvog lica, stoji tvoja fotografija i te tekstove ja radim, pa su onda ljudi zamišljali mene kada su to čitali. Baš mi se skoro neko javio i rekao da nije mogao da izbaci do dvestote strane da to nisam ja, dok se nije desilo nešto što apsolutno nisam ja, pa je to bio dokaz da Uroš nije Vuk. (smeh)

U romanu Vuk odlazi u London. Zašto si se odlučio za taj grad? Da li to proističe iz tvoje ljubavi prema britanskoj kulturi generalno?

Pa, da, jeste. Bio sam jednom u Londonu, baš sam ceo život hteo da odem, ali skupo je, pa viza za Britaniju itd. Onda kada sam počeo da radim za BBC Srbiju imali smo tamo trening i kada sam konačno otišao, stvarno sam doživeo potpuno oduševljenje tim gradom – kao da ideš u fabriku omiljene čokolade. Sve ono što voliš je poteklo u tom gradu ili su došli tu da potpišu ugovor za neki album ili roman ili šta god. Baš sam bio pod velikim utiskom i dok sam pisao roman sam bio tamo, pa su mi i sećanja bila sveža kako taj grad izgleda, tako da nije nužno da negde čovek ode da bi pisao o tome. U nekim delovima Beograda, o kojima sam pisao u romanu, uopšte nisam bio – na primer Banovo brdo, jesam nekada prolazio, ali nisam sad za potrebe knjige išao sa notesom, već sam otišao na Google Earth. (smeh)

Foto: Dunja Subašić

Knjiga govori o milenijalcima, kako bi ih ti opisao? Koje su njihove glavne karakteristke i koje ratove vode?

Mislim da je glavna floskula koja nas opisuje kriza identiteta. Mi smo negde između analognog i digitalnog, pa smo se više nakačili na talas digitalnog. Super napredni smo i sve je strava i došla je generacija zumera i mi smo već nenormalno matori za njih, a ne osećamo se matoro i i dalje se bavimo Prijateljima i Hari Poterom. Postoje ljudi koji su se rodili kada je izašao Hari Poter i sada su na TikToku ili Instagramu i prevazišli su nas. Skoro sam čitao šta zumeri misle o milenijalcima i tu su izneli kritiku generacije i iznenadio sam se koliko su bili u pravu. Kažu milenijalci stalno kukaju što neće moći da kupe stan, a mi smo samo prihvatili da ćemo iznajmljivati stanove zauvek. To mi baš odzvanja, jer mislim da smo mi između te neke generacije koja hoće stabilan posao od 9 do 5 , stan i da bude na društvenim mrežama, a s druge strane, mlađe generacije su brže shvatile da te neke stvari jednostavno neće biti dostupne i rešile da rade sa alatima koje imaju sve što mogu. Mislim da smo mi možda večno pomalo izgubljena generacija.

S obzirom na to da si novinar po profesiji, koliko ti je bilo izazovno da izbalansiraš između novinarskog i književnog stila?

Ja sam radio u Vice-u, a tamo sam najviše „opustio ruku”, jer je način pisanja dosta deskriptivniji i u prvom licu je – tekstovi su uvek neka vrsta kolumne ili reportaže. U BBC-u je to drugačije, ali ono što je velika zabluda je da i taj BBC u 2020. godini nije isto što i BBC 2010. godine. Bilo je dosta slobode i mogao sam da radim gomilu kreativnih stvari koje mi nisu uštogljile, da tako kažem, stil pisanja. Ono što mi odgovara u novinarstvu je preciznost, koju sam donekle naučio, kao i što sam naučio da sečem stvari. Mislim da sam to naučio i preneo i na knjigu. Ako ima deskripcije, gledao sam da je bude dovoljno, da ne bude ni previše ni premalo – taman da stvoriš sliku u glavi gde je to. Ono što mi je isto značilo iz novinarstva je to kako ljudi pričaju – mislim da ti tu najviše uđe u uvo kako ljudi razgovaraju, jer ono što mi mnogo smeta u nekim romanima je što svi pričaju kao neki akademici ili neki romantičari. Ja sam se trudio da, ako su to samo dva dvadesetosmogodišnja tipa i sede na gajbi, razgovor ne može da bude komplikovaniji od toga.

Foto: Ivan Dinić

 ,,Novinarstvo je strava, ako radiš u strava redakciji i ako umeš da iskopaš i ispričaš priču” – ovo si rekao u jednom intervjuu. Kako izgleda tvoja savršena redakcija?

Moja savršena redakcija je svakako digitalna. Ne znam da li bih, sem New Yorker-a, mogao da radim u bilo kojoj štampanoj redakciji, zato što mi se dosta sviđa šta sve može u digitalnoj sferi da se radi. U digitalnoj redakciji možeš da naučiš sve te alate koji će ti biti korisni i za sve buduće poslove. Pošto sam u oba posla imao istu urednicu, ne znam da li je nepotizam reći da je moja omiljena redakcija sa Nikšom (smeh). Mora da bude i šarenolika – da bude svakakvih budala, ali i svakakvih profesionalaca i da bude minimum 50:50 što se tiče rodnog balansa, jer drugačije ne bih podneo, mislim na muške kolege (smeh).

Pandemija te je donekle onemogućila da promovišeš svoju knjigu na onaj ustaljeni način, a i sam si rekao da bi se smorio na svojoj promociji. Ti si svoju knjigu promovisao na mrežama i prodajom iz gepeka. Reci nam više o tome.

Pa, da, da sam imao klasičnu promociju, prvo bih umro od te neke tenzije gde me gleda trideset ljudi, a ja treba da čitam neki odlomak. Druga stvar, meni se smučila moja knjiga, iako nisam mogao da verujem u to, ali kada je prođeš pedeset puta, dosta ti je. E, onda kada sam uzeo knjige iz štamparije, našao sam se sa Milošem, jednim od dizajnera korica, i išli smo na neku klopu i bili jako zadovoljni kako je sve ispalo. Parkirali smo se i onda me je on kao nešto fotografisao pored knjiga u gepeku. Tuda je prolazila jedna žena sa kćerkom i sve vreme je gledala u knjige i kraju prišla i pitala šta je. Onda sam joj objasnio da je to moj prvi roman i hteo sam da joj poklonim knjigu jer mi je drago što se zainteresovala i to mi je bio najveći dokaz da je, zapravo, okej naslovnica, jer smo to hteli da postignemo. Međutim, ona je insistirala da plati i tako sam prodao prvi primerak. Tada sam shvatio da je to super stvar za prodavanje, jer bi i mene lično mrzelo, sem da je baš najbolja knjiga na svetu, da idem negde po nju tokom pandemije. Ali, ako kažem ljudima da im dolazim pred vrata, to je okej. Kampanja je bila na Instagramu i Fejsbuku i stvarno se dosta ljudi javilo i prvih 100 primeraka je otišlo u prvih nedelju dana.

Knjigu si, kako si rekao, pisao za mlade, koliko nam fali ovakvih romana? U kojoj meri su prisutni na našoj književnoj sceni?

Iskreno, pratim našu književnu scenu, ali dosta toga još uvek nisam pročitao i onda ne mogu da kažem da li fali. Ali, mislim da fali duhovitog pisanja i otklona od tog nekog socrealizma i tragova ratova. Ja, naravno, ne želim da umanjim važnost tih događaja i ožiljaka koje su oni ostavili, ali nekada kažeš sebi: „okej, prođe nekad i pet, šest meseci a da nismo ni pomislili na to ili pričali, hajde makar to da stavimo u knjigu”. Mislim da je glavno da sam hteo zabavnu priču i ako ima više takvih knjiga, bio bih jako srećan. Ima knjiga koje su okarakterisane kao najzabavnije jer je pisac napravio satiru od društva ili aktuelnih političkih situacija. Lično mislim da postoje jedna ili dve osobe u Srbiji koje to rade strava, a ostali guraju neku svoju filozoiju ili kvazihrabrost, a, u stvari, ništa time nisu uradili, već samo pucaju u prazno. 

Izdvoj nam:

Svoje omiljene strane pisce?

Erland Lu, Nik Hornbi. Volim sve što je napisao Entoni Burdejn, naročito fiktivne knjige koje je napisao pre Kitchen Confidentil. Super mi je i jedan tip koji se zove Frensis Plag i njegova knjiga Writer in Residence – odavno se nisam smejao, nego kad sam čitao tu knjigu. I moram reći da dosta volim Selindžera, možda je to kliše, ali mi je pananormalno koliko je on bio zabavan i svež za 50-te godine, uz sve stege i stereotipe tog vremena.

I Jelena Maksimović te u prikazu knjige čak uporedila sa Nik Hornbijem.

Da, da to je bila iznuđena recenzija, zeto što je prvo napisala Toni Parsons i ja sam bio u fazonu „jebote’’, volim Parsonsa, ali ipak je malo slađi. Onda je ona bila u fazonu: „Može Nik Hornbi?’’ i ja sam rekao „Može!’’

Omiljene domaće/regionalne pisce?

Super mi je Rumena Bužarovska, to je ta neka američka škola pisanja priča i to mi je fenomenalno. Čitao sam neke domaće pisce fantastike i dosta ih poštujem jer mislim da kod nas postoji nepisano pravilo da ne možeš da pišeš ako se ne dešava u tvom dvorištu ili to nisi doživeo, tako da sve ljude koji maštaju neke svetove jako cenim. Na primer, jedan od njih je moj sugrađanin Miloš Petković. To je tip koji živi od fantastike i napisao je deset knjiga od različitih izdavača i stvara nove svetove i mislim da je to strava. Oto Oltvanji mi je isto super.

Omijeni roman?

Nisam se do sada vraćao nekoj knjizi, ali mislim da mi je Luov Dopler jedan od omiljenih romana, kao i About a Boy i High Fidelity Nika Hornbija – ne mogu da se odlučim između ta dva koji mi je draži.

Omiljena knjiga iz detinjstva?

Iz detinjstva pamtim Dobro drvo, mislim da ga znam napamet. (smeh)

Iz tinejdž dana?

Zapravo, nisam aktivno čitao knjige do raspusta pre prve godine faksa. Pročitao sam Hobita, Hari Potere i ništa, sem lektira, ako moram, jer su mi bile sinonim za smrt. Kad se setim Bore Stankovića i Nečiste krvi – ne bih to dao ni najgorem neprijatelju. Verujem da to ima neku vrednost, ali mi je bilo mučno. Jedina lektira koja mi se dopala je bila Zločin i kazna. Prva knjiga koja me je držala budnim do 4 ujutru, iako sam bio na skijanju i, što mi je bila omiljena stvar tad u životu – Hari Poter.

I za kraj, pošto si veliki fan stripova, omiljeni strip?

Betmen: Ludnica Arkama Granta Morison, a sa Dilanom Dogom sam počeo da sakupljam stripove i možda za nijansu više volim stripove nego knjige. Takođe, Džef Lemier i njegov serijal Royal City – to mi je jedna savršena priča koja može da bude i u romanu i u seriji i u filmu i zbog toga mi je jedan od omiljenih.  

Naslovna fotografija: Ivan Dinić

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Prijavi se na Oblakoderov Newsletter i na kraju svakog meseca na mejl ti šaljemo pregled najupečatljivijih tekstova iz prethodnog meseca, informacije o aktuelnim događajima i razgovore sa aktivnim glasovima, mladima koji menjaju društvo!

Uspešno ste se prijavili!