STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com

Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon   |   Antifejk

Usamljenost

Šta sve radimo da bi smo izbegli usamljenost u današnje vreme? Koliko je ona strašna i da li mora uvek biti loša?
Piše: Marija Ilić

11. August 2022

Verovatno se svako barem jednom osetio usamljenim među gomilom ljudi, okružen dimom, na mestu gde svi pričaju uglas, ali niko nikoga ne sluša. Sa druge strane uvek sam mislila da usamljenost može da se oslika kao subotnje veče, a vi sedite kod kuće sa rupom u stomaku i strahom od propuštanja neke dobre žurke, na kojoj će se potencijalno odigrati filmska situacija – baš ona koja bi mogla da vam obogati i promeni život. Možda se najveća usamljenost i rađanje rupe u stomaku ipak iskusi kada se ode u stranu zemlju. Možda.

Ja sam bila jedna od onih koji su od usamljenosti manično bežali na žurke i subotnje veče kod kuće me nije asociralo na mir, nego na samicu u kojoj bih čekala svoju egzekuciju, nakon suočavanja sa sopstvenim demonima za okruglim stolom. A glavni demon, šef cele ekipe, je usamljenost. Taj demon je najdosadniji lik na svetu, debeo, ćelav, naporan i smejulji se nakaradno, tvrdeći da te neće da povrediti i da samo želi da ti pravi društvo. Njegovo prisustvo izaziva naizmenični osećaj mučnine i praznine u stomaku – kada nemaš šta da ispovraćaš nego se samo mučiš i gutaš, čekajući da prođe. Ali uglavnom ne čekaš, nego bežiš. Postoje različite vrste begova. Može se postati autodestruktivan, pa se prihvati prva ponuda ne bi li se zbrisalo od tog napornog manijaka. Ali što se više beži od njega on vremenom postaje sve deblji, ružniji i naporniji, počne da te prati na mesta gde čini i ostale ljude dosadnim, pa samim tim loše žurke još gorim. Tek kada skupiš muda da se konačno suočiš sa njim i poljubiš ga u smrdljiva usta – tada ti više ništa ne može. Druga vrsta bega je patološko vezivanje za pogrešne ljude i nastavljanje toksičnih odnosa. Beg je i život po autopilotu, ignorisanje sopstvenih želja, i uporno sleđenje tuđih ili standarnih, nametnutih društvenih pravila. Toliko je grozan taj demon, i niko nam nikada nije rekao da moramo da se suočimo sa njim, pa je zato razumljivo što nekada zauvek bežimo.

Posle mnogo bežanja došao je i meni taj beg, ne previše drugačiji od prethodnih – prostorija puna kul ljudi, luda žurka, ali jedina razlika je bila – ni čim izazvana dosada. Demon je postao toliko veliki da nije mogao da prođe kroz vrata i ja sam ga posmatrala kako puši u ćošku, sada već kao ogromna bezoblična masa rasuta po podu, ličio je na gigantsku meduzu. Tada sam još uvek pokušavala da ga ignorišem, pa sam probala da popričam sa likom koji je stajao pored mene, DJ-em sa minđušama od šarenog perja i tigrastom košuljom. Samo što sam zinula, rasejano je rekao je da traži svog momka, i nervozno se okretao levo-desno. Onda sam se obratila devojci sa moje druge strane, niskoj Španjolki i pokušala da je pitam valjda za ime, ali se ona samo razdrala – šta ‘oćeš bre! U momentu sam pomislila – da li nas sada i Španci mrze i zašto pobogu, ali nakon što je uz osmeh tu rečenicu ponovila jedno sto puta, shvatila sam da jedino to zna da kaže na srpskom i da ne zna ni njeno značenje. Bila je pijana i nije joj se odgovaralo na obična pitanja, zagrlila je lika sa pernatim minđušama i potom onako sitna počela da ga boksuje ručicama, a on je ispuštao visoke, piskave zvuke kao neka pernata životinja upravo sa njegovih munđuša. U daljini sam videla poznanika od dva metra, slojevito obučenog džez muzičara sa bedževima posutih preko kaputa, verovatno poznatih džez muzičara, kako se sam trese uz elektronsku muziku, piljeći krvavim očima pravo u mene. Ubrzo mi prilazi, izjavljuje kako su mu se patike pokvarile i ide da sedne, ali se umesto toga sručio na isprani kauč, nepristojno blizu butine nadrkane devojke sa kratkom izblajhanom kosom i istetoviranim tigrom na nadlaktici. Tada se pored DJ-a ubacuje saksofonista, žgoljav lik, čiji su se zvuci savršeno uklopili uz elektro bitove, pa se cela atmosfera zagrevala i bilo mi je žao što mi je poznanik krvavih očiju pokvario patike. Ovo je samo delić te večeri koja bi mi nekada bila zabavna i dinamična, zbog svih tih simpatičnih detalja, i verovatno bih pomislila kako je moj život strava, ali u novonastalom trenutku nepodnošljive dosade, sam samo htela da odem što dalje od tih zvukova, likova i likuša, ako mora – ruku pod ruku sa mojim demonom.   

Svi begovi, bili oni zabavni ili zabavno-destruktivni, mogu staviti u drugi plan osluškivanje sopstvenog tela. Telo nekada vapi za samoćom, i kada se dobro oslušne i ispoštuje, tada usamljenost postane kvalitetna crna čokolada, gorkog ali punog, intenzivnog ukusa, i groteskni demon ispari. Kada se usamljenost prihvati onda postaje pucketanje mirišljave sveće u sobi, čak i tragične subotnje večeri. Postane stara pesma koja asocira na nešto što je bilo toliko davno, da ne znaš više ni da li je stvarno. Postane sepia – samoća nije jarkih boja, ona je nežna ali je i dalje malo melanholična i bolna, zato što je uvek odsustvo nečega. Puko sećanje i nedostajanje ali je lepa, jer je život lep – ko vam je beše rekao da život mora biti srećan?

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *