fbpx

UVEK PRISUTAN: Upoznajte magične svetove Veljka Lalovića

UVEK PRISUTAN: Upoznajte magične svetove Veljka Lalovića

Dok sam posmatrala Veljkove fotografije, primetila da je pseudonim njihovog autora “Uvek Prisutan”.  Pomislila sam kako taj izraz savršeno ide uz ono u šta gledam: scene koje se dešavaju negde u tajnosti, bez mnogo ljudi, intimne i intrigantne atmosferom i sadržajem;  intenzivne boje i skrivene usamljene lokacije čiji prosotor oživljavaju samo Veljkove divne „muze“.  Kratki video zapisi  koje ih prate izgledaju kao trejleri filmova koje jako želim da pogledam.
Hipnotišući pogledi ženskih stvorenja  deluju mistično, senzualno  i odlučno i odaju nam njihov unutrašnji svet koji kao da malo ko može da vidi.
Onaj koji je iza, koji to uspeva da stvori, uhvati i podeli je Uvek Prisutan. Prisutan na mestima  koja su ostalima skrivena. Spajanjem vizuelnog uživanja sa misterijom i maštom, Veljkova fotografija postaje događaj u okviru.

Kako su izgledali tvoji prvi dodiri sa fotografijom?

Sve je počelo leta 2013. Išao sam sa starijom sestrom i njenim društvom na kraći odmor.
Sa obzirom na to da sam dosta mlađi od  njih bilo mi je dosadno pa sam uzeo njen telefon i krenuo okolo da fotkam sve i svašta. Kada je sestra videla šta sam zabeležio podržala me je i podstakla da nastavim. Naravno da sam prvo fotkao nebo, kamenje, cveće, ptice, drveće odozdo na gore i zalaske sunca; mislim da od toga svi krenu. Skoro 3 godine sam koristio mobilni telefon da fotkam dok nisam dobio fotoaparat. Nisam osećao potrebu da ga imam. Želeo sam da naučim da iskoristim ono što trenutno imam i da od toga  napravim nešto što je dobro. Sada kada imam fotoaparat umem da ga iskoristim u potpunosti.

Šta za tebe znači ”uvek pristuan”?

Mislim da je za ljude to sinonim za Veljko, dosta njih mi je prišlo i prvo što su rekli je: “uvek prisutan?”. Mislim da sam nesveno dao sebi taj pseudonim iz razloga što kada radim mislim da nema usredsređenije osobe, što vam mogu potvrditi ljudi koje me poznaju. Kažu da mi se pogled skroz promeni. Na mom instagramu sav rad je napravio upravo taj Veljko.

Kako bi opisao svoju estetiku?

Od početka sam gledao da se odreknem svake sebi strane estetike i pronađem sopstvenu. Kroz razvoj i vreme ona se menjala i menjaće se, zato nemam tačan odgovor.
Estetika zavisi od osobe, njena ekspanzija i šarenolikost može biti beskrajna, sve je to unutar nas. Estetika ne sme da se ograniči na samo vidljiv deo, smatram da mora da se proširi na onaj mistični deo nas koji nevidljivo ali osetno unesemo u svako naše delo. Ako bih morao da kroz jednu reč opišem svoju estetiku: trenutna.

Tvoje fotografije često imaju narativni karakter, pored vizuelnog doživljaja možemo naizgled imati uvid i u misli likova koje fotografišeš, što često podseća na gledanje filma sa titlom. Pričaj nam malo o tome?

Takav stil fotografisanja me je privukao iz razloga što me više natera da razmišljam o kompoziciji i kadriranju nego kada nema teksta. On kao da diktira radnju u slici, u isto vreme ne preovladava ali daje širi smisao i razumevanje. Tekstove sam do sad  pronalazio uglavnom po Tumblr-u, ili iz nekih knjiga. Počeo sam da pišem lične tekstove na engleskom koje planiram od jeseni da krenem da realizujem i podelim sa vama.

Devojke koje fotografišeš često deluju senzualno, ali predstavljene su  kao misteriozne i dominantne. Da li ti je važan ovakav odnos i kako ga postižeš?

Devojke i jesu jedna od osnovnih inspiracija kod mene, stoga i želim da ih prikažem kao dominantne. Misteriozne su možda iz razloga što ih povezujem sa mojom estetikom. Jedan stariji gospodin, između ostalog i fotograf, mi je na jednom putovanju rekao: “Za dobru fotografiju nije važno da li si dobar ili loš fotograf ili da li imas dobrog ili lošeg modela, fotografija zavisi isključivo od dobrog odnosa, konekcije između fotografa i modela”.  Rekao bih da se to postiže komunikacijom i pozitivnom energijom.

Devojke često nazivas svojim muzama. Šta je potrebno da vidiš u devojci da bi ona postala tvoja muza?

U zavisnosti od ideje koju želim da realizujem, gledam da nađem modela/muzu koja se po meni najviše uklapa u celu zamisao i koncept, to uvek radim instiktivno i po upravo onoj energiji kojom ljudi zrače, nešto me privuče kod određene osobe i skoro nepogrešivo uvek ispadne odlično sve na kraju. Tako da svodi se više na osećaj nego vizuelnu atraktivnost. Idealno je kada se poklope oba.

Praviš i klipove kraćeg formata koji uvek privuku pažnju svojim jedinstvenim ambijentom, bojama i muzikom. Da li su oni produžetak fotografije ili nešto potpuno odvojeno od nje?

Definitivno nešto odvojeno jer je dinamično. Kroz projekte do sad, ali i za kasnije, gledam da uvek imam i neki video koji je sklop celine sa fotografijama. Kao bolji uvid u lika i prostor. Umetničko svojstvo filma/videa je u različitosti između stvarnih zbivanja i njihove reprodukcije, slika se potvrđuje sa stvarnošću i preko nje, ona otkriva i preoblikuje svet, a otkriva ga upravo tako što preoblikuje isti.

Snimao si muzičke spotove kao i razne reklamne kampanje, kako porediš svoj umetnički i profesionalni život?

Umetnička strana daje onu slobodu izražavanja bez pravopisa i zakona, dok profesionalna zahteva određena pravila, zareze i tačku posle koje nema dalje.

Šta je tvoja najveća inspiracija?

Pored svih radova koje imam, određen broj ljudi zna da jako volim da fotografišem ženske usne sa raznim kreativnim motivima na njima. Imao sam prvu samostalnu izložbu u Galeriji Štab prošle godine, upravo na temu usana, zvala se “Muse”. Usne ne kačim po instagramu, trenutno su vrlo lična stvar i radim ih isključivo za izložbe, gde jedino i mogu da se vide, sledeća će biti krajem ove godine. Dosta veća i složenija. Svi su pozvani I dobrodošli. Bićete obavešteni za detalje.

Kako vidiš sebe i svoju umetnost za pet godina?

Rekao bih sada jedan svoj tekst koji mislim da se uklapa ovde : “ Ja sam sve ono što nisam postao juče, i sve od juče što me učinilo da budem to što jesam danas”. Imam jasnu viziju gde sam tad, ali ne volim otkrivati takve stvari, kao da se izgubi motivacija. Radije bih da to kažem svojim radom  kad bude bilo vreme. Svakako, ne želim da zateknem sebe na vrhuncu svog rada jer znam da ću tad “umreti”,  već, želim da taj vrhunac tražim i penjem se ka njemu, ali da ga nikad ne dosegnem, da ga vidim kroz neku maglu i da me motivise da nastavim dalje.
Sa svakim završenim radom, krunisani uspehom mi smo na nekom vrhu, i sa njega vidimo dosadašnji rad, dobre i loše strane, od kojih naučimo i onda težimo ka jos većem vrhu, sa još boljim pogledom.

Omiljene boje: (iskreno nemam omiljenu, ja boje gledam kao likovni deo kadra i fotografije pa ih uklapam po osećaju, najviše volim crnu da obučem ali crna nije boja haha)

Lokacije: Inspirišu me lokacije od ruševina i auto otpada do nekih vrlo luksuznih mesta, što se tiče stvaranja, a što se tiče mene, volim tiha i mirna mesta, atmosferična, krovove, imam nekoliko tajnih mesta kraj reke gde volim otići, tragam za skrivenim delovima grada i bulevarima hodnika.

Doba dana: Svitanje, sumrak i noć.

Filmovi: Fallen Angels, The Neon Demon, Inglorious Basterds, Drive, La Double vie de Veronique.

Autor teksta: Isidora Mišić

Leave a reply