Važnost mentalnog zdravlja: Nisi sam/a, svi smo slabi

O svetu u kome je svaki pojedinac bitan 

Dvadeset prvi vek je, makar kako za sada deluje, vek tehnološkog razvoja, robota, pametnih telefona, novih softvera, a ponešto manje vek ljudi. U takvom svetu, neminovno je da svakodnevno bežimo od ličnih problema plašeći se istine jer nas ona može povrediti i uznemiriti ili pak napraviti “maskotu“ od nas u društvu, ili gore, na društvenim mrežama. Svet u kome živimo je poput tornada koji nas stalno uvlači u vrtlog u kome ništa ne vidimo i ne znamo, već se samo vrtimo i pitanje je kog trenutka ćemo ispasti. Kada ispadnemo,  šta će se onda dogoditi? Mi sami biramo način na koji ćemo živeti, a trenutak u kome ispadnemo iz tornada je upravo trenutak koji nam je potreban. To je trenutak istine i samospoznaje, kada se zapravo suočavamo sa svojim životom i svojim misilma. To je trenutak kada postajemo ljudi.

U takvom svetu, čini se da često zaboravljamo na osnovne ljudske vrednosti, a pogotovo na činjenicu da smo svi mi ljudi i da nam je svima potrebna pomoć u teskobi. Svaka bol je drugačija, za svakog čoveka je njegov problem najveći, a ljudima je često teško da svoj problem podele sa drugima. Mada, kada dobro razmislite o tome,  zar nije lakše podeliti svoj problem sa bliskom osobom ili nekim stručnim licem? Zar nije bolje da nastavimo lanac pomoći i ljudskosti, umesto da se pravimo da problema nema?

Mentalno zdravlje bi trebalo da bude poput lične higijene, ali na našim područjima ona izgleda izostaje. Zbog čega? Srbija sa svim svojim manama i vrlinama itekako kaska za Evropom po ovom pitanju. Edukacija o važnosti mentalnog zdravlja i pomoći pri rešavanju problema omladine je izostavljena. Na primer, sve je manje pedagoga i psihologa u školskim insitucijama koji se zaista bave problemima dece i pomažu im.

Centar za edukaciju, istraživanje i razvoj u saradnji sa Ministarstvom omladine i sporta je nedavno pokrenulo projekat Podrška mentalnom zdravlju mladih u Srbiji u okviru koga je sprovedeno istraživanje o mentalnom zdravlju mladih u Srbiji, među srednjoškolcima širom Srbije. Cilj istraživanja bio je da se otkriju emotivne tegobe sa kojima su mladi danas suočeni, nezdrave životne navike kao što su konzumiranje alkohola, zloupotreba različitih supstanci, preran ulazak u seksualne odnose. Između ostalog, istraživanjem je otkriveno da 45% posto učenika prati osećaj stalne brige oko raznih stvari, 28% navodi da im se lako dešava da zaplaču, a osećanje potpune bezvrednosti navodi 12% učenika, dok 7% učenika navodi da im se dešava da razmišljaju o prekidanju života.

U želji da dublje ispitamo problem mladih i mentalnog zdravlja, razgovarali smo sa diplomiranim pedagogom i geštalt psihoterapeutom Sanjom Tomanović, koja ima iskustva u radu sa mladim ljudima. Zamolili smo je  da nam objasni, zašto nas je sramota da razgovaramo o ličnim problemima.

„Stid uvek postoji kada je u pitanju otvaranje ličnih tema i intimnih dubina. Često se javlja zadrška i briga oko toga kako će biti shvaćeni, strah od toga da li će odmah dobiti neku dijagnozu, da li je terapeut osoba od poverenja, strah od nepoznatog itd. To kratko traje dok se ne adaptiraju i onda sve kočnice popuštaju i vrlo budu srećni što su se odlučili na taj korak iako za to treba hrabrosti, čvrste volje i strpljenja što im se i objasni uvek na prvom susretu. Naravno da od ličnosti terapeuta i stava zavisi koliko će brzo steći poverenje, sigurnost i podršku“, kaže Sanja Tomanović.

Sanja Tomanović dodaje da ne misli da je tema mentalnog zdravlja odbačena niti da je u pitanju zgražavanje, već da smo kulturološki još daleko od zemalja gde je ova tema prestala da bude tabu i mit.

„Kod nas je to još uvek nedovoljno poznato, preventive gotovo da i nema, uglavnom se površno pristupa tome. Takođe,  mešaju se pojmovi i uloge psihoterapeuta i psihijatra, slabo se radi na edukaciji i podizanju svesti celokupne populacije na neophodnosti održavanja mentalne higijene, na prepoznavanju momenata kada je potrebno obratiti se nekom za pomoć kao i na informisanosti na koji način doći do određenih stručni lica. Mada, čini mi se, da se poslednjih par godina stvari menjaju jer raste broj psihoterapeuta iako to još nije dostiglo broj koji je potreban konkretno za Beograd u odnosu na broj stanovnika. Tužna je činjenica da su manji gradovi u potpunom „hendikepu“ što se toga tiče i tu možda treba obratiti veću pažnju“, dodaje Sajna Tomanović.

Georg Vilhelm Fridrih Hegel je jednom rekao da je hrabrost koja se bori bolja od slabosti koja traje. Svi smo mi isti, svi smo ljudi i u redu je biti slab, ali je takođe u redu i priznati da osećamo bol koja nije fizička, već duševna. Kada dođe do toga i kada mlada osoba reši da se poveri drugima, neretko se dešava da joj se ljudi smeju, govore da je „luda“ i da previše razmišlja. Upravo zbog toga mnogi mladi se prepuštaju opijatima, kocki, preteranim izlascima i iživljavanju koje nikad nema dobar završetak.

,,Obično se misli da je odlazak kod psihologa ili terapeuta sinonim za nešto što kod osobe nije u redu, da osobi nešto fali ili da je „luda“. Susretala sam se i sa situacijama gde ljudi kažu: „Šta ću ja tamo, nisam lud? Šta mi oni mogu pomoći, ako ja ne pomognem sam sebi? Šta će mi reći što već ne znam?“ Ono na čemu je zaista potrebno raditi je da se uklone otpor i zidovi i da se bolje sagleda dragocenost terapije i benefiti koje ona donosi. Kad se shvati da je seansa zona komfora koju imate za sebe, gde vas neko sasluša, razume, pruža podršku, pomaže da postanete svesni onoga što vam se dešava, da prihvatite i nazovete stvari pravim imenom, da se okrenete svojim potrebama i sagledate stvari na drugačiji način tog trenutka se neće to posmatrati više na taj način. Za početak dajte šansu sebi, terapiji, probajte, uvek možete odustati“, za kraj poručuje Sanja Tomanović.

Činjenica je i da u istraživanju koje je sprovedeno na području Srbije otkriveno da procenat ljudi koji pati od različitih vrsta depresije je 4,1%, a smatra se i da će kroz svega dve godine ona biti među dva najveća problema nacije. Međutim, sa druge strane se susrećemo sa nerazumevanjem depresije kao takve i njenom mistifikacijom.

Jedan od izuzetno hrabrih primera javnog govora o susretu sa depresijom (iako ona sebe ne smatra hrabrom zbog toga), jeste novinarka Jovana Gligorijević, koja je otvoreno govorila o svojoj depresiji i o tome kako već godinu i po dana živi bez nje, a sa nama je podelila još neke svoje misli.

,,Ja sam dugo mislila da je put do otvaranja bio težak, ali evo nedavno mi je u Fejsbuk "memories" iskočio post od pre 5 godina koji sam napisala posle prve posete psihijatru. U njemu ne piše moja dijagnoza, ali je jasno da imam psihičkih problema. Međutim, moje prvo pravo autovanje došlo je iz besa i revolta: kopilot German Wingsa Lubic namerno je oborio avion i pobio sve putnike. Nemački tabloidi objavili su da je uzrok tom postupku njegova depresija, što me navelo da se osećam stigmatizovano kao potencijalni masovni ubica. A nijedna depresivna osoba nije opasna za druge, već samo za sebe. Nakon mog ljutitog statusa na Fejsbuku tim povodom, zvao me "Nedeljnik" kom sam dala opširni izjavu, tako da ja zapravo od kad sam dobila dijagnozu otvoreno pričam i pišem o svojoj depresiji. U poslednje vreme često slušam kako sam hrabra, nemam pojma, možda i jesam, ali iskreno, ja nijednog trenutka nisam osetila da mi treba neka hrabrost da bih o tome pričala. Meni je zapravo otvorena priča o tome bila deo terapije i sigurna sam da sam možda bila i dosadna, na primer, na društvenim mrežama. Međutim, bilo mi je potrebno da sav teret istovarim iz sebe gde god mogu i ne kajem se, niti se stidim zbog toga“, kaže Jovana Gligorijević.

Jovana Gligorijević dodaje i da savremena psihologija trenutno forsira školu mišljenja po kojoj treba da naučimo dosta o sebi iz iskustva depresije.

,,To jeste istina i jesam naučila koliko sam u stanju da izdržim, koliko mogu da funkcionišem prividno normalno, da teret koji vučem ne utiče na moju efikasnost u poslu, i slično. Međutim... Svako iskustvo depresije je različito i ja mogu da govorim samo o svojoj. A nju sam proglasila još na početku lečenja za neprijatelja kog moram da ugazim ili će ona ugaziti mene“, dodaje Jovana Gligorijević.

Dakle, sve što nam je potrebno jeste da zastanemo i saslušamo sebe. Taj tornado u kojem se vrtimo iz dana u dan u ovom našem belome gradu, a i po belome svetu, ume da bude dosta zaslepljujuć. Previše je informacija, previše je ljudi i ponekad praznog govora. Potrebno je govoriti o suštini, ne uvek, ali makar na trenutak. Jedna promena može voditi ka drugoj promeni, a ta ka sledećoj i tako u krug. To je ta dobra lančana reakcija!

,,Sama činjenica da je depresija izlečiva je nešto što treba držati zalepljeno na frižideru ili ogledalu, da vas podseća na to, u trenucima kad vam se čini da nije tako. Drugo, ne idite na internet forume o depresiji. Ljudi tamo pišu dok im je loše, a kad im se stanje poboljša, ne dođu da se jave. Tako možete steći apsolutno lažnu sliku da izlaza nema. Devojkama naročito želim da poručim da neki antidepresivi goje. Ali njihovo isceljujuće dejstvo neuporedivo je važnije od nekoliko kilograma viška, a uostalom, sve to samo spadne po prestanku terapije“, kaže Jovana Glirorijević.

,,Nemojte davati savete nego saslušajte i pitajte osobu kako joj možete pomoći. Iznenadićete se da ste joj već činom slušanja i time što ste uvažili kako se oseća - pomogli", za kraj poručuje Jovana Gligorijević.

Svakoj osobi koja bije biku u sebi život izgleda izuzetno teško, izgleda kao da se nikada neće izboriti sa svojim problemom, da nikada više neće biti "normalan/na", ali zapravo nije tako. Izlaz postoji.
Svet se okreće, a okretaće se i bez nas kada nas više ne bude. On se ne vrti oko nas i to je u redu. Zdrav svet je onaj koji je u našoj glavi, a da bismo do toga došli, potreban je rad, trud i napor koji kao svoj krajnji proizvod mogu imati slobodu. Taj trenutak, kada skinete okove sa sebe i oslobodite se tereta je najvažniji. Nekada izgleda nemoguće i kao da se teret konstantno gomila i izgleda da nema kraja, a kraj se u stvari završava novim početkom. Početak je divan, a ti nisi sam!

Autor teksta: Natalija Aleksić

Leave a reply