Vincent Boy Kars: Kao filmskog autora inspirišu me vlogeri, jutjuberi i rijaliti formati

Ostvarenje „Drama devojka“ holandskog reditelja biće prikazano na ovogodišnjem Beldocs festivalu

2. September 2021

Hibridni dokumentarni film „Drama devojka“ Vincenta Boy Karsa biće prikazan u selekciji „Fireworks“ predstojećeg izdanja Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs, koji će biti održan od 9. do 16. septembra na više lokacija u Beogradu i onlajn. Reč je o reditelju -povratniku na ovaj festival, jer je i njegovo prethodno ostvarenje „Nezavisni dečko“ bilo na festivalskom repertoaru prošle godine. Baš kao i tada, holandski reditelj se bavi „režiranjem života“ mladih ljudi, preplitanjem dokumentarizma i fikcije. U filmu „Drama Girl“ u fokusu je mlada ženska osoba koja se suočava sa vlastitim traumama, ponovo proživljavajući značajne situacije iz svog života kroz režirane scene. O ovom originalnom autorskom postupku i snimanju filmova u eri milenijalaca, razgovarali smo sa Vincentom Boy Karsom, rediteljem ovog ostvarenja.

Vaš prethodni film „Nezavisni dečko“ takođe je prikazan na Beldocsu. Na određenom nivou ova dva filma zasnovana su na sličnoj ideji, življenu „stvarnog života“ pred kamerama i preplitanju realnosti i fikcije. Šta vam se dopada u ovom rediteljskom metodu?

„Proživljavanje stvarnog života pred kamerama“ je nešto što svi mi radimo na svakodnevnoj bazi. U tom smislu, moj način rada je odraz duha vremena. U svakom dokumentarcu je „pravi“ život u osnovi proživljen pred kamerom. Međutim, to se često maskira pretvaranjem da kamere nema. U mojim filmovima stvarne ljude i dokumentarne protagoniste smeštam u izmaštane svetove. To mi daje mogućnost da režiram ili, čak, da iniciram razvoj događaja. Mislim da sam inspirisan rijaliti televizijom uz koju sam odrastao, koja, u suštini, radi istu stvar. Verovatno i zbog toga što imam premalo strpljenja da čekam, poput muve na zidu, da se nešto desi u realnosti. Volim kad sam u mogućnosti da režiram stvarnost, i dokle god to pokazujem u svojim filmovima, mislim da je to legitimni autorski postupak.

Kako ste upoznali protagonistkinju vašeg novog filma „Drama devojka“ i kako ste došli do ideje za ovaj film? Kako je ona reagovala na vaš predlog, koji bi joj mogao biti neobičan?

Ideja za film je krenula od osmišljenog koncepta. Smatrao sam kako bi bilo interesantno dati nekome glavnu ulogu u filmu zasnovanom na njenoj životnoj priči, i onda posmatrati kakav će efekat to da napravi. Onda sam počeo da tragam za mladom ženom koja bi bila otvorena za ovakav eksperiment. Moj producent me je spojio sa Lejlom. Njena priča je bila veoma slična mojoj i to sam smatrao interesantnim. Želeo sam da istražim na koji način se nas dvoje nosimo sa sličnim patnjama. Lejla je zapravo od starta bila otvorena za moj filmski eksperiment. Kao plesačica, ona je takođe veoma zainteresovana za istraživanje granica između performansa i „stvarnosti“.

Film „Drama devojka“

Film ima tendenciju da ističe povezanost „životnog narativa“ i „dramskog narativa“. Vidite li pričanje priča i ličnu interpretaciju traume kao način da se ona prevaziđe? Vidite li učestvovanje u filmu kao sredstvo oporavka?

Da, verujem da pričanje priča i govor o traumama može da pomogne da im date neko mesto. Kada pričate priču nekom drugom, dajete mu mogućnost da odgovori, što dalje vama pomaže da vašu priču sagledate i drugačije. Interakcija je veoma važna. U filmu „Drama Girl“ puštam Lejlu da igra glavnu ulogu u mojoj filmskoj interpretaciji njene lične priče. U filmu je ona ponovo proživela ključne momente iz svoje prošlosti, ali u mojoj režiji. Nadao sam se da će joj to omogućiti da svojim traumama pronađe bolje mesto u životnoj priči i da će joj to pomoći da sazri. Ali, ispostavilo se da je to teže nego što sam očekivao. Pitanje je u kojoj meri se Lejla promenila kao osoba zbog filma. Pa, ipak, postoje neki momenti u filmu gde se vidi da Lejla proživljava stvarne emocije dok glumi i mislim da su to najsnažniji momenti u filmu.

Filmski kritičari često ističu da ste vi reditelj koji se bavi milenijalcima i njihovom kulturom. Imajući to u vidu, da li svoj rediteljski metod vidite kao proizvod „milenijalske“ percepije kreativnih medija, krosovera digitalne i „offline“ realnosti u današnjem svetu?

Mislim da je tako. Kao filmskog autora, godinama me inspirišu vlogeri, jutjuberi i rijaliti formati. Živimo u vremenu u kome je postalo normalno da šerujete sve o vama sa ostatkom sveta. Milenijalci su prva generacija koja je odrasla sa prisustvom kamera u svakodnevnom životu, u kombinaciji sa mogućnošću i očekivanjem da sve podelite sa drugima putem „društvenih“ medija. Veze koje međusobno stvaramo su mahom distribucija i razmena podataka. Naš kontent je poput kulise naše egzistencije. Nema sramote, ni blama. Trudnoće, raskinute veze, smrti, rođenja, selfiji i jela sa trpeze: sve je šerovano na jutjubu i instagramu. A ako hoćete malo više dubine, tu su ego dokumentarci koji su postali žanr za sebe, delom zahvaljujući milenijalcima. Život je jednostavno postao „bivstvovanje sa kamerom“.

Verujem da je ovo promenilo način na koji moja generacija gleda filmove. Više ne vidimo film kao nešto što je odvojeno od života, kao spoljašnju silu koja o njemu kontemplira, već kao na integralni deo života kao takvog. Način na koji pravim filmove je u skladu sa tim. Proživljavam iskustva s mojim likovima, snimam ih kamerom, i potom delim sa ostatkom sveta. Lični život je postao javni. I za autore filmova i za publiku.

Film „Drama devojka“

Preispitujete dokumentarac kao žanr. Kako vidite sadašnjost i budućnost dokumentarne forme u smislu artističkih dometa i vizija? Vidite li i dalje sebe kao „dokumentaristu“ u doglednoj budućnosti?

Pravi se sve više hibridnih filmova i postoji još dosta prostora za istraživanje na tom polju. Filmovi čija je konstrukcija stvarna i vidljiva su važni jer nas teraju da razmišljamo o onome što gledamo. To je veoma važno u vremenu lažnih vesti i društvenih mreža. Velikom broju pokretnih slika koje gledamo jednostavno se ne može verovati. Ne vidim sebe kao dokumentaristu, već kao filmskog autora koji eksperimentiše sa formom. I dokumentarnom i igranom. Nadam se da ću time nastaviti da se bavim i dalje.

Tagovi:

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Prijavi se na Oblakoderov Newsletter i na kraju svakog meseca na mejl ti šaljemo pregled najupečatljivijih tekstova iz prethodnog meseca, informacije o aktuelnim događajima i razgovore sa aktivnim glasovima, mladima koji menjaju društvo!

Uspešno ste se prijavili!