Vitomirka Trebovac: Suočavanje, to verovatno i jeste odrastanje

Vita je opsednuti čitač. Voli da čita pored mora, danima bez prestanka, na Trgu dok se ljudi sapliću o nju. Voli da čita dok peče palačinke. Kad je ljuta i neće ni sa kim. Čita i kada je romantična i voli da čita naglas. Uvek piše iz nekog pokreta, iz hodanja, vožnje, s puta. Sa svojih putovanja na biciklu skuplja utiske sa ulica, poglede slučajnih prolaznika, osećanja koja u njoj budi miris lipe i debeli mačor koji joj je pojeo palačinke. Zanima je samo dečja filozofija i uči nas  da je potrebno stalno vežbati život. Do sada je objavila zbirke pesama „Plavo u boji“, „Sve drveće,sva deca i svi bicikli u meni“.

Pre nekoliko dana je izašla Vaša nova zbirka. Možete li našim čitaocima reći nešto više o njoj? 

Vitomirka Trebovac: Naziv nove zbirke je „Dani punog meseca“, a kao i u prethodnoj, uglavnom su tu pesme o običnim stvarima, svakodnevne teme, svakidašnja jadikovka, što bi rekao Ujević.

Tokom nastajanja prethodne zbirke „ Sve drveće,sva deca i svi bicikli u meni“ niste znali kako će se ona zvati, samo ste  spakovali sve pesme i poslali ih izdavaču. Da li ste na isti način „prosledili“ i nove pesme? 

Jesam, tako sam i sada uradila, ne zato što sam nezainteresovana, već zato što ne umem da dam naziv. Kad pišem pesmu, dam naslov iz cuga, ali za celu zbirku – to mi je teško; zato je bitan dobar urednik.

Da li ste je pisali duži  vremenski period, ili su se pesme  jednostavno nizale jedna za drugom?

Ove pesme pisane su u poslednje tri godine. Prva je napisana na dan kada je izašla prošla knjiga, to je pesma Sestra, a to pamtim, jer sam bila van zemlje, pa sam u pola sata dobila dve vesti – jednu lepu – da mi je izašla knjiga i jednu lošu – da je naš drug D. otišao. Sve ostale su napisane od 2017. do danas, eto.

sestra

nisam bila u gradu

kad je on umro

sedela sam na krevetu

u jednom stanu daleko

i čitala poruku

u kojoj piše da je on umro.

kad je on umro

ostao je mačak

kolekcija stripova

nova ugaona garnitura

mali šrafcigeri za laptop

ostala je

njegova sestra

koju sam kasnije zagrlila

i rekla joj da nemam reči

u svim bitnim momentima

za čoveka

nema reči

ne postoji ta reč

samo nada

da ne živimo uzalud

Kojim se sve temama bavite u zbirci? Šta je zajednička nit? 

Nema tu nekih posebnih tema, pišem o svakodnevnim stvarima, ne biram teme, one se nameću iz života, iskoče iz rutine dana, neplanirano. U tom smislu nema ni neke zajedničke niti, možda jedino kretanje, uvek pišem iz nekog pokreta, iz hodanja, vožnje, s puta.

U pesmi „O čitanju” kroz lirski subjekat govorite koliko volite da čitate. Kako se razvijala Vaša ljubav prema čitanju i poeziji? Da li uvek kada pišete stavljate sebe u funkciju lirskog subjekta?

Išlo je iznutra, niko nije vršio spolja pritiske. Imali smo seosku biblioteku, uvek praznu, tamo sam išla i kad iznajmim knjigu, onda do kuće čitam hodajući ulicom. Čitanje sam uvek doživljavala kao nešto uzbudljivo, a školu kao dosadnu obavezu. Često sam bila sama i čitanje je bilo moj drugi život, a to je i danas. Najveća uteha. Jednom sam u paketiću dobila zbirku dečje poezije i to sam godinama čitala, valjda je tako krenulo sa poezijom.

U kojim situacijama nastaju Vaše pesme i koji Vas motivi najviše privlače?

Mene privlači čovek, a onda i čovek koji je deo prirode, interesuje me sve što je život, tako da i pesme pišem tamo gde osetim taj život. To su najrazličitije situacije – od autobusa do groblja.

Šta Vam je najvažnije u procesu stvaranja? Da li više pažnje posvećujete formi ili sadržaju­?

Volim nešto da kažem na određen način. Interesuju me i sadržaj i forma, ali ne mogu reći da se bavim ni jednom od tih stvari. Važno mi je da pesma teče lagano, da ima ritam, a najbitnije mi je da uspem da objasnim, prenesem, kako god, osnovno osećanje, onu stvar koja me je pokrenula da pišem. Mislim, koga briga za nešto iz mog detinjstva ili gde sam pala, a gde ustala – jedino što je bitno je da cela ta priča koja meni stoji u stomaku, pokrene i stomak onom ko je čita.

Koji pesnik/nja je najbliža Vašem senzibilitetu?

Mnogo pesnika mi je blisko. Recimo, američko pesništvo, to je moja prva ljubav, mnogi poljski pesnici, volim naše narodne, jako. Ali ako treba da se izdvoji, dvoje su mi najdraži, a to su Žak Prever i Milena Marković. I Bertold Breht. I Paveze. I Blez Sandrar. I Crnjanski, iznad svih.

U svojim pesmama, neretko koristite motiv smrti. Šta Vas privlači da se bavite temom (ne)povezanosti između života i smrti koju možemo videti i u jednoj od najavnih pesama?

U svemu je smrt, meni kad je najlepše, ja mislim o smrti, ne zato što to hoću, već zato što je to prirodno… prolaznost, ljudska poroznost, naša nestalnost, tu se najviše oseti život. Čovek je bačen u neku igricu i stalno se suočava sa tim, ne može drugačije.

Vaše pesme prikazuju život onakvim kakav jeste i prihvatanje tog istog života, bez bežanja.  Da li kroz njih zapravo opisujete trenutak odrastanja?

Možda, ne znam. Nije mi to namera, ali uvek se sve vrti oko detinjstva, ma kakvo ono bilo. Pola života potrošimo da razumemo zašto su stvari, ljudi, odnosi onakvi kakvi jesu, suočavanje, to verovatno i jeste odrastanje.

Osim što pišete, takođe ste i urednica u Bulevar Booku. Da li je posao urednice uticao nekako na Vašu pesničku stranu, i obrnuto?

Pa, i nisam baš neka urednica. Mi imamo malo izdavaštvo, a dosad sam uredila tek par knjiga, čak i to sa nekim greškama, tako da ne vidim sebe kao neku urednicu, te mogu reći da nema uticaja jedne stvari na drugu. Pisanje pesama je nešto skroz drugačije, organsko, mislim da se tu i ne može uticati, jednostavno pišeš kako moraš, to samo ide. 

Kako Vam deluje pesnička scena kod nas i da možete, da li biste nešto promenili ?

Mnogo se piše poezije, a čini mi se da se mnogo i čita. Verovatno zato što je kratka forma, prilagodljiva novim tehnologijama. Čini mi se kao da je poezija postala popularna i meni je drago to da ljudi ipak imaju potrebu za deljenjem, toplinom, imaju i neku duhovnu potrebu, a ne samo u se, na se i poda se. Ima i novih izdavačkih kuća koji primaju rukopise mlađih autora, kao da je sve živnulo, u tom smislu. 

Koji  su pisci posebno uticali na Vas i s obzirom da ste rekli da spadate u opsednute čitače,da li imate neku knjišku preporuku za nas?

Mnogi pisci su uticali na mene, a najviše Knut Hamsun, zbog odnosa čoveka i prirode, zbog lutanja, atmosfere koju on stvara – za mene je to najbitnija stvar u književnosti, da me pisac odvede negde. Poslednje što sam čitala, a da je ostavilo veliki utisak, pomerilo nešto duboko, to je roman Semper Idem, od Đorđa Lebovića. Trenutno čitam Doživljaje Haklberija Fina, a prethodno sam pročitala Volta Vitmana – Život i pustolovine Džeka Engla i Avanture Artura Gordona Pima, od Poa. Inače, mnogo vremena provodim na reci, tamo i čitam, a kako je ova sezona počela kasno, ovi romani su mi pomogli da ne poludim unutra.

Fotografije : Privatna arhiva Vitomirke Trebovac