fbpx
ANTENA - Nova epizoda: Kiosk K67 | POGLEDAJ NA NAŠEM YOUTUBE KANALU | ANTENA - Nova epizoda: Kiosk K67 | POGLEDAJ NA NAŠEM YOUTUBE KANALU | ANTENA - Nova epizoda: Kiosk K67 | POGLEDAJ NA NAŠEM YOUTUBE KANALU | ANTENA - Nova epizoda: Kiosk K67 | POGLEDAJ NA NAŠEM YOUTUBE KANALU | ANTENA - Nova epizoda: Kiosk K67 | POGLEDAJ NA NAŠEM YOUTUBE KANALU | ANTENA - Nova epizoda: Kiosk K67 | POGLEDAJ NA NAŠEM YOUTUBE KANALU | ANTENA - Nova epizoda: Kiosk K67 | POGLEDAJ NA NAŠEM YOUTUBE KANALU | ANTENA - Nova epizoda: Kiosk K67 | POGLEDAJ NA NAŠEM YOUTUBE KANALU | ANTENA - Nova epizoda: Kiosk K67 | POGLEDAJ NA NAŠEM YOUTUBE KANALU | ANTENA - Nova epizoda: Kiosk K67 | POGLEDAJ NA NAŠEM YOUTUBE KANALU |

Vozom koji kasni: Berlin – Brisel specijal

Poput specijalnih epizoda u serijama, odlučio sam da ovog puta iskočim iz koloseka i današnju kolumnu posvetim jednom posebnom putovanju. Umesto redovnog pisanja o vozovima u Srbiji, sada vam pišem o vozovima, stanicama i ljudima na relaciji Berlin – Brisel

7. December 2023

Posle par tmurnih poslovnih dana provedenih u Berlinu, presečenih pivom i viđanjima sa dragim prijateljima, došlo je vreme za nastavak poslovnog puta i odlazak u Brisel. Ovog puta mogu da izbegnem korišćenje aviona, tako da sa entuzijazmom očekujem višesatno putovanje vozom.

Dok čekam saputnike ispred stanice Berlin Hauptbahnhof, u samo par minuta mi više ljudi prilazi da pita za novac. To je situacija koja mi je prilično poznata sa železničkih i autobuskih stanica u Srbiji. Čak sam dobio pitanje i na jako dobrom srpskom, pošto je osoba prepoznala jezik dok sam pričao sa kolegom iz Beograda. Slab na naše ljude u inostranstvu, iz novčanika vadim sitniš, koji mi je preostao nakon kupovine doručka i uz pozdrav dajem čoveku.

Stanica Berlin

Nedelja prepodne na stanici u Berlinu podseća na mravinjak u kom hiljade ljudi užurbano ide u svim pravcima tražeći svoje vozove. Stanica je ogromna i čini mi se da ima pet nivoa od podzemnog gde staje metro, preko nivoa za lokalnu železnicu, do poslednjeg nivoa gde staju regionalni i međunarodni vozovi. Pokretne stepenice povezuju sve ovo i čine samu strukturu još komplikovanijom.

Čuo sam da novu centralnu železničku stanicu u Beogradu porede sa Berlinskom. Nakon što sam posetio obe u roku od nekih nedelju dana, moram da opazim da su razlike više nego očigledne – Beogradska stanica je manja, jednostavnija i ima mnogo manje putnika.

Na Berlinskoj stanici, nemoguće je ne primetiti diverzitet ljudi, od poslovnih ljudi koji nose akt tašne, najrazličitih hipstera, šljakera, metalaca, do alkosa koji su ušli da se ugreju i popiju pivo. Sve to je samo delić diverziteta Berlina koji je vidljiv i na ovoj stanici.

Na najvišem nivou čekamo voz za Brisel, do kog ćemo stići uz par presedanja. Kroz zastakljenu kupolu gledam iskrivljene obrise zgrada, koje se vide kroz konkavne prozore (ili su možda konveksni, uvek sam mešao ta dva načina zakrivljenja). Zastakljene stanice su mi jedne od najlepših, a istovremenu su gotovo nepostojeće Srbiji. Uvek me je fascinirala stanica Keleti u Budimpešti, pošto je ujedno predstavljala i moj prvi susret sa zastakljenom železničkom stanicom.

Dok se divim stanici, fotkajući i posmatrajući vozove, čujem kolege i koleginice koji me zovu da dođem do njih, jer naš voz samo što nije stigao. Naš voz ubrzo dolazi, ali je iz nekog razloga rezervacija sedišta otkazana, pa brzo krećemo u potragu za mestima. Nalazimo jedan prazan kupe sa šest mesta i deo nas se tu smešta, mada zbog kofera i torbi koje svi imamo u kupeu, ubrzo ostaje jako malo prostora i jedva uspevam nekako da upakujem noge.

Hanover, Esen, Duizburg, Dortmund, Dizeldorf

Kako voz polako izlazi iz urbanih krajeva Berlina, pejzaži se menjaju i umesto zgrada sve češće se kroz prozor vidi priroda, kojom dominiraju boje pozne jeseni. Dok gledam kroz prozor, sve mi deluje tako uređeno. Ko da je svako drvo namenski posađeno baš na tom specifičnom mestu i kao da se svaki kanal, kuća i put stalno održavaju.

Primećujem da nema kuća bez fasade. Izgleda da je ova pojava specifična za Srbiju i istočnu Evropu. Sećam se kada sam nakada davno putovao sa jednom Holanđankom, profesorkom arhitekture kroz Srbiju da me je začuđeno upitala – Zašto ovi ljudi ostavljaju nezavršene kuće? U Srbiji nažalost gotovo svaki peti objekat nema završenu fasadu i spoljnu izolaciju, dok iz voza ne primećujem ovu pojavu u Nemačkoj.

Prolazimo kroz Hanover i moja saputnica mi kaže kako u Nemačkoj vlada mišljenje kako je baš Hanover najružniji grad u celoj zemlji. Na moje pitanje da mi pojasni zašto, dobijam neki nedorečeni odgovor ili to možda samo mi stranci ne razumemo. Ne razumem ni šta spiker priča preko razglasa u vozu, pa mi pojašnjavaju da zbog radova na severu Nemačke voz ide dužim, obilaznim putem. Umesto sedam sati, izgleda da ćemo ipak putovati više od devet sati, i da je ta čuvena tačnost nemačkih vozova ipak samo mit.

Informacija da ćemo putovati duže nego što smo prvobitno mislili, mnogo manje me je pogodila nego moje saputnike. Ponekada mi prija kad se putovanja produže, pa sam ovu činjenicu prihvatio bez imalo nerviranja.

Putovanja su mi uvek predstavljala neko liminalno vreme. Vreme između dva mesta, između polaska iz jednog grada i dolaska u drugi. Vreme tokom kojeg nemam pritisak produktivnosti, jer zapravo time što putujem već nešto radim i sve ostalo je samo bonus. Ovo vreme je često jedino dovoljno rasterećeno vreme kada mogu da razmišljam o sebi, snovima, strahovima i nadanjima. A ako mi i bude dosadno, uvek mogu da spavam i tako prekratim put, to mi barem nikada nije predstvaljalo problem, čak me zvuk vozova uspavljuje.

U polusnu zagledan kroz prozor kako se kao na traci smenjuju gradovi koje znam ponajviše zahvaljući fudbalu: Dortmund, Esenen, Duizburg, a uskoro stižemo i u Dizeldorf, gde nas očekuje prvo presedanje. Koleginica iz drugog kupea dolazi kako bi nas obavestila da imamo samo desetak minuta između dva voza i da je ključno da dobro organizovano u grupi brzo stignemo do druge platforme, odakle nas čeka voz za Ahen.

Dok se užurbanim korakom probijamo kroz stanicu u Dizeldorfu, pitam se da li tako svakog jutra žure na posao naši gastarbajteri kojih ima puno u ovom delu Nemačke.

Vožnja od Dizeldorfa do Ahena traje oko sat vremena i nije previše inspirativna. Kako bih prekratio vreme, počinjem da čitam jedan naučno popularni časopis koji sam poneo sa sobom iz Beograda, a kako bi predupredio mogući razgovor sa saputnicima, u uši stavljam slušalice i puštam Carbon Based Lifeforms.

Još malo, pa Brisel

U Ahenu nas je dočekalo jako hladno vreme, prvi put na ovom putovanju žalim što nisam poneo deblju jaknu. Ipak, treba da sačekamo manje od sat vremena i bićemo ponovo u toplom vozu. Čekanje prekraćujem besciljnom šetnjom kroz relativno malu stanicu.

Voz iz Ahena polazi na vreme i ubrzo prelazimo granicu i na kratko ulazimo u Holandiju. Prolazimo kroz Manstriht, grad verovatno najpoznatiji po tome da je u njemu 1992. godine potpisan ugovor kojim je Evropska unija dobila dobar deo sadašnjeg izgleda i uređenja. Ovaj grad se nalazi na tromeđi Belgije, Nemačke i Holandije i izgleda kao da se teritorija Holandije neprirodno zavlači u između druge dve države i na taj način pravi mali džep.

Ubrzo posle Manstrihta ulazimo u Belgiju. Toga postajem svestan uz zvuk poruke telefonskog operatera, “Dobrodošli u Belgiju zemlju čokolade, piva i štrumfova”. Granice su u ovde odavno prošlost, barem za one privilegovanije, tako da se voz nije ni za trenutak zaustavio. Iako nema granica, železnička povezanost Evrope i dalje nije na zadovoljavajućem nivou, pa nedostaju vozovi koji direktno povezuju velike gradove. Spavaći vozovi su pojavom jeftinih low cost letova su postali rekost, uprkos tome što su ekološki održiviji.

Jeftini letovi su uticali na to i da se strpljenje ljudi za duga putovanja vozom dosta smanji. Vidim kako nakon sedam, osam sata vožnje, moji saputnici postaju sve nervozniji. Kako se približavamo Briselu, kolega pored kog sedim sve glasnije i učestalije lupa dlanom od sto, dok koleginica ustaje da prošeta u sve kraćim intervalima.

Ulazeći u Brisel, postaje vidljivo da su železničke stanice u Belgiji drugačije od Nemačkih. Dok je na nemačkim stanicama sve uglačano i pod konac, na belgijskim je sve opuštenije i ofucanije, ali i dalje jako funkcionalno.

Dok sam razmišljao o funkcionalnosti belgijskih železničkih stanica, promaklo mi je da smo mogli da izađemo jednu stanicu ranije i tako uštedimo sebi nekih pola sata pešačenja. Utešila me je misao da nam posle celog dana sedenja u vozu, malo pešečenja neće teško pasti. Uskoro ću se otarasiti mog ogromnog backpack-a, a i drugarica mi šalje poruku da me čeka na pivu u mom omiljenom briselskom baru. Fino belgijsko pivo i razgovor sa dragom prijateljicom daje ovoj epizodi stvarno specijalan ukus.

Preporučeni tekstovi

Skrinšot: Distopija

Skrinšot: Distopija

Da li ćemo svi krenuti da se šetamo okolo sa VR naočarama ili ćemo uspeti da pružimo otpor ovom trendu (a znamo da nećemo)?

Kad porastem biću Leri Dejvid

Kad porastem biću Leri Dejvid

Počinje poslednja, 12. sezona serije Curb your Enthusiasm, i teško ću se naviknuti na kraj, jer posle 25 godina snimanja, emitovanja i pauziranja, ovo je svet Lerija Dejvida

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *