fbpx
ANTENA - Nova epizoda: Kiosk K67 | POGLEDAJ NA NAŠEM YOUTUBE KANALU | ANTENA - Nova epizoda: Kiosk K67 | POGLEDAJ NA NAŠEM YOUTUBE KANALU | ANTENA - Nova epizoda: Kiosk K67 | POGLEDAJ NA NAŠEM YOUTUBE KANALU | ANTENA - Nova epizoda: Kiosk K67 | POGLEDAJ NA NAŠEM YOUTUBE KANALU | ANTENA - Nova epizoda: Kiosk K67 | POGLEDAJ NA NAŠEM YOUTUBE KANALU | ANTENA - Nova epizoda: Kiosk K67 | POGLEDAJ NA NAŠEM YOUTUBE KANALU | ANTENA - Nova epizoda: Kiosk K67 | POGLEDAJ NA NAŠEM YOUTUBE KANALU | ANTENA - Nova epizoda: Kiosk K67 | POGLEDAJ NA NAŠEM YOUTUBE KANALU | ANTENA - Nova epizoda: Kiosk K67 | POGLEDAJ NA NAŠEM YOUTUBE KANALU | ANTENA - Nova epizoda: Kiosk K67 | POGLEDAJ NA NAŠEM YOUTUBE KANALU |

Vozom koji kasni: Jug jugoistok

Železnička stanica Leskovac, a onda vozom od Niša do Zaječara

1. February 2024

U Leskovcu sam prvi put od kada su mi baba i deda preminuli. Nekada sam svako leto i zimu provodio u ovom gradu. Naša mala kuća je još uvek tu, baš kao i soliteri koji mi sada izgledaju značajno manji nego kad sam bio klinac. Sve deluje isto, a opet osećam da je ovde sada sve nekako drugačije.

Dok poznatim ulicama koračam ka železničkoj stanici, istovremeno osećam setu i tugu, koji me teraju da što pre napustim ovaj grad. Svratiću nakratko do železničke stanice da se prisetim još par stvari, pa ću uhvatiti prvi autobus za Niš. Svakako postaje previše hladno da bih se dalje šetao.

Železnička stanica u Leskovcu zapravo je jedna od novijih stanica, pošto je na mestu stare stanice izgrađena postojeća, da bi je Slobodan Milošević otvorio, ako se ne varam, 1999. godine. Deda je bio jako ponosan kada su otvorili tu stanicu i uvek je sa oduševljenjem pričao o njoj i hvalio se kako Leskovac ima najlepšu železničku. Sa te stanice smo toliko puta zajedno deda, baba i ja išli za Jagodinu.

U to vreme bilo je poslovnih, brzih i putničkih vozova, i svi su u mom sećanju puni ljudi. Danas je stanica zapečaćena i bez putničkog saobraćaja, jer se pruga Niš – Preševo već više od dve godine renovira. Na vratima je katanac, a ulazi u staničnu zgradu su dodatno blokirani klupama. Teretni vozovi još uvek saobraćaju, jer kapital u ovoj zemlji ima prednost nad ljudima, ali i oni ne staju više u ovoj stanici, već samo malo smanje brzinu.

Prazna stanica u suton samo me je još dodatno rastužila. Video sam tek jednu devojku kako užurbano prelazi preko šina ne bi li skratila put, a nakon nje i ja užurbanim korakom krećem ka autobuskoj stanici. Dok razmišljem kako se gotovo ništa nije promenilo u Leskovcu od mog poslednjeg dolaska, shvatam da se autobuska stanica ne nalazi više na mestu iz mog sećanja. Iznenađen što u gradu koji sam mislio da poznajem moram da koristim navigaciju na mobilnom telefonu, zbunjeno koračam ka stanici. Čini mi se da je danas najhladniji dan ove godine, ali uskoro ću ući u topli bus za Niš.

U Niš stižem za nekih sat vremena i direktno odlazim u hotel. Sablasno je pusto, čak i umesto nekog na recepciji, goste dočekuje komad papira sa brzinski napisanim brojem telefona. Nakon što sam nazvao broj, muški glas sa druge strane mi je dao upute kako da sam uzmem ključ i u koju sobu mogu da uđem, tako da sam se uskoro, bez ikakvog ljudskog kontakta, našao sam u hotelskoj sobi.

Niš – Zaječar

Probudio sam se par minuta pre alarma, ali mirujem, prisećam se sna i čekam taj prodorni zvuk alarma koji sam počeo da mrzim iz dna duše. Ipak, kao i uvek, u stanju sam da mazohistički pritiskam snuz dugme i da ga iznova i iznova slušam. Sanjao sam da sam na nekoj železničkoj stanici. Nikako ne mogu da stignem na voz, ali čim se u njega ukrcam, shvatam da on ipak ne ide tamo gde ja treba da stignem. Onda izađem iz tog voza, ali i dalje ne uspevam da pronađem onaj pravi. Napokon, kada stigne voz koji čekam i za koji znam da me vodi tamo gde želim da odem, preda mnom se otvara neki ponor koji nemam hrabrosti da preskočim, iako ostali putnici to rade sa lakoćom.

Sunce koje se probija između zavesa na prozoru hotelske sobe i spoznaja da ću se danas voziti linijom kojom nisam nikada pre, vraćaju mi elan, i barem privremeno odagnavaju neprijatne misli o propuštenim, pogrešnim vozovima i zjapećim ponorima.

Sunčani zimski dan i koračanje do železničke stanice otvorili su mi apetit i već razmišljam šta bih mogao da pojedem u nekoj usputnoj pekari. Oko železničke stanice načičkani su kiosci sa roštiljem, burekom, a meni pažnju privlači kiosk sa mekikama. Dugo ih nisam jeo. Uzimam dve i stavljam ih u kesu dok žurim da kupim voznu kartu, kako bih na vreme i bez ometanja mogao da se čujem sa urednikom knjige koju sam napisao, kako bismo se dogovorili oko promocije.

Na stanici u Nišu ima malo više ljudi nego u Leskovcu, ali se vidi da su slavni dani ove stanice davna prošlost. Skromni vozni red pokazuje da postoje dve linije dnevno do Zaječara, četiri do Beograda i jedna do Lapova. Priča se da će sa renoviranjem pruge i ovu stanicu premestiti, tako da bude negde van centra grada, valjda blizu aerodroma, ali ove najave se već godinama odlažu, dok stanica ostaje na mestu gde je, i u nju se ništa ne ulaže.

Već pomalo arhaičan znak gotovo u potpunosti izlepljen navijačkim nalepnicama pokazuje kakve je sve funkcije imala u prošlosti ova stanica. Sećam se da se na njoj voz iz Leskovca duže zadržavao, pa je deda izlazio da ispuši cigaru, natoči vodu i kupi mi neki slatkiš. Uvek sam se plašio da će voz krenuti, a da će deka ostati na toj stanici.

Voz za Zaječar već je postavljen na drugom peronu. To je mali dizel voz koji može da se kreće u oba smera. Spolja izgleda kao srpska zastava, sav obojen u crveno, plavo i belo, samo što umesto grba sa orlom ima logo i natpis Srbija voz. Na peronu nema nikoga osim mene i zaljubljenog para koji se grli i oprašta poljupcima. Ubrzo i momak ulazi u voz, dok mu devojka odmahuje. Ostajem jedini na peronu, pa odlučujem da uđem u voz.

Unutar voza je toplo i svi putnici su našli svoja mesta, tako da niko nije prinuđen da sedi nasuprot smeru kretanja, što je često nekim ljudima neprijatno. Bio sam svedok par svađa upravo oko toga. Seo sam pored prozora i ubrzo mi postaje jako toplo, iako je vani minus, ali sunce i staklo čine da se osećam kao da putujem sredinom jula, a ne u januaru.

Voz polako izlazi iz Niša i krećemo da se penjemo uzbrdo tako da se u jednom trenutku jasno vidi gotovo celi grad iz poluptičje perspektive. Vidi se i, pretpostavljam, Suva planina sa svojim vrhovima koji su sada pod snegom. Kombinacija čil muzike, toplote u vozu i kretanja čine to da mi se jako prispava. Uvek sam najlepše spavao u vozilima u pokretu. Zaspao sam razmišljajući o dezenu sedišta u vozu i ko odlučuje o dizajnu sedišta u vozovima, u ovom vozu su sedišta prilično udobna, teget boje sa tamnijim linijama i kružićima u različitim bojama.

Budim se posle nekog vremena i shvatam da smo već prošli Svrljig, a da upravo izlazimo iz Knjaževca. Vreme se potpuno promenilo, nema više sunca, sve je dosta tamnije, sivo i oblačno. Kasnije saznajem da sam prespavao najlepši deo puta sa tunelima i lepim pejzažima. Razmišljam kako moram ovde doći preko leta kada sve bude mnogo zelenije, mada mi i sneg kojeg nisam video duže vreme sad pričinjava malo zadovoljstvo.

Na stanici Minićevo zadržavamo se nešto duže. Čekamo voz iz suprotnog smera da prođe, jer je ova pruga većim delom jednošinska i samo na posebnim mestima vozovi se mogu mimoići. Otpravnica stanice okreće neki teški kotur, pretpostavljam neku skretnicu, dok je neka mlada devojka sa znatiželjom gleda. Ova stanica deluje dosta uređeno u odnosu na većinu usputnih. Ostale stanice, sem onih u većim mestima, gotovo u potpunosti su ruinirane, neke nemaju ni krovove, samo se vide ostaci zidova i naznake da je tu nekada postojalo mesto koje je trebalo da okuplja ljude.

Iako nema previše ljudi na drumovima, mašinovođa uvek uredno iz upozorenja trubne dva puta pre nego što pređe preko nekog putnog prelaza, pošto većina njih nema rampu. Pitam se kako je biti mašinovođa i voziti voz svakog dana na ovoj relaciji. U svojoj kabini, osim puno dugmića, mašinovađa ima i mali ugrađeni rešo za kafu, što mi deluje baš simpatično. Pitam se da li ponekada sa onom otpravnicom popije kaficu.

Ubrzo stižemo u Zaječar, tačno po redu vožnje. Radujem se što stižemo jer ću konačno moći da popijem malo vode, pošto od masnih mekika već nekoliko sati osećam žeđ. Na stanici u Zaječaru putnike spremno čeka voz za Majdanpek, ali ću ovo putovanje propustiti jer zbog obaveza moram još danas da se vratim za Beograd. Sa zvukom voza, dok mi slike ovog puta prolaze kroz glavu, vraćam se u Beograd skupim i skučenim minibusom, uz obećanje sebi da ću se vratiti ovde već na proleće.

Preporučeni tekstovi

Skrinšot: Distopija

Skrinšot: Distopija

Da li ćemo svi krenuti da se šetamo okolo sa VR naočarama ili ćemo uspeti da pružimo otpor ovom trendu (a znamo da nećemo)?

Kad porastem biću Leri Dejvid

Kad porastem biću Leri Dejvid

Počinje poslednja, 12. sezona serije Curb your Enthusiasm, i teško ću se naviknuti na kraj, jer posle 25 godina snimanja, emitovanja i pauziranja, ovo je svet Lerija Dejvida

Pratite nas na:

1 Comment

  1. Walter russell

    Pohvalno je da rade vozovi na toj relaciji. Bilo bi dobro da Srbija voz vise objavi spisak reda voznje na svom sajtu, jer trenutno ni ne znamo gde sve ima vozova po Srbiji. Mozda to nije losa tema za sledeci clanak?

    Reply

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *