fbpx
POGLEDAJ OBLAKODEROV NOVI PROJEKAT - TEKSTOVE O IT ISTORIJI JUGOSLAVIJE! Od prvog domaćeg računara i robota, preko kompjuterske audio i vizuelne umetnosti | POGLEDAJ OBLAKODEROV NOVI PROJEKAT - TEKSTOVE O IT ISTORIJI JUGOSLAVIJE! Od prvog domaćeg računara i robota, preko kompjuterske audio i vizuelne umetnosti | POGLEDAJ OBLAKODEROV NOVI PROJEKAT - TEKSTOVE O IT ISTORIJI JUGOSLAVIJE! Od prvog domaćeg računara i robota, preko kompjuterske audio i vizuelne umetnosti | POGLEDAJ OBLAKODEROV NOVI PROJEKAT - TEKSTOVE O IT ISTORIJI JUGOSLAVIJE! Od prvog domaćeg računara i robota, preko kompjuterske audio i vizuelne umetnosti | POGLEDAJ OBLAKODEROV NOVI PROJEKAT - TEKSTOVE O IT ISTORIJI JUGOSLAVIJE! Od prvog domaćeg računara i robota, preko kompjuterske audio i vizuelne umetnosti | POGLEDAJ OBLAKODEROV NOVI PROJEKAT - TEKSTOVE O IT ISTORIJI JUGOSLAVIJE! Od prvog domaćeg računara i robota, preko kompjuterske audio i vizuelne umetnosti |

Vozom koji kasni: U vozu za more

Kada svi planovi za letovanje propadnu, uvek ostaje mogućnost da u smiraj sezone uskočiš u voz za more i uživaš sa babama i dedama u tihim plažama.

12. October 2023

Četiri dana, tri noćenja uz to će još i najverovatnije padati kiša. Biće ovo jedno kratko, ali čudno letovanje, ukoliko se odlazak na more krajem septembra može nazvati letovanjem. Pa ipak, karte za noćni voz Beograd – Bar su kupljne, i u sredu čim završim sa poslom i spakujem par stvari, biću na putu za more.

Naravno, taj poslednji radni dan pred odmor ne želi da ti išta olakša. Gužva u banci mora da bude najveća, ljudi ulaze preko reda samo da me još dodatno iznerviraju, štampač neće da radi, a i laptop je našao baš sad da baguje kada mi je ostalo da pošaljem još taj jedan mail. Uprkos tome što sam na poslu ostao duže nego što sam planirao, pakovanje ide mnogo brže i za čas sam spreman za putovanje na more.

Voz za Bar kreće sa stanice Zemun, ali nama (opet putujem sa T. mojom partnerkom) je zgodnije da ga sačekamo na stanici Beograd centar ili takozvanom Prokopu. Još pre polaska voza suočavamo se sa problemima, jer nam ne dozvoljavaju da ostavimo bicikle u vagonu sa ležajevima gde imamo rezervaciju, nego moramo da nađemo mesto u nekom drugom vagonu. Jedva uspevamo da namolimo konduktera jednog od vagona da nas pusti da ostavimo bicikle, u žurbi se mučim da vežem bicikle tako da mogu stabilno da stoje jedna pored druge. Pošto sam napokon uspeo nekako da ih vežem i zaključam, u svoj toj gužvi i zbrci ispada mi ključ i pada skoro pa ispod voza. Dok silazim u peron i pokušam da dohvatim ključ, kroz glavu mi prolaze sekvence nesreće koja bi mogla da se desi ako voz baš u tom trenutku krene. Ipak voz nije krenuo, nekako sam dohvatio ključ i brzinski uspevamo da otrčimo do našeg vagona.

Kabina u kojoj smo smešteni, napravljena od drveta i iverice, odaje utisak da je vreme stalo u osamdesetim godinama. Neke dobre tete koje rade na železnici za nas su spremile čistu posteljinu. U kabini imamo i mali stočić koji se transformiše u lavabo, a iznad njega je ogledalo. Tu su čak i držači za čaše, a i utičnica funkcioniše. Pitam se šta bi više moglo da nam treba? Možda uredan toalet, to bi nam značilo jer od toaleta uvek očekujem najgore, pa me je prijatno iznenadilo što ovaj to je jeste.

Dok umor od napornog dana počinje da me obuzima, polako tonem u san i više ne pratim šta čitam u knjizi koju sam poneo za more. Razmišljam da li sam možda mogao da ponesem neku lakšu knjigu od Postmoderne geografije.

U polusnu, u mraku kabine, osećajući se kao u nekoj mračnoj komori, trudim se da se orjentišem pomoću zvukova. Čuje se i oseća fijukanje ubrzavanja voza, koje ubrzo prekida škripa kočnica i inercijom koja me blago vuče ka ivici ležaja. Prolazak kroz tunel je uvek vrlo bučan i lako ga je detektovati, a na ovoj pruzi ih ima baš dosta. Između tih zvukova, konstantano se čuje tak-tak, tak-tak svaki put kada voz pređe preko spojnica šina. Sećam se da sam kao klinac na osnovu učestalosti ovog zvuka pokušavao da procenim koliko brzo idemo. U nekom trenutku, svi zvukovi se gube i padam u san, koji povremeno prekidaju iznenadni jaki pisci voza ili potreba da se okrenem zbog utrnulosti.

Pruga Beograd – Bar

Voz Beograd – Bar trenutno je jedini internacionalni voz koji saobraća iz Srbije. Čuo sam da postoji i voz od Dimitrovgrada do Sofije, ali to ću još proveriti. Tokom leta saobraća dva puta dnevno, a od septembra tek jednom dnevno, a dešava se da zbog radova na pruzi bude ukinut na par dana, linija bude skraćena ili da morate busom jedan deo puta. Srećom, mi smo u vozu koji ide direktno do Bara.

Pruga kojom idemo napravljena je u radnim akcijama. Mnogi pioniri i pionirke su se baš na takvim akcijama smuvali. To je bilo kada su vreme radne akcije bile popularne gotovo kao dejting aplikacije danas. Osim volontersokg rada i ljubavi, u prugu je uloženo i puno stručnog znanja, ali i novca, i ona je predstavljala najskuplji infrastrukturni projekat SFRJ. Pruga je otvorena 1976. godine i naravno da je Tito morao prvi da se njom provoza i zvanično je otvori. Duh Plavog voza je moguće osetiti i danas – jedan od vagona u kompoziciji voza, je upravo onaj koji je nekada bio deo čuvenog Plavog voza.

Kada je završena, pruga je bila infrastrukturno čudo i to ne samo u Jugoslaviji, već i globalno. Ona još uvek predstavlja tehnološko čudo i teško da bi neka od novonastalih država mogla danas da je izgradi. Na pruzi postoji čak 254 tunela i 234 mostova, a jedan od mostova na Maloj rjeci bio je dugo i najviši železnički most u Evropi. Da se nalazi negde drugde, verovatno bi ova pruga bila predstavljena kao velika turistička atrakcija, dok je uprkos svojoj slavnoj prošlosti, ovde nažalost zapostavljena.

Ovom prugom je prošlo stotine hiljda ljudi, neki zarad posla, ali većina na putu za more. Na starim slikama iz osamdesetih godina se mogu videti ljudi kako spavaju po hodnicima, samo da bi se dočepali parčeta mora i sunca. Na slikama deluje da je tada sve bilo nekako jednostavnije i lakše. Pitam se da li je zapravo bilo tako, i koliko takvom utisku doprinosi ljudska potreba da prošlost idealizujemo.

Montenegro

Iz sna me bude prvo granični policajci u Prijepolju, pa u Bjelom Polju, ali se ubrzo vraćam spavanju i budim se tek nešto malo pre Podgorice. Nažalost, ovog puta sam gotovo propustio prelepe pejzaže crnogorskih planina, ali se budim taman da uslikam prolaz preko Skadarskog jezera i delove kroz kotlinu. Ubrzo prolazimo kroz tunel Sozina i pred nama se ukazuje prelepo Jadransko more. Sa oko dva sata kašnjenja stižemo u Bar. Kašnjenje mi nije tako teško palo, jer sam imao vremena da se fino naspavam. Spreman sam da iskoristim dan, da se provozamo biciklama, nađemo mesto za kampovanje i da se napokon okupamo.

O crnogorskom primorju neću trošiti previše reči (ovo je ipak kolumna o putovanju vozovima). Ipak, par stvari mi je ostavilo jak utisak i otvorilo neka pitanja. Zašto ljudi toliko vole velike automobile kada su putevi maleni, pa stalno moraju da manevrišu kako bi se mimoišli? Zar ne bi bilo lakše da svi voze manje automobile? Zašto je svako prelepo mesto zaprljano plastikom i vlažnim maramicama? Koliko teško može biti da se postavi kanta i pokupi iza sebe? I na kraju, zašto vozači u CG toliko mrze bicikliste? Više puta nam se desilo da nam gnevni vozači trube ili prođu na 5 cm od nas, iako put nije zauzet, šaljući neprijateljski signal da nas ne žele na putu.

Uglavnom, imali smo sreće sa vremenom na moru, pa je bilo više sunca nego što je bilo prognozirano, ali nismo imali sreće sa kartama za povratak. Još pri dolasku u Bar, rekli su nam da su sva kola za spavanje rasprodata i da jedino možemo da rezervišemo mesta u vagonu za sedenje. Nije idealno, ali valjda ćemo se nekako snaći.

Osim što su mesta u vagonu jako čudno numerisana, sve ostalo deluje ok. Uspeli smo i bicikle lako da spakujemo u delu pored toaleta. Prividan mir među putnicima se narušava već u Sutomoru kada u voz ulazi više ljudi. Počinje rasprava ko ima rezervaciju za koje mesto, koja se zahuktava kada u Podgorici ulazi još ljudi i više nema mesta za sve. Neki ljudi imaju rezervacije i traže da sednu na svoja mesta, što dovodi do prepirki. Posebnu pažnju su mi privukli mladi Rusi, devojka i dečko, verovato tek napunili osamnaest godina. Imaju rezervaciju, ali ljudi koji su seli na njihova mesta ne žele da ih puste. Morali su da se obrate kondukteru, nakon čega dobijaju mesta, ali to ne prolazi bez žalbi. U jednom trenutku, neka žena izgovara prestrašnu rečenicu: „Valjda prvo mi treba da sednemo pa tek ako ostane mesta onda oni, ne mogu stranci da imaju ista prava kao mi”.

U međuvremenu se u vagonu stvorila jedna nova podela na pušače i one koji ne žele da otvore prozor. Iako je pušenje u vozu zabranjeno, ova zabrana ne funkcioniše u našem vozu. Ljudi masovno puše u zadnjem delu vagona i pritom se žale kako im naši bicikli zauzimaju prostor za pušenje. Sa druge strane neki putnici iz meni nerazumljivog revolta prema pušačima ne žele da otvore i ono malo prozora koji se mogu otvoriti. Tako da smo osuđeni na gužvu i gasnu komoru do kraja puta. Pa ipak ovaj vagon me pomalo vraća i u vozove mog detinjstva kada je pušenje bilo redovna pojava. Čini mi se da mi je tada kada nisam pušio manje smetalo nego sada kada sam i sam pušač.

Pažnju mi privlači i to što se više ljudi buni i čudi zašto neko prevozi bicikle, nego zašto se puši u vozu. Iako je prevoz bicikla dozvoljen i čak se promoviše na sajtu Srbija voza. Čujem putnike ispred sebe kako komentarišu da mogu razumeti kad neko prevozi auto u vozu, ali nikako ne mogu da razumeju zašto bi neko biciklama išao na more.

Nakon 13 sati putovanja i više od dva sata kašnjenja, u zapušenom vagonu napokon stižemo u Beograd. Tu nas čeka potop. Stanica Beograd Centar koja prokišnjava je zapravo još uvek u izgradnji, kao i poslednjih 50 godina. Uprkos tome što je to ukopana stanica, voda se sliva sa plafona na svaka dva metra. Preskačemo bare i barice, a na jednom mestu se stvorilo i omanje jezero. Stanje stanice koja bi trebalo da bude glavna železnička stanica čitave države je blago rečeno neprimereno.

Sve ove male peripetije koje su nas zadesile na putu za more doprinose romantici i egzotici ovog voza, koji osim što vas prenosi kroz prostor u nekim trenutcima vas i vraća kroz vreme. Trenutak kada voz izađe iz tunela i pred sobom vidite prekrasni plavi jadran jedan je od istinskih trenutaka sreće, koji je teško opisati i uslikati. Ah voleo bih da imamo više međunarodnih vozova koji idu na more, onda bi sve bilo barem malo lakše.

Preporučeni tekstovi

Vozom koji kasni: Gradska železnica

Vozom koji kasni: Gradska železnica

Kažu da kičmu modernog grada čini železnički prevoz, a kako Beograd nema metro, rešio sam da isprobam koliki je potencijal BG voza da nosi težinu ovako velikog grada

Skrinšot: Drugarice

Skrinšot: Sukobi

U svetu stalnih i kompleksnih sukoba, kako je moguće razumeti ih i stvoriti jasnu sliku o njima?

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *