STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com

Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon   |   Antifejk

Wienwoche – festival koji spaja aktivizam i kreativne prakse različitih razmera i formata

Sa umetnicom Jelenom Micić, novom direktorkom, o festivalu, ali i o temama kao što su diskriminacija, diverzitet, migracije
Piše: Marija Ilić

4. July 2022

Od samog početka 2012. festival Wienwoche (bečka nedelja) spaja aktivizam i kreativne prakse različitih razmera i formata. Wienwoche će ove godine biti održan od 16. do 25. septembra, a specifičnost ove manifestacije ogleda se u tome što Wienwoche vidi kulturološki rad kao društveno-političko angažovanje i pokušava da te debate učini vidljivim i dostupnim svim društvenim grupama koje žive u Beču. Jelena Micić, umetnica rodom iz Knjaževca, je nova umetnička direktorka festivala. Za kustoskinju ove godine je izabrana Deniz Güvensoy. Prvi put su državljanke takozvanih Trećih zemalja na ovim pozicijama, pa je ovaj korak važan jer bi trebalo da predstavlja vidljivost marginalizovanih grupa u kulturnom sektoru.

Kaži nam nešto o temi ovogodišnjeg festivala – Ekologije radničke klase?

Jelena Micić: Radnička klasa, odnosno slojevi društva sa najnižim primanjima, obično migranti i ugrožene socijalne grupe, su oni na čijim se radnim i životnim okolnostima najbolje ogledaju negativni efekti prelamanja ekologije i ekonomije. U zavisnosti od toga iz koje političke opcije dolaziš, jednima je važnija ekologija – nauštrb ekonomije, a drugima je važnija ekonomija – nauštrb ekologije. Nikako da postavimo pitanje kako su te dve stvari međusobno povezane i međuzavisne.

Jelena Micić / foto: Marisel Bongola

Na koji način smo povezani?

Na primer, ako imam dovoljno para da kupim organski proizvod, nažalost takođe pakovan u plastičnu ambalažu, pa bacim pakovanje u đubre – to ne znači da se isto to pakovanje neće naći na potpuno drugom delu zemaljske kugle ili, još gore, u okeanu, gde postaje hrana za morske životinje, koje zatim ponovo dolaze na trpezu. Plastika kruži, bilo da proizvode konzumira osoba sa jačim ili slabijim primanjima. Na kraju svi dobijemo nekvalitetnu hranu punu mikroplastike, nezavisno od toga ko je imao veću ili manju potrošnju.

U Smederevu postoje polja šljake koje železara izbacuje. Onda su Romi outsource-ovani da skupljaju ostatke industrijskog otpada, koji se potom preprodaju železari za pet dinara po kilu. Kompanije profitiraju na ljudima koji prevrću industrijski otpad, pritom uništavajući sopstveno zdravlje. Pogrešno je kada se napadaju ljudi koji nemaju para, jer kupuju uvezene ili jednokratne proizvode i jeftinu odeću. To je strukturalni problem, a mržnja usmerena potpuno pogrešno. Jednokratna plastika ili GMO je proizveden kako bi neko za minimalnu količinu para mogao da se prehrani. Treba kriviti multimilionske kompanije, a ne radnice i radnike, jer oni ispaštaju u jednakoj meri kao i životna okolina.

Šta misliš, kako se može uspostaviti komunikacija između bogatih i siromašnih?

Pitanje od milion dolara, kojih očigledno niko ne planira da uloži kako bismo dobili odgovor na ovo i slična pitanja. Tokom pandemije je delovalo da će trenutna empatija proizvesti trajniju formu solidarnosti između prekarizovanih i radnica/radnika. Niko nije želeo da radi u bolnicama, na kasama ili pak na održavanju čistoće u tom trenutku, ali ima onih koji su to morali. Čini mi se da bi jedna od mogućnosti mogla da budu građanska prava za sve, koja za sobom nose i ekonomsku sigurnost i pristup blagodetima socijalne države.

Da li je moguće probuditi empatiju kod ljudi koji se u nečemu ne prepoznaju?

Mislim da festival služi da pokaže iskustva ljudi koji su doživeli neverovatna iskustva sa kojima mnogi iz ovih ili onih razloga nisu upoznati. U tom smislu se potencijalno stvara vrsta senzibiliteta prema problemima koje možda nismo posredno iskusili, a koji su nam bar sa nekog aspekta poznati. Neverovatno je koliko ljudi zapravo imaju sličnosti, za šta saznaju tek kad stupe u kontakt i međusobnu komunikaciju. Festival ne može, niti treba da nudi rešenje, ali je zato tu kao platforma razmene i saradnje.

Deniz Güvensoy i Jelena Micić / foto: Marisel Bongola

Da li je onda neophodno da osoba doživi diskriminaciju, da bi se posle borila protiv nje? Ili kasnije ona postane ta koji diskriminiše druge, kao neka vrsta odbrambenog mehanizma?

Obe varijante su moguće. Najviše mi smeta kada se ljudi u dijaspori žale na izbeglice. Razumem ih samo u smislu da je sistem taj koji podgreva antagonizam. Kada bolje pogledamo – više zajedničkog ima između izbeglica i nas, nego nas i Austrijanaca. Većina ljudi iz našeg regiona i jeste došla u Zapadnu Evropu kako bi za još manji novac radili poslove koje niko drugi nije hteo, što se, naravno, predstavlja u kontekstu otimanja radnih mesta od građanki i građana. Sa druge strane, termini kao što su diskriminacija i rasizam se koriste poprilično nepromišljeno. Moramo malo nijansiranije da gledamo na stvari.

Da li se u stigmatizaciji određenih pojmova zapravo krije rasizam?

Napokon je zaista neophodno razumeti da rasizam ima mnogo slojeva i nijansi. To što različite zajednice doživljavaju rasizam na različite načine ne treba da umanjuje samu činjenicu njegovog prisustva. Niko ne treba da ima tapiju na pojam, niti da poseduje veće pravo da ga upotrebljava navodno ispravno. Postoji velika stigmatizacija ljudi iz Istočne Evrope što treba eksplicitnije tematizovati u javnosti.

Zašto misliš da je tako, posle toliko vremena i toliko talasa migracija?

Možda zato što još uvek nismo osvestili političku moć. Ako smo oni koji održavaju sistem, možda to treba i da pokažemo. Kapiram da tzv. gastarbajteri nisu imali vremena kada da žive, a kamoli da se organizuju. Radiš od danas do sutra da sklopiš život. Ljudi su mislili da će se vratiti – da imaju gde da se vrate. I nije u pitanju samo premor, već i strah koji proizvodi poslušnost. Nekad razmišljam – pa, možda su oni zapravo zadovoljni time što su postigli, ali šta ako je to pomirenje? Ta stabilnost koju nam mnogi obećavaju ponekad ume da bude kobna.

Kako misliš da se to može promeniti? Da li su ovakvi festivali jedan od načina za neku političku promenu, u dijaspori?

Kad čovek nema pravo glasa, niti je bilo kakav politički faktor, onda nalazi razne prilike. Bilo bi lepo da deo festivala postanu mnogi koji vide osnove za zajedničku diskusiju ili, pak, predlože teme koje su njima važne.

Koliko ti je problematičan termin diversity?

Diversity je, nažalost, izgovor za popunjavanje željenih kategorija ljudi, koji zatim postaju predstavnice ili predstavnici zajednica, bez da zajednice imaju bilo šta od toga osim profesionalnog prosperiteta pojedinki i pojedinaca. Mislim da je zapravo bolji termin ravnopravnost. Jako je problematično svrstavati ljude po kategorijama, što znači da su automatski esencijalizovani tj. svedeni na set tipičnih karakteristika, sa kojima se verovatno (u potpunosti) ni ne identifikuju.

Problem je što ima različitih agendi, pa su se ljudi skoz otuđili od koncentrisanja na zajedničke zahteve zarad većeg političkog uticaja. Ovo ne znači da kažem ne pojedinačnim borbama, samo mislim da postoji mogućnost za ostvarivanje prava sklapanjem u borbu sa zajedničkim ciljem.
Nažalost, još uvek nismo na tom stadijumu.

Da li misliš da politička korektnost potiskuje slobodu govora?

Mnogo toga treba da se kaže. Lepo je kada čovek može javno da izrazi ono što misli, bez da se oseća egzistencijalno ugroženim. Sloboda govora je, takođe, i sistem društvene kontrole. Primer – želiš da se prijaviš za posao u Austriji, gde u tekstu konkursa kažu da osnažuju žene i ljude sa posebnim potrebama. A onda vidiš da se, zapravo, stalni boravak podrazumeva. I taj ekonomski aspekat nikoga ne interesuje. Ljudi iz naših krajeva su tu u specifičnoj situaciji. Žive u Evropi, ali sa papirima takozvanih Trećih zemalja. Takođe, da bi organizovala protest, ti moraš da budeš Austrijanka kako bi uopšte mogla da ga registruješ.

Šta mislis o cancel kulturi ovde?

Mislim da ljudi previše sebi daju za pravo na izražavanje sopstvenog senzibiliteta, koji je toliko poseban da isključuje mnoge druge ljude i mnoge druge senzibilitete. Time, nešto što je trebalo da bude pozitivno, proizvodi nezamislivo negativne efekte. Nisam sigurna da razumem koncept tabua u 21. veku. Mislim da treba o svemu da se priča.

Da se vratimo na festival – koliko imate projekata ove godine i kaži nam nešto o formatima tih umetničkih praksi?

Imamo osam projekata sa open call-a, jedan kustoski koji je sačinjen od pozicija sa open call-a, dve kustoske izložbe po pozivu, debatni program i različite saradnje sa arhivama i institucijama. Uglavnom su u pitanju veći projekti koji imaju više segmenata. Jedna od izložbi je o ženskom neplaćenom reproduktivnom radu. Doing the Dirty Work odvija se u kuhinji/perionici bivše ženske bolnice, a sadrži javno vođenje koje se bavi radnicama iz 16. bečkog okruga, radionice za decu, diskusiju, kao i screening. Detaljan program će biti na sajtu festivala krajem jula meseca.

Čime se bave projekti, kakva još pitanja pokreću?

Ima mnogo projekata iz Latinske Amerike, od kojih su neki članice i članovi Zapatista pokreta. Uglavnom su projekti u vezi sa pitanjima produkcije hrane, kao jednog od osnovnih uslova za život. Doduše, ne samo u smislu aktuelnog pitanja cene đubriva i žita, već i globalnih lanaca proizvodnje i prevoza, ispravnih namirnica koje se bacaju kako bi se održala cena i njihovo spasavanje iz kontejnera, pa sve do azijske zajednice koja je egzotizovana preko hrane. Dosta projekata se pita kakav uticaj ima čovek na prirodu i kako se može sagledati ta relacija – od rada kvir reproduktivne biologičarke do grupe Sami žena sa severa Švedske čije kuće nestaju zbog obližnjeg rudnika. Ima i dosta ljudi iz tzv. Trećih zemalja koji imaju raznorazna birokratska iskustva, na primer, turskih zajednica i crnih Lationoamerikanki. Njihova tema je istorijsko ugnjetavanje kroz prinudni rad. Jedan performans je, recimo, o centru za sortiranje tekstila u Beču. Dve umetnice su se u saradnji sa nama infiltrirale u jedan od takvih centara, gde će probati da dobiju priče od tih ljudi, što je projekat u smeru straživačkog novinarstva.

Može li svako sa potencijalno dobrom idejom da se prijavi?

Naravno. Ove godine imamo ženu koja je penzionerka, i prvi put se prijavila na ovako nešto. Jako je kritična, a posebno je simpatična činjenica da je festival privukao pažnju starije gospođe iz Beča koja je želela da se usključi. Ljudi iz Srbije mogu da se prijave na festival, ako imaju saradnju sa nekim odavde tako što napišu zajednički koncept. Open call je takođe bio usmeren i na drugu i treću generaciju porodica gastarbajtera.

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *