fbpx

Zakoračite u vrtloge Anje Tončić - izložba Destabilizacija u DKSG-u

Povodom izložbe ,,Destabilizacija‘‘ u Domu kulture ,,Studentski grad’’ umetnica Anja Tončić je za čitaoce Oblakodera odgovorila na pitanja koja se tiču njenog umetničkog rada i stvaralačkog procesa, pri čemu je izrazila i svoje stavove o savremenoj umetničkoj sceni.

Da li, i koji svakodnevni kontrasti sa kojima se suočavamo, postaju tvoja inspiracija za rad?

Zapravo ne - iako postoji privid dešavanja velikog broja stvari oko nas, što vidimo u medijima i u digitalnoj sferi, generalno ne postoji konkretna razlika. Smeta mi odsustvo kontrasta u našem okruženju. Sve što vidimo i ono što nam se servira su varijacije i prividi, a ja želim da nađem istinu u onome što nam se nudi. U ovoj seriji crteža i slika naglašavam kontrast pošto za njim tragam.

U tvojim radovima osećam uzbuđenje i treperenje koje prelaze u moguću opasnost ili strepnju. Šta misliš o tome, i da li imaš jedan cilj koji želiš da postignes ili radovima svedočiš o sopstvenom vrtlogu različitih pojmova ili osećanja?

Drago mi je što uočavaš to u mojim radovima. Vodim se prostorom sukoba dok stvaram zbog čega se ova izložba i zove ,,Destabilizacija’’. Vrtlog je simbol disbalansa, a kako bi se balans pronašao potrebno je konstantno prisustvo pozitivnih i negativnih emocija i ako postoji strah pokušaću da ga negiram mirom, a ukoliko postoji mir mora da postoji i neka vrsta teskobe, disbalansa. Balans postoji u međusobnom dejstvu suprotstavljenih sila.

Da li kroz svoje vrtloge uspevaš da posmatrača uključiš u taj ciklični redosled događaja, ili on ostaje izvan toga, obzirom da su u tvojim crtežima vrtlozi često prikazani zatvoreni? Da li se sve već dogodilo u krugu pa je posmatrač nemi svedok, ili sve tek počinje?

Kada je ova ideja zaživela a to je bilo pre možda tri godine, nisam razmišljala na taj način ni o posmatraču ni o sebi. Bavila sam se proučavanjem sećanja kao pojma i razornog ili objektivnog dejstva istog. Moji radovi su zatvorenog tipa, ali sam zaključila na osnovu komentara da deluju individualno - svaka osoba se oseća zatvoreno u vrtlogu ali ta zatvorenost nije hermetička i vakumirana. Vrtlog je lični prostor za borbu ili kontemplaciju.

Pitanje koje često čujem u žamoru oko tvojih radova je: ,,Kako ona to radi?’’ Koliko je za tebe važan Tvoj proces i tehnika koju koristiš za izradu slika i crteža?

Zavisi koja serija je u pitanju. Posetioci izložbi sa kraja prošle godine ,,Tačka Topljenja’’ u galeriji X Vitamin  i ,,U redu je’’ u Kvaci 22 su mogli da vide dva različita tehnička i motivska tretmana slika. Ranije sam koristila mahom jako jeftine materijale. Struktura i trodimenzionalnost je delom dolazila i zbog toga što sam reciklirala platna. Ukoliko nisam bila zadovoljna, pravila sam nove slojeve, iznova i iznova, pri čemu nisam prefarbavala platna već sam nastavljala da slikam. Svaki od slojeva je vidljiv.

Da li taj pristup možeš da primeniš i dok crtaš?

Ja sam pre svega crtač. (smeh) Crtež je teži, naročito ako je rađen samo ugljem, olovkom ili grafitom zato što postoji mnogo manje prostora za manipulaciju. U crtežu je sve evidentno i ako neko nije siguran u svoje sposobnosti i ono što radi, to će biti vidljivo.

Kako doživljavaš pojam brzine koji je potpuno obuzeo savremeni svet i šta taj pojam, po tvom mišljenu, čini umetniku?

 Ne pokušavam da predstavim brzinu niti da joj se povinujem. Brzina odlično opisuje savremeni svet, i naročito ‘‘contemporary’’ tempo u umetnosti i druge socijalne aspekte.  Brzina je, kada je svedemo na nešto najosnovnije, samo stanje materijalne tačke u jedinici vremena. Materijalna tačka postoji, bez pitanja kako, zašto ili čemu služi. Pokreće me ubrzanje koje je sasvim drugačije od brzine. Ubrzanje može da bude razarač ili da oblikuje stvari iznova.

Da li bi sebe svrstala u neki umetnički pravac i ukoliko da, koji bi to pravac bio?

Ne bih se svrstala u određeni pravac. Kao i svi kreativni stvaraoci u poslednjih dvadeset i više godina, nalazim se u kolektivnom limbu nakon kraja posmodernizma koji nema konkretan naziv. Pretenciozno je svrstavati se u pravce koje je istorija umetnosti već odredila, a ja sam takođe u procesu razvoja, formiranja, traženja i ta vrsta stege i definisanja mi nije potrebna.

Da li smatraš da je zvuk - buka sastavni element tvojih radova?

Na mene moji radovi deluju smireno, dok ih radim i kada ih kasnije posmatram sa vremenskom distancom, ali mi ljudi često govore da moji crteži i slike proizvode neku vrstu zvuka, uglavnom žamora. Mogu to da razumem pošto na taj način posmatrači pronalaze sopstvenu ravnotežu posmatrajući rad, a znamo da je ravnoteža  u psihološkom, socijalnom i mentalnom smislu na neki način zaglušujuća i disonantna buka. Ja stremim ravnoteži koja je motiv koji me pokreće. Naravno da postoje druge teme, ali poslednjih pet, šest godina je pronalaženje balansa i ravnoteže moj glavni motiv. Imala sam drugačije usmerenje pre fakulteta, nisam bila umetnički školovana i potičem iz porodice ekonomista, a znajući situaciju u ovoj zemlji moraš biti makar malo lud da se opredeliš za umetnost. 

Planiraš li da u prostoru realizuješ prototip ili maketu neke od tvojih vrteški? Prošle godine sam u galeriji X vitamin, gde si imala samostalnu izložbu, videla tvoju instalaciju - interaktivnu vrtešku manjih dimenzija koja je privukla veliku pažnju. Da li praviš nešto slično, možda većih dimenzija?

Imam potrebu da se izrazim u trodimenzionalnom, aktivno radim na tome. U X Vitaminu je bio izložen moj eksperiment sa optičkim igračkama, kojih imam još puno. Pored toga, istražujem 3D Modelovanje i arhitekturu, tako da bih volela da u jednom momentu imam samo izložbu instalacija, ali opet, nije lako zbog finansijskog aspekta i zbog toga što je transformacija iz 2D u 3D teška za nekoga ko na to nije naviknut.

Šta misliš o savremenoj umetničkoj praksi?

 Sve najbolje (smeh), o mrtvima sve najbolje. Mislim da je savremena umetnička praksa jako perfidna, samim tim i izuzetno interesantna i verovatno će biti večna. Termin ,,savremeno’’ je jako dobro iskonstruisan tako da obuhvata ogromno polje svega i svačega i podržava svaki trenutak - sada, za deset minuta i za deset godina Savremena umetnost je okrenuta ka komercijalizaciji i korporacijama koje nas koriste u svrhe sredstva - samo kao sredstvo. Umetnici moraju da se trgnu jer umetnost ne postoji ukoliko je ušuškana i maksimalno pripitomljena.

Tradicionalni mediji kao što su slika i skulptura su mnogo puta do sada proglašavani mrtvima, ali uvek bi se vraćali, živeli iznova i dokazivali svoju relevantnost. Verujem da ćemo se u nekom momentu setiti da vratimo umetnost na opipljivo koje ne mora da bude materijalno ali mora da bude opipljivo bilo pokretom,osećajem, dodirom ili u čulima. Ne smemo da zaboravimo da smo fizička bića a ne binarni kodovi.

Šta bi poručila nekome ko ima, na primer 17 godina (onoliko koliko si ti imala kada si položila prijemni za akademiju) i želi da upiše umetnički fakultet?

Uporan rad i trud neće dati sve, nisu dovoljni. Volela bih da kažem da je dovoljno raditi i biti svoj, ali nije. Faktori se menjaju, sve je neuhvatljivo i relativno. Jako je bitan faktor sreće bez kojeg, između ostalog, ne bismo ni živeli. Odlučila sam da nakon završenog fakulteta ne upišem doktorske studije. Tek sada shvatam šta znači živeti nakon školovanja i suočiti se sa svime. Preporučujem mladim umetnicima da se ne vezuju samo za fakultet i da se sve što treba da se desi, dešava nakon fakulteta.

Koliko je za tebe kao mladu umetnicu važno izlaganje i predstavljanje radova javnosti, i da li mladi umetnici imau prostora i mogućnosti da se predstave publici?

Neophodno je za našu praksu da budemo izlagani. Jako je važno da imamo prostor kako bismo se upoznali sa publikom. Najveća satisfakcija je kada vidimo da je naš rad na neki način viđen.

Dobitnica si mnogobrojnih nagrada. Kakav uticaj imaju priznanja na tebe?

Nagrada je, najjednostavnije rečeno, samo vrsta podrške da nešto radim dobro i nije mi jasno šta, pošto sve do sada niko nije mogao da mi kaže šta sam to bolje uradila od nekog drugog. Nagrada je velika podrška iako nagrade nisu sve. Jako mi znači kada čujem utisak laika koji nema tehničku potporu u slikarstvu ili crtežu i nema stručno znanje iz studija umetnosti. Sama činjenica da moj rad deluje na nekoga na ličnom nivou mi mnogo više znači u daljem kontekstu.

 Izložbu Anje Tončić ,,DESTABILIZACIJA’’ možete da posetite do 14. marta u Domu kulture ,,Studentski grad’’ (Bulevar Zorana Đinđića 179) svakoga dana (osim nedelje) od 17h do 21h.

Ulaz je slobodan.

 

Autorka: Milica Grbić

Fotografije: Igor Milakov

Ostavi komentar