fbpx

Zatvorska priča CZ: najuzbudljivija knjiga koju ćete pročitati ove godine

Aleksa Nešić, mladić koji je svoje osmomesečno ležanje u Cetralnom zatvoru ukoričio u štivo pod naslovom "Zatvorska priča: CZ". Ova zbirka od 30 priča opisuje nesvakidašnju pojavu i instituciju kakva samo zatvor i može da bude, pritom upoznajući nas i sa ličnim  i društvenim demonima koji zaposedaju ljude koji imaju nesreću da tamo završe. Aleksa je, kako sam to kaže, ljubitelj života, novih saznanja, beogradskih ulica,  i veliki poštovalac kosmosa. Uz to je i diplomirani komunikolog, kao i bivši radnik svih mogućih fizičkih poslova, al’ to nije toliko bitno za ovu priču,  kako nam je rekao. Skroman i veoma inspirativan, Aleksa je iskreno i vrlo precizno odgovorio na svako pitanje. Dobre odgovore prepoznate kada vas nateraju na razmišljanje, a Aleksini su upravo takvi.

Kako bi u tri reči opisao CZ?

Grubo, dosadno i surovo.

Jedno od poglavlja tvoje knjige je vezano za komplekse i sticanje istih u zatvorskom okruženju. Da li je na tebe neka od situacija koje si doživeo uticala iracionalno, poput onih koje si naveo? Ako jeste - koja? I koji je tvoj način bio da izađeš na kraj sa tim?

U suštini, nisam podlegao tim kompleksima poput mnogih unutra, ali ne možeš ni da se ponašaš k’o da si napolju, naravno. Dosta je čudno to, do neke mere moraš da glumiš da prihvataš određene komplekse, tipa da umesto "pušim" cigarete govoriš "palim" cigarete i tako neke sitnice na koje se brzo navikneš, a koje su suštinski skroz iracionalne i sulude. Negde glavna stvar je ne pokazivati nikada slabost, jer svi unutra sve vreme glume da su u nekom 101% gasu, da ih ništa ne dotiče, da se ne nerviraju i ne deprimiraju oko situacije u kojoj se nalaze i slično. Onaj ko pokaže slabost biva iskorišćen i ugnjetavan. Nisam imao nikada takvu situaciju, ali sam video i čuo da su se neki dosta loše snašli. Boravak u CZ-u je jedna dosta kompleksna psihološka igra u kojoj se čovek pre svega bori sam sa sobom, a onda i sa svima ostalima. Ali da ne bude zabune, nisu ljudi u zatvoru "zli" (šta god to značilo) već ih okolnosti pretvaraju u neka dosta i sirova i surova bića koja moraju da se izbore da ne puknu.

Video sam i razne koji su samo prsli, dosta loše i dosta tužno.

Aleksa Nešić

Koji je bio tvoj način da se izboriš protiv iracionalnih podgurkivanja na konto "ko je jači"?

Nije toga bilo nešto konkretno na taj način, ali čak i kad je bilo nekih podbadanja to se direktno rešava, a posle smo većinom drugari jer smo, jelte, upućeni jedni na druge, ipak živimo 23 sata dnevno u istoj sobi.

Da li si priložio neki kolaž ili crtež za dizajn zatvorskog enterijera?

Jesam, nisu to baš kolaži bili, više isečene upečatljive slike iz raznih novina, časopisa i tome slično, pa spojene u jednu celinu onako četvrtasto, kaladontom na papir, pa na zid (pošto lepak nije dozvoljen u CZ-u). To su tek bila neka ludila, neki slobodni asocijativni nizovi. Recimo - jedna do druge slike nekih gradova, oružja, životinja, automobila, polugolih devojaka i slično. Bilo je zabavno, davali smo im imena i smejali se.

Naveo si da je mnogim zatvorenicima tračak sreće i nade zapravo - religija. Da li te je ležanje u zatvoru barem na kratko okrenulo religioznijem načinu života?

Iskreno, nije jer nikad nisam bio religiozan u tom nekom klasičnom smislu, ali sam i te kako trenirao sebe psihički verom u to da će kraj doći, da ću izaći i da će cela ta epizoda proći. Jedan drugar mi je često u pismima pisao "Strpljen spašen" i tako je na kraju i bilo, iako u nekim trenucima deluje kao da kraj neće doći nikad... Al to su iracionalni tripovi koji opsedaju svakoga unutra jer je takvo okruženje. Ta zgrada, ti zidovi, to dvorište, sve te baca u neku depresiju i beznađe ali moraš da budeš jači od toga i da se setiš da moraš da izdržiš.

Mislim da čovek apsolutno sve može i sve mora da izdrži što mu život baci u susret. Pogotovo ako poput mene veruje da je život samo jedan. U tom jednom životu, jebiga, nemam fore da se predam i odustanem, tako da ne religija, ali vera - da, vera u kraj, vera u bolje, vera u pobedu. Ta vera je izuzetno bitna, možda čak nešto najbitnije, jer čovek koji je bez te vere u toj situaciji i koji je slomljen, njemu je daleko teže nego što je ostalima, a setimo se da je, u tom psihičkom smislu, svaki zatvorenik suštinski sam unutra.

Da li se i zbog kojih okolnosti razvija solidarnost među zatvorenicima?

Razvija se u određenim okolnostima. Osnovna solidarnost među zatvorenicima je ona usmerena protiv pandura. Mi smo jedno, oni su drugo, jedan zakon je za njih, drugi za nas, što je u suštini isto kao i napolju, samo je to jedna mala, hiperrealnost zatvora u kojoj sve dolazi mnogo jače do izražaja. Panduri uvek gledaju da ti zagorčaju život jer je to suština njihove uloge i unutra i spolja i svugde. Naravno, ima onih među njima koji su malo manji ološi od nekih drugih, al’ to je suštinski nebitno. Oni predstavljaju glavnu silu koja stvara solidarnost među zatvorenicima.

Kad je jedan momak sa našeg bloka popio batine od pandura bukvalno bezveze, ceo blok se na šetnji organizovao (stotinak ljudi) i odbili smo ručak, krenuli smo u štrajk dok ga nisu odveli kod lekara i ne samo to, čak je taj neki načelnik, šef smene ili šta je već bio došao i izvinjavao mu se nudeći mu da podnese prijavu protiv pandura koji su ga tukli. Naravno on to nije uradio, jer to je njihov način, i njihov zakon, a tu za nas nema pobede. Solidarnost je isto vrlo prisutna kada god se neko razboli, onda cela soba radi sve što je u njenoj moći da pomogne da se taj neko zaleči jer je to u interesu svih. Najveći je užas kad se cela soba razboli i to može da traje u nedogled.

Da li si stekao prijatelje u CZ-u za ovih osam meseci?

Nisam stekao prijatelje, retko ko tu stekne prijatelje jer se dosta glumi i folira, tako mora da bi se preguralo, ali sam svakako upoznao neke okej ljude koje kad sretnem danas na ulici pozdravim, zastanemo, popričamo malo i to je to, odemo nekim svojim putevima. Mislim, uvek je to neko dobro raspoloženje jer se prisetimo šta smo zajedno pregurali... Nekad naletiš u nekom restoranu na drugara iz zatvora da tu radi, nekad u obezbeđenju nekog kluba, nekad u Knez Mihajlovoj sa nekim društvom i tako, suština je da smo svi tu negde i živimo neke živote. Neko malo luđe, neko malo mirnije, ali je suština u tome da kada šetaš ulicom sve vreme prolaziš pored ljudi koji su bili nekad za nešto u zatvoru, prosto je prečesta pojava.

Koji je tvoj favorit od zatvorskih recepata? Da li si nekad došao na ideju da te stvari jedeš i kod kuće?

Naravno, zatvorska torta mi je omiljeno jelo, evo prošlog leta baš na moru, na ostvru, tokom kampovanja smo pravili za neki rođendan varijaciju na temu torte, samo smo još gore dodali i gumene bombone i puding, al’ sve ostalo je bilo k’o u knjizi. Možda je najluđa rakija od džema koji smo dobijali i skupljali, takozvana džemovača koju smo štekali. U suštini težak užas, al’ šta sad, sve je to za ljude. Razmišljao sam u nekom trenutku da napravim par nekih klipova za YouTube gde bih spremao zatvorske recepte kao neko zezanje, za sada je na nivou ideje, ali ko zna, možda to nekad i uradim.

Do kojih granica je išla ljudska inventivnost i snalažljivost, pored improvizovanog tuša? Možeš li nam navesti još neki primer?                                                                                               

U situaciji u kojoj si zatvoren u premalo kvadrata sa 8-14 ljudi i zidovi te sa svih strana pritiskaju, pritom si ograničen na milion nivoa u pogledu mogućnosti koje imaš, mozak kreće da radi svemirskom brzinom i ljudska kreativnost cveta. Sećam se da je neki car predložio kako da napravimo ventilator od nekih kartona i neke plastike, to je bio neki rečima neopisiv sistem koji je radio uz pomoć vode koja je išla do kofe iznad koje je montiran "ventilator" koji se vrteo pokrenut snagom vode i prilično dobro rashlađivao sobu.

Tu je naravno i improvizovana sveća napravljena od konzerve od mesnog narezka, tako što se u nju ubaci margarin koji smo često dobijali za doručak i onda se napravi fitilj od tanko isečenog dela čaršava. Lepo se oblikuje i zabije u margarin, namaše se vrh isto margarinom i to bude jedna fantastična sveća za igranje karti, jamba ili nečeg trećeg posle 10 uveče kad se gase svetla.

Viši nivo je kad se od jedno 4-6 sveća napravi neka vrsta male rerne /roštilja tako što se napravi mala platforma iznad sveća od aluminijumske ambalaže za ona užasna gotova jela i onda se u tome recimo peku kobasice, mesni narezak ili slanina da postanu ukusniji i podnošljiviji. Mogao bih ovako da nabrajam do sutra, baš mi je to uvek bilo fascinantno kakve su nam sve ideje padale na pamet da sebi olakšamo živote i stvorimo neke pogodnosti koje nemamo.

Zimovanje ili letovanje u Centralnom zatvoru – šta čoveku lakše padne?

Dosta teško pitanje, mogao bih da kažem zavisi da l’ je neko više letnja ili zimska osoba al to bi bilo bezobrazno, jer je i jedno i drugo prilično užasno na svoj način. Leti ima, ne 40, nego milion stepeni u tim sobama koje nemaju realan prozor, samo rešetke koje su maltene kod plafona na visini od 2 i po metra i koje su poluzapušene od nekog užasnog crnila i masti od duvanskog dima, i naravno nisu čišćene još od Tita. Te rešetke su jedini stvaran izvor vazduha i taj vazduh naravno nije vazduh spolja, već vazduh iz hodnika zatvorskog jer sobe nemaju direktan prozor ka spoljašnjem svetu već rešetke gledaju na hodnik i onda tek na hodniku postoje prozori od kojih većina ili ne može da se otvori ili ne može da se zatvori, sveukupno obezbeđujući mizeran priliv svežeg vazduha dok napolju prži sunce. Sećam se bukvalno tog osećaja kako me peku nozdrve i grlo dok dišem, kao da je vazduh u sobi bio toksičan, što je verovatno i bio s obzirom da se menjao nikad. Onda je tu naravno sveopšte znojenje koje ne prestaje apsolutno nikad i samo podgreva nervozu svih u sobi. Leti ne možeš lepo da se ohladiš al zato zimi ne možeš lepo da se zagreješ.

Zimi kao da si u nekom ledenom paklu u kojem svaki dan, ceo dan možeš da vidiš sopstveni dah jer je u sobama toliko hladno. Radijatori postoje ali su naravno kao i prozori izvan soba, na hodnicima tako da suštinski greju hodnik a ne sobe, i to oni radijatori koji rade jer većina naravno ne radi. Zimi su zatvorenici isto kao i leti prepušteni sebi kako da se izbore sa temperaturama i jedino delimično rešenje je obući se u 3 sloja odeće i spavati u trenerkama i jaknama sa po par ćebeta jer  je bukvalno toliko hladno. Najveće je smrzavanje kad se zimi ide na i sa tuširanja u kupatilima koja se nalaze skroz na početku ogromnog hodnika na kom je blok sa sobama, tu ljudi znaju da zakače prehladu ili u gorem slučaju zapaljenje pluća koje zatvorski lekari leče vitaminom C kao lekom za sve.

Ne nužno prepisana od strane lekara, koja je bila tvoja terapija? Kako si umom bežao od kriznih situacija?

Terapiju od lekara nisam konzumirao, već sam bromazepame naručivao i onda menjao za paštete ili mesne nareske. Nisam želeo da upadnem u taj začarani krug drogiranja i spavanja u koji mnogi upadnu u zatvoru jer valjda tako pobegnu od realnosti pa im bude lakše. Moja terapija se sastojala od tri aktivnosti: besomučnog fizičkog treniranja, čitanja knjiga koje su mi porodica i prijatelji slali od spolja, i pisanje, pisanje svega i svačega. Napisao sam knjigu ali sam takođe pisao i pesme, fiktivne priče različitih žanrova, a naravno da sam zapisivao i sopstvene misli, kao i razne verbalne bisere ljudi iz sobe. Te tri aktivnosti su mi jako puno pomogle da se sačuvam koliko toliko psihički i da preguram celu atmosferu.

Primerci ''Zatvorske priče''

Najupečatljiviji zatvorenik (ili priča nekog od zatvorenika) kojeg si upoznao?

To je definitivno bio jedan matori lopov od 50 i kusur godina, koji je već ko zna koji put bio u zatvoru za ista ili slična dela, boreći se da preživi ceo život nasuprot društvenom sistemu u kojem jedna manjina drži sve dok mi ostali nekako treba da guramo prihvatajući pravila igre, u suprotnom idemo u zatvor naravno. Taj tip je baš bio onaj prekaljeni lik iz filma koji je još filmskiji samim tim što je stvaran. U zatvoru se baš vidi to kako je život daleko više film od filma. On je čovek u životu sve izgubio i porodicu i razne poslove, prilike, ma sve, i baš mi je ostavio utisak bukvalne ilustracije sveta nepravde i patnje u kojem živimo a koji ćemo nadam se jednog dana promeniti.

Da li si imao iskustvo da ti nakon izdavanja knjige priđe neki bivši robijaš i da svoje viđenje knjige? Kakvi su inače njihovi utisci?

Imao sam kako ne i to baš dosta puta, i uživo i onlajn preko fejsbuk stranice "Zatvorska priča" da mi neki bivši robijaš baci priču u fazonu "Svaka čast brate, sve si rekao kako jeste, nema laži, samo istina" i slično. Takve reakcije mi uvek puno znače jer mi je upravo to i bio cilj da prikažem stvari onakve kakvima jesu, bez ulepšavanja i bez preuveličavanja, iako nekom može da deluje neverovatno sve to što je napisano u knjizi. Takođe mi je jako bitno da što više ljudi pročita knjigu kako bi steklo neki utisak o tome kakva je zatvor institucija i koja je njegova uloga u društvu u kojem živimo - a ta uloga je da disciplinuje one koji se ogluše o njihov, vladajući zakon. Mogu sa sigurnošću da kažem da niko od ljudi koje sam upoznao unutra nije ni približno toliki kriminalac kao što je bilo koji političar, pandur ili neki tajkun koji drži silne firme u kojima ljudi rade za 200-300 evra. To su pravi kriminalci, ali za njih zakoni ne važe, već samo za nas ostale.

Navodiš da je zatvor dobra škola ako iskustvo u njemu pretvoriš u nešto korisno. Da li se može čitavo iskustvo kakvo je robijanje sažmeti u jednu devizu? Kako bi ona glasila?

Parafraziraću mog omiljenog srpskog pisca i pesnika Oskara Daviča:

"Preživeti uprkos životu."

Aleksa Nešić definitivno inspiriše – a njegova knjiga o doživljajima u zatvoru definitivno predstavlja najuzbudljivije i najindiskretnije štivo koje ćete pročitati za dugo, dugo vremena. Knjigu Zatvorska priča: CZ možete nabaviti preko istoimene Fejsbuk stranice, a nekoliko poglavlja možete i pročitati i na blogu.

Autor teksta: Teodora Janković

Fotografiju ustupio Aleksa Nešić, sve ilustracije preuzete su sa bloga Zatvroska priča: CZ

Ivan Radisavljevic

Leave a reply