Zbirka Fuga idearum Marka Galića – tajne sa one strane uma

Možemo li ikad zapravo razumeti nekoga, ako nismo „u njegovoj/njenoj glavi”? Mladi novosadski autor, Marko Galić, otvara ovo pitanje u svojoj zbirci priča „Fuga Idearum”

1. December 2020

Reklo bi se da je prošlo vreme kada će psihički problemi biti tabu tema. Međutim, bez obzira na to koliko glasno naizgled podržavamo brigu o psihičkom zdravlju, praksa neretko pokazuje da nismo uvek spremni da prihvatimo i razumemo jedni druge. Najbolji pokazatelj ovoga su zaziranja pred ljudima koje doživljamo kao nesvakidašnje. Dovoljno je da se zapitamo koliko često smo sami ustuknuli pred nepoznatim, nekada sa razlogom, a nekada po navici. Međutim, i oni koji su nam bliski ponekad mogu delovati daleko i nejasno. Možemo li ikad zapravo razumeti nekoga, ako nismo „u njegovoj/njenoj glavi”?

Mladi novosadski autor, Marko Galić, otvara ove teme u svojoj zbirci priča „Fuga Idearum”, oblikujući umetničke portrete inspirisane ljudima sa kojima se susretao na studijama medicine.

Zbirka je objavljena u septembru ove godine, ispred No Rules izdavaštva. Nastala je tokom šestogodišnjih studija medicine i predstavlja  selekciju kratke proze. U središtu je prikaz razmišljanja – „bekstvo misli”. Knjiga sadrži pet ciklusa naracije, a svaka priča ilustrovana je rukom Radane Drašković, a kao rezultat njenog prvog čitanja i trenutne impresije.

Sa Markom Galićem razgovarali smo o procesu nastanka priča, o inspiraciji koju crpi iz svoje okoline i o ljudima sa margine.

Zašto Fuga idearum?

Fuga idearum je psihijatrijski termin koji označava bekstvo misli ili ideja. Naišao sam na termin prilikom pripremanja ispita i ostao je pohranjen u meni neko vreme. Odlučio sam da postane naziv zbirke sasvim slučajno. Raspravljajući sa prijateljima o tome kako bih naslovio delo, izgovorio sam čudesno „pobeže mi misao”, tako sam i odlučio da isto naslovim upravo ovako.

Zbirka je nastajala na studijama medicine. Možeš li da odrediš kada se rodila ideja da zapišeš ove priče? Šta te je pokrenulo?

Nisam siguran kada se rodila ideja, ali rekao bih da se rasplamsala u dugometražnim razgovorima sa pacijentima od kojih sam uzimao anamnezu. Odlučio sam da na interesantan način prenesem čitav sijaset emocija i previranja kojima sam kroz ove razgovore svedočio. Postalo je interesantno da kroz umetnički portret iznesem njihove priče i na taj način njihovu nedaću preformulišem u nešto uzvišenije.

Postoje li oko nas glavni junaci tvoje zbirke? Gde sve možemo da naletimo na njih?

Naravno, oni su sve, samo ne imaginarni. Nalaze se svuda oko nas. Nestrpljivo cupkaju na peronima, lutaju mračnim bulevarima, ispijaju napitke u kafeima. Verujem da zbog nametnutog tempa života neretko gubimo percepciju o nesvakidašnjim stvarima u našoj neposrednoj okolini. Osnovna premisa ove zbirke jeste beleženje nesvakidašnjeg u svakodnevici, kompleksnog u pojednostavljenom.

Kroz priče su osvetljena različita psihofizička stanja junaka. Uz crteže koji prate reči, otvara nam se drugačija perspektiva usamljenog, psihički nestabilnog, obolelog ili nesrećnog pojedinca. Misliš li da te je medicina približila čoveku?

Oduvek sam nastojao da preispitujem kanone „normalnog”, ako definicija normalnog uopšte može biti postojana i smislena. Nije to nužno fabulacija unesrećenog pojedinca, već pokušaj afirmacije kompleksnog unutar svakoga od nas. Iako osnovni postulati medicine nalažu da lekar nužno uspostavlja distancu, trudio sam se da u sebi negujem drugačiji pravac. Verujem da me je to naučilo empatiji i osećaju.

Jedna od priča posvećena je Igoru Vuku Torbici. Šta za tebe predstavlja njegovo postojanje i njegov odlazak? Šta smo mogli da naučimo od njega?

Smatram da mladi umovi, poput njegovog, nikada zapravo ne odlaze. Poslednja predstava koju sam pogledao, uoči pandemonijuma aktuelne godine, bila je upravo njegova. Tartif, modernizovano molijerovanje o licemerju. Igor Vuk Torbica bio je i ostaje uzor i predstavnik zdravog i britkog racija, lišenog ustručavanja i klaudikacija, pogrešnih ostrašćenosti. Osetio sam dužnost da mu na ovaj način iskažem zahvalnost. Njegov odlazak za mene je potvrda kompleksnog unutrašnjeg života, upravo to je idejna pozadina ove zbirke, kao što sam prethodno naveo.

Dušan Kovačević duševno obolele označava u svojim pisanjima kao ljude „s one strane razuma”. Takvo određenje nije negativno, više je misteriozno. Jesi li razmišljao o tome da i tvoji likovi odgovaraju toj odrednici? Možemo li ikad saznati šta se nalazi sa druge strane razuma?

Kada bih morao da okarakterišem svoje junake, okarakterisao bih ih upravo na ovaj način. Dobar prijatelj mi je jednom predočio Satijevo poimanje gnossienne. To je trenutak kada shvatimo da neko koga poznajemo godinama čuva unutar sebe čitav splet hodnika i vrata od kojih su pojedina zaključana i onemogućen im je pristup. Poput neistraženog tavana koji nam je izluđujuće nepristupačan i nepoznat. Upravo tako bih opisao „onu stranu razuma”, stranu koja je dostupna pojedincu, stranu u koju druga osoba nikada nije kročila. Stranu koja će nas proždreti ili odvesti još dalje, izvan i preko.

Šta misliš, zbog čega su „obični, nesrećni i marginalni likovi zanimljiviji u delima, dok u stvarnom životu ostaju na margini?

Smatram da je to pitanje granica, ali ne onih nametnutih od strane drugih, već nametnutih od strane nas samih. Instant današnjica nalaže da ljude nužno moramo kategorisati, svrstati i položiti u „kutije”. Samo na taj način možemo imati privid uređenosti. Tako i najzanimljiviji ljudi počivaju skrajnuti.

Marko Galić

Da li bi želeo da istakneš posebno jednu priču iz zbirke?

Teško, verujem da je svaka na svoj način doprinela celini.

Šta te u ljudima inspiriše?

Sve ono što ih čini ljudima. Nesavršeni pokušaji savršenosti. Počinjene greške u potrazi za pravim razlogom. Povrh svega, večna borba sa nedosanjanim jučerašnjicama.

Šta čitaš? Koje autore i dela preporučuješ Oblakoderovim čitaocima?

Trenutno čitam prvi deo tetralogije „Locus Amoenus” mladog novosadskog autora Strahinje Mlađenovića. Preporučio bih gospodina Dejana Atanackovića, gospodina Marka Vignjevića, gospodina Gorana Petrovića. Kao i uvek, Tomasa Bernharda i izvanredne redove predivnih dama, Mjuriel Barberi, Lane Bastašić i mnogih drugih.

Ilustracije: Radana Drašković

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Prijavi se na Oblakoderov Newsletter i na kraju svakog meseca na mejl ti šaljemo pregled najupečatljivijih tekstova iz prethodnog meseca, informacije o aktuelnim događajima i razgovore sa aktivnim glasovima, mladima koji menjaju društvo!

Uspešno ste se prijavili!