Zbog čega je Kafe bar 16 više od običnog kafića?

Sa Dušanom Jordovićem, menadžerom Kafe bara 16, razgovarali smo o tome po čemu je ovo mesto jedinstveno

4. January 2021

Paralelno sa Skadarlijom, koja je poznata kao mesto sa najvećim brojem kafića i restorana u Beogradu, nalazi se još jedno parče Beograda koje svi ljubitelji najraznovrsnijih vrsta pića, drugačije atmosfere i ambijenta vole da posete – Cetinjska 15. Između Bulevara Despota Stefana i Bajlonijeve pijace, nalazi se umetnički distrikt u kome su brojni kafići našli svoj prostor. Ova adresa, međutim, nije poznata samo po različitim lokalima u kojima možete popiti kafu, već i kao mesto dešavanja brojnih izložbi i odigravanja koncerata gotovo svih alternativnih muzičkih žanrova, kao i žurki. Među njima je i Kafe bar 16, mesto koje se od običnih kafića razlikuje po tome što zapošljava bivše korisnike Svratišta za decu. Sa menadžerom ovog socijalnog preduzeća, Dušanom Jordovićem, razgovarali smo o samom kafiću, načinu funkcionisanja i principu rada, ali i problemima sa kojima se susreću.

Kafe bar 16 je u vlasništvu Centra za integraciju mladih, nevladine organizacije koja vodi i Svratište za decu, a na ideju da pokrenu ovakvo mesto došli su jer, kada korisnici Svratišta za decu napune 16 godina, više nemaju pravo na usluge koje su im u Svratištu bile omogućene. Suštinski, tom decom se niko ne bavi, što znači da, kada napune 16 godina, ostaju prepušteni sami sebi. S obzirom na činjenicu da ti mladi najčešće dolaze iz socijalno ugroženih i marginalizovanih grupa, mnoge stvari koje se drugima podrazumevaju, njima su uskraćene, poput obrazovanja i mogućnosti zaposlenja. Ceo program kroz koji mladi u Kafe baru 16 prolaze zamišljen je tako da deca, pre nego što počnu da rade, budu obučeni za poslove šankera i konobara.

„Oni svi prolaze kroz obuku. Prvo idu na tromesečni kurs (koji obično traje malo duže od predviđenog, neretko i 4 meseca) u ugostiteljsku školu u kojoj dobijaju teorijska znanja, a zatim dolaze kod nas na praksu. Posle toga dobijaju sertifikat i trudimo se da im nađemo posao u nekom drugom kafiću, restoranu ili hotelu“, objašnjava Dušan Jordović koji je od samog starta uključen u ceo taj proces.

Do sada su kroz obuku prošle 4 grupe od po desetoro adolescenata, a peta grupa upravo svoju obuku privodi kraju. Mnogi od njih pronašli su druge poslove, ali bilo je i onih koji su odustali od cele priče. Razloga ima mnogo, navodi Dušan: od toga da ne žele da se edukuju, preko ranih trudnoća kod devojčica ili nerazumevanja roditelja:

„Oni, pre svega, imaju veliku rupu u obrazovanju jer je većina tih klinaca završila osnovnu školu, pa je sa njima potrebno raditi gotovo od nule kako bi uopšte bili sposobni da odu u neki drugi kafić i mogli da rade tamo. Mnogi ne završe čak ni osnovnu školu iz raznih razloga – od diskriminacije, preko nedostatka elementarnih uslova za obrazovanje, pa do roditelja, koji nisu završili osnovnu školu, te samim tim nema insistiranja na obrazovanju dece, i to je jedan začarani krug. Kada se svi ti faktori poklope, prava je retkost da neko od te dece završi redovno i osnovnu i srednju školu, procenat onih koji su to uspeli je jednocifren. To je dalje sa sobom povlači i problem nalaženja posla zbog čega uglavnom rade neke manuelne poslove poput čišćenja ili građevine, i uglavnom su to najjednostavniji, najteži i najmanje plaćeni poslovi.

On navodi da ono što ponekad može da bude problem pri regrutaciji klinaca jeste praksa koja nije plaćena. Dušan i ljudi okupljeni oko projekta 16 ponekad uspeju da obezbede stipendiju, za prevoz, doručak i slično, ali dok traje praksa nema zarade i tu se stvara raskorak, jer, ako postoji neko dete koje je na ulici i zarađuje, samim kretanjem na obuku to znači gubitak prihoda koji je dolazio s ulice u trajanju od nekoliko meseci dok se praksa ne završi i krene se sa radom. Neki od njih ostaju da rade u kafiću, i broj zaposlenih u 16 je 4-5 (što zavisi od toga da li rade puno radno vreme ili pola radnog vremena), u zavisnosti od ostalih obaveza, a ostalima koji prođu obuku se pomaže pri traženju posla u drugim kafićima, restoranima, hotelima…

Međutim, kada deca koja prođu kroz obuku i nađu posao na nekom drugom mestu, tu se kafe bar 16 ne isključuje: „Kad neko počne da radi negde drugde, i dalje smo u komunikaciji sa poslodavcima, tu i tamo pojave se neki problemi, pa mi to onda rešavamo i pomažemo, tako da smo uključeni u njihov rad i na drugim mestima. Poslodavci imaju razumevanja, jer znaju o čemu se radi i da, pored svih problema koji se dešavaju u adolescenciji, oni imaju dodatne otežavajuće okolnosti. Do sada se dešavalo da neko od te dece pobegne od kuće, nekoliko dana se ne pojavi na poslu ili se ne javlja.“ Onda se ljudi iz 16 uključuju da pomognu.

„Ovde deca uče, ali to ujedno nekada i bude razlog za odustajanje, uz objašnjenje da neće ponovo da prolaze kroz množenje, oduzimanje, litre i ostale merne jedinice i računske operacije. Nije konobarski posao da samo uzmeš ajncer, odneseš porudžbinu, naplatiš i vratiš kusur, uz to postoje stvari koje gosti ne vide, a koje moraju da se rade, počevši od dnevnih izveštaja i papirologije, preko administracije i rada na računaru, pa sve do popisa i drugih stvari koje nisu toliko jednostavne za njih na samom početku, pa se pitaju da li to oni uopšte i mogu. Zato smo mi tu, da ih bodrimo i damo im motivaciju.“

Pored motivacije, najviše vremena provode na građenju samopouzdanja i socijalizaciji. „Mnogi od tih mladih ljudi su retko i bili u kafiću, retko ko se sretao sa vrstama viskija ili vina, i potrebno je da nauče šta se kako pravi i od čega. Oni moraju da sve te stvari savladaju jer u kafić dolaze i ljudi koji nemaju pojma šta se, u stvari, ovde dešava i očekuju da usluga bude kao i bilo gde drugde“, kaže Dušan.

Većina dece i mladih s kojima radi kafe bar 16 su iz neformalnih naselja iz okoline Beograda. Oni koji nisu su iz socijalnih stanova, ali im je ekonomski položaj na najnižem mogućem nivou, i od početka pandemije niko se nije bavio socijalno ugroženim stanovništvom, niti je država donela neku meru da njima olakša.

„Imali smo meru zabrane kretanja – ti ljudi uglavnom žive od toga što ili sakupljaju sekundarne sirovine ili im posao zavisi od rada napolju. Deca koja dolaze u Svratište takođe jako teško žive, neke od kuća u kojima su nemaju čak ni struju, samim tim, naravno, ni kompjuter, ni internet. Neki od njih dolaze u Svratište, gde mogu da prate nastavu na daljinu, ali mi nemamo kapacitete da to omogućimo svoj deci kojoj je to potrebno, kao ni ljude koji bi sa svakim mogli da rade individualno jer imamo jako ograničene resurse“, kaže Dušan.

Kafe bar 16 zamišljen je kao socijalno preduzeće, što znači da za glavni cilj nema profit, već ispunjenje određene društvene misije. Međutim, u praksi oni funkcionišu kao i bilo koje drugo preduzeće, te im je cela situacija sa pandemijom pala mnogo teže nego običnim ugostiteljskim objektima:

„Mi smo d.o.o. klasičan, firma kao i svaka druga jer ne postoji zakon o socijalnom preduzetništvu, iako se o njemu govori sigurno već 10 godina. Postoje razni nacrti i predlozi tog zakona, dešavaju se stalno neke javne rasprave, ali ništa se do sada nije desilo. Mi od toga što smo socijalno preduzeće nemamo nikakve beneficije, što mislim da nije u redu jer mi, na neki način, radimo posao države. Mi decu sklanjamo sa ulice, obučavamo ih za posao barmena i konobara i nalazimo im poslove, oni za svoj rad dobijaju platu, od koje deo odlazi državi na poreze, a skidamo ih i sa socijalne pomoći, pri čemu država štedi. Dakle, normalno bi bilo da država uloži kako bi i dobila, je l’?“ pita Dušan, više retorički.

On objašnjava da ne traže novac, ne tražie otpis poreza, što je u nekim zemljama jedna od mera: „Postoji gomila drugih stvari i načina na koje država može da pomogne, na primer, i pri zapošljavanju tih mladih ljudi koje mi obučavamo i edukujemo. Ta pomoć mogla bi da bude i konsultantska ili ekspertska i uz nju bismo brže i efikasnije mogli da napredujemo.“

Dušan navodi da im je prioritet da budu profitni i da mogu sami da isplate plate, fiksne račune, kiriju, obuke, jer imaju veće troškove nego bilo koji drugi običan kafić: „Deca koja dolaze ovde vežbaju i da prave kafe i koktele, što je isto trošak. Imamo i psiho-socijalnu podršku u vidu dve osobe koje rade sa tom decom i pomažu im da što lakše prođu kroz ceo proces, od toga da moraju da se probude na vreme, dođu, održavaju higijenu… trudimo se da oni istovremeno vanredno završe srednju školu, pa im pomažemo sa domaćim zadacima i radimo sa njima matematiku, srpski, engleski, jer inače sa decom koja počinju ovde da rade najmanje radimo stvari koje su u vezi sa ugostiteljstvom. Matematika im je uglavnom najveći problem jer je slabo znaju, a potrebna im je kad se radi popis, na primer.“

Kako je već poznato, pandemija virusa korona u najvećoj meri pogodila je ugostiteljstvo, posao je prilično opao, te je tokom leta bilo upola manje posla nego u ranijem periodu, i ono što je možda najgora stvar, kako Dušan kaže, to je da su vikendom bili zatvoreni, odnosno da nisu radili.

„Posle prvog lockdown- a mi više kafić nismo zatvarali. Preko leta je bio težak period jer je bilo skraćeno radno vreme, međutim, radila je bašta što je bilo super jer je u njoj smelo da se sedi duže. Leti inače ljudi tamo najviše i sede. U septembru nam se činilo da se situacija poboljšava i vraća se na staro, međutim, sredinom novembra su se epidemiološke okolnosti pogoršale i promet je značajno opao.“

Zbog svega navedenog, opstanak Kafe bara 16 bio je doveden u pitanje, te su u oktobru organizovali crowfunding kampanju kako bi ovo mesto spasili od zatvaranja. Novac je sakupljen u veoma kratkom roku, za oko nedelju dana, i čini se da su ljudi prepoznali važnost ovog mesta, te su odlučili da pokažu solidarnost.

„Verujem da ćemo sredstvima koja smo skupili i kojima smo planirali da preživimo u narednih 10 meseci biti dovoljna da u tome uspemo. Prvobitna ideja bila je da sredstva od crowfunding kampanje usmerimo na sređivanje dodatnog prostora koji se nalazi pored našeg i koji je napušten, pa smo hteli da se proširimo i sredimo ga. Preko dana, taj prošireni deo bio bi co-working space ili bi mogao da se iznajmljuje za seminare, sastanke i slične poslovne događaje. a da pritom ne remeti rad kafića i ne umanjuje profit koji bismo ostvarivali. Uveče bismo, zbog povećane gužve, dobili na mestima za sedenje i ne bismo morali da vraćamo ljude. Ispostavilo se da je najveći benefit kampanje ipak to da mnogo više ljudi sada zna za nas i to što se oko 16 stvorila zajednica koja nas podržava.“

Druga otežavajuća okolnost pandemije je ta što su sad svi drugi biznisi potencijalni za njihovo zaposlenje ugroženi: „Mi trenutno imamo decu koja su na praksi i koji završavaju s njom, ali je sad problem gde im naći posao“, kaže Dušan.

„Želimo da prođemo kroz ovu krizu, da ne otpuštamo nikog i da opstanemo jer ovo sad je bukvalno to – borba za opstanak.“

Dušan je, navodi, najviše zabrinut kakva će situacija biti kada sve ovo prođe i da li će nam se promeniti navike: „Jako je malo informacija za bilo kakvu odluku ili promenu koju možeš da doneseš sad. Jedino možemo da čekamo.“

Početkom prethodne godine osmišljena je akcija „Šesnaestog u šesnaestici“ (jer se odigravala svakog 16. u mesecu), i tada su prikupljani, u zavisnosti od perioda i doba godine, graderoba, školski pribor, slatkiši, sredstva za higijenu… „To smo radili zajedno sa Svratištem koje ima direktan kontakt sa porodicama kojima je to potrebno. Međutim, u poslednja 2-3 meseca više to ne organizujemo jer je akcija zaživela toliko da nam skoro svakodnevno neko donosi nešto što želi da pokloni. Čini mi se da su u vreme krize proradile empatija i solidarnost, i da su se mnogi pokrenuli i poželeli da urade nešto lepo“, podvlači Dušan, zahvaljujući svima koji su formirali zajednicu okupljenu oko 16.

______________

Ako, ipak, niste u mogućnosti da pomognete rad Kafe bara 16 ili Svratišta donacijama u vidu navedenih sredstava, setite se ovog mesta kada razmišljate o tome u koji biste kafić mogli da odete sa prijateljima – ispijanjem omiljenog pića možete da učinite mali korak koji vodi ka velikoj promeni.

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Preporučeni tekstovi