Zbog čega nam je potrebna međugeneracijska saradnja?

Razgovarali smo sa Ivanom Tanasković i Milom Perić, studentkinjama koje su na događaju YouthRightsTalks2020 pokrenule pitanje važnosti međugeneracijske saradnje
Autor/ka Marina Zec

4. November 2020

Pravo na zdravlje je jedno od osnovnih ljudskih prava mladih. Upravo na ovo pravo je prošlog meseca skrenuo pažnju Omladinski program Beogradskog centra za ljudska prava, koji je u okviru konferencije YouthRightsTalks2020 organizovane u saradnji sa Timom Ujedinjenih nacija u Srbiji, okupio mlade ljude koji su govorili o različitim problemima koji utiču na život mladih ljudi, a tiču se zdravlja. Osnovni slogan konferencije #ŠtoBližeOdMene predstavljao je i motiv ovog susreta čiji je cilj bio da okupi mlade i predstavi različite probleme koji ih svakodnevno tište. Mladi su imali priliku da prisustvuju konferenciji, ali i da učestvuju kao govornici. Na događaju su govorile i Mila Perić i Ivana Tanasković iz Unije studenata socijalnog rada sa Fakuteta političkih nauka, a tema njihogov govora je bila međugeneracijska saradnja.

Zbog čega ste došle na ideju da promišljate i govorite o međugeneracijskoj saradnji?

Ivana: Primetili smo da postoji veliki jaz među generacijama, da nema saradnje i da on postaje sve veći i veći. Samo jedan od primera jeste da mnogi ne ustaju starijima u prevozu jer su se zagledali u telefon ili čitaju nešto, jednostavno ne obraćaju pažnju. Međugeneracijski jaz je prirodna i normalna pojava koja proizilazi iz različitih potreba, shvatanja i odrastanja. Svi smo milion puta čuli onu rečenicu: „U moje vreme je bilo ovako…“, ali bez obzira na to i dalje smo potrebni jedni drugima. Počele smo da pričamo sa prijateljima iz Unije studenata socijalnog rada o mogućim rešenjima. Ideja je došla veoma spontano i brzo. Želeli smo nešto da uradimo. Tako je nastala jedna od meni najdivnijih priča „Bakina i Dekina priča“, koju smo imale prilike da podelimo na ovogodišnjem Youth Rights Talksu.

Mila: Međugeneracijsku saradnju vidim kao nešto što bi trebalo da bude normalno, uobičajeno i viđeno na svakodnevnom nivou kroz najbanalnije životne situacije. Međutim, tužna realnost govori da nije uvek tako. Počela sam da primećujem da nam fali empatije, razumevanja, volje da pomognemo, želje da živimo u trenutku, okruženi ljudima koji su u svojoj prirodi socijalna bića. Svest o socijalnom aspektu bledi. Prestali smo da promišljamo, prestali smo da govorimo – o problemima zajednice, o našim problemima. Zaćutali smo i okrenuli glavu na sve ono što nas muči. Na događaju Youth Rights Talks, uvidela sam mesto koje pruža priliku da se izgovori ono što je očigledno. Očigledno nije i nevažno. Uvidela sam šansu za promenu stvari koje su važne, a zanemarene, koje su nam pred očima, a kao da ih ne vidimo. Međugeneracijska saradnja je tema koja se ne čuje od buke urbanizacije, kapitalizma i konstantnog ubrzanja života, u kome smo naučili i navikli se da težimo individualnim koristima i zaboravili da stanemo, odmorimo se, dišemo. Zaboravili smo da oslušnemo potrebu, kako svoju, tako i tuđu.

Fotografija: Nebojša Petrović

Šta je, u stvari, međugeneracijska saradnja?

Ivana: Za mene međugeneracijska saradnja predstavlja zajedničko delovanje. Ne treba zaboraviti da smo mi jedna zajednica i da treba, pre svega, da se držimo zajedno. Ako jedan padne, padamo svi! Ne mogu ovde da se ne osvrnem da jedna od najpoznatijih definicija jeste da je međugeneracijska solidarnost „društvena kohezija između generacija“ (Bengtston, Olander, and Haddad, 1976).

Mila: Međugeneracijska saradnja je, najjednostavnije rečeno – povezanost, podrška, solidarnost, između ljudi različitih godina. To je osećaj da u svetu kome smo strani i koji je nama stran, imamo nekog svog, nama bliskog – osećaj da nismo sami. Svaka osoba je po nečemu posebna i poseduje kvalitet koji je nekom drugom potreban. Međugeneracijsku saradnju možemo posmatrati i kao razmenu usluga. Ono što mlade osobe imaju jeste snaga, u smislu zdravlja i vitalnosti.

Prednost odraslih ljudi, radno sposobnih, jeste finansijska obezbeđenost, odnosno novac. Stariji ljudi imaju iza sebe život u kome su posedovali ono što danas imaju njihova deca i unuci, sada imaju iskustvo i dosta slobodnog vremena. Ono što mi nemamo, imaju drugi, i obrnuto. Zašto ne bismo dali jedno, a dobili drugo? Zašto ne bismo sarađivali sa drugim generacijama? Starije osobe žele da putuju, da se druže, da učestvuju u društvenom životu, kao i svi mi. Njihov život nije završen kada starost pokuca na vrata i kaže da je vreme da se leži u krevetu i rešavaju ukrštene reči. Život je interakcija, komunikacija, promena. I mi, mladi ljudi, možemo da im pomognemo da žive svoj život u poslednjim epohama istog. Mi to treba da uradimo, i ne treba da zaboravimo da su naše prve epohe ispunili oni. Oni su ti koji su nas čuvali kada mama i tata rade, odvodili nas i dovodili iz vrtića, pričali priče za laku noć. Sada je red na nas da uzvratimo uslugu.

Zbog čega nam je važna međugeneracijska saradnja?

Ivana: Pomaže nam da stvorimo bolje društvo, da se povežemo i razmenimo mnogobrojna iskustva. Svedoci smo toga koliko brzo tehnologija napreduje, a stariji ljudi nisu u mogućnosti da to isprate, da se čuju sa svojim prijateljima i održavaju kontakte. Zato smo mi mladi tu da im pomognemo u tome. Stižu nam praznici, stariji su tad usamljeniji, mnogima je i poziv dovoljan da znaju da neko brine o njima.

Mila: Važno je da ne zaboravimo da živimo i postojimo, ne sami, već zajedno. Svako zanimanje i talenat odnose se na neki drugi posao i donose korist, ne pojedincu, već zajednici. Važno je da shvatimo šta je zajednica, i da ona ne funkcioniše bez saradnje i zajedničkog delovanja. Snaga zajedništva i veština timskog rada je ono bez čega ne bismo opstali kao vrsta i važno je da osvestimo činjenicu da svi imamo taj kvalitet i konačno počnemo da radimo na njemu.

Fotografija: Nebojša Petrović

Kako možemo da radimo na međugeneracijskoj saradnji?

Ivana: Smatram da je najbolji način za to volontiranje, pomoću kojeg ćemo usrećiti kako sebe, tako i druge ljude. Omladinski program Beogradskog centra za ljudska prava nudi sjajne stvari. Sada je to SOFA program koji želi da podstakne solidarnost i uvažavanje među generacijama.

Mila: Možemo da menjamo svet. Zvuči ambiciozno, iracionalno i gotovo nemoguće. A nije. Samo je teško i dugotrajno. Svet menjamo malim koracima, menjajući sebe. Dajemo primer svom prijatelju, detetu, rođaku i komšiji. Podižemo svest. Govorimo očigledno i ponavljamo već rečeno. Možemo da se probudimo i da se pokrenemo. Volontiranje i svaka vrsta aktivizma u smislu interakcije sa starijima ili decom, jeste jedan od načina da radimo na međugeneracijskoj saradnji, način da radimo na sebi i način da menjamo svet i učinimo ga lepšim mestom za sebe, za naše bližnje i sve one koji to nisu.

„Bakina i dekina priča“ je projekat grupe mladih ljudi, članova organizacije pod imenom Unija studenata socijalnog rada, sa Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu, u čije ime sam govorila na događaju. To je priča o izdvajanju onoga što je nama malo, za nečije mnogo, ili čak samo dovoljno. Priča o bogaćenju sadržaja svakodnevice naših baka i deka; priča o novom pogledu na ljude, koji nam nisu bliski, kojima titula u našem životu nije data po rođenju, onima koji svoje nemaju, a mi možemo da budemo tu, i da budemo neko njihov i njima blizak. To je priča o pravoj ljubavi, bez pretpostavki, predrasuda i pravila, o zajedništvu i porodici kojom nazivamo svakoga kome je potrebna, a ne moram da govorim o tome kako ne postoji neko kome nije.

Da li su mladi svesni potrebe za međugeneracijskom saradnjom?

Ivana: Nažalost ne dovoljno koliko bi trebalo. Zato je jako važno organizovati događaje u vezi sa za ovu temu i podstaći mlade ljude da što više razmišljaju o tome.

Mila: Smatram da je međugeneracijska saradnja u velikoj meri nešto što oblikuje vaspitanje u porodici. Poštovanje prema starijima se uči u kući u kojoj odrastamo, a nakon toga, izvan nje, imamo priliku da učimo po modelima koje posmatramo oko sebe, na ulici, u školi, na fakultetu ili poslu. Ti modeli su utkani u vrednosti i norme koje se provlače kroz ceo život, koje su trajne i duboko ukorenjene. Smatram da je svest o tim vrednostima i njihovoj važnosti potisnuta, ne samo kod mladih, već svih nas.

Fotografija: Nebojša Petrović

Kako svako od nas, pojedinačno, može da doprinese razvoju međugeneracijske solidarnosti?

Ivana: Mislim da ovde treba da pođemo od nekih osnovnih stvari. Koliko god vam se one, na prvi pogled, učinile banalnim, samo tako ćemo održati zajednicu i učiniti da ljudi više brinu jedni o drugima. Moramo da naučimo da slušamo, da prihvatamo drugačije mišljenje i, najvažnije od svega, da shvatimo da smo svi različiti i imamo drugačije potrebe. Počnite tako što ćete pomoći starijim komšijama i poneti njihove kese iz supermarketa, pomoći baki da pređe ulicu, ponekad, iako možda može biti dosadno, na klupi u parku prodiskutovati sa starijima o temama koje ih zanimaju… To su sitnice, ali ja se iskreno osećam mnogo bolje i ispunjenije kada pomognem i saslušam, zato predlažem i vama da učinite isto. Osećaj je neverovatan, verujte mi!

Mila: Možemo da radimo na sebi. Možemo da učimo ono što nas ni u jednoj školi ne uče, a to je da volimo sebe, da se na isti način ophodimo prema drugima. Vodim se time da ne radim drugima ono što sebi ne želim, a pružam im ono što bih volela da meni bude pruženo. Počnimo od malih stvari. Zar nam nije lepo kad dobijemo kompliment, čujemo Dobar dan u prolazu, dobijemo osmeh ili lepu reč, jednostavno pitanje Kako ste danas? od komšije, prodavačice u marketu, kolege na poslu ili sasvim nepoznate osobe na ulici. Recite i vi njima. Probudite u ljudima emociju prema sebi i u sebi. Recite da su vam baš danas posebno lepi, pohvalite ih da su ljubazni, pitajte ih treba li im neka pomoć. Poklonite osmeh i zagrljaj, učinite nekome dan boljim i donesite nekome veru u to da postoje dobri ljudi. Pokažite svojim primerom da ste vi ta promena koju želite u svetu.

Naslovna fotografija: Nebojša Petrović

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Preporučeni tekstovi

Uticaj televizije: kriza popularnosti ili ne?

Uticaj televizije: kriza popularnosti ili ne?

U susret Svetskom danu televizije koji se obeležava 21. novembra, donosimo priču o nastanku i uticaju televizije, ali i postavljamo pitanje: da li je popularnost televizije u krizi?