„Postoji mnogo razloga koji stvaraju loše uslove za to da ti uopšte pokušaš da nekoga dovedeš da nastupa u Srbiji.“

Milica Jevđenijević

Već nekoliko godina u Srbiji primetan je trend opadanja broja koncerata svetskih zvezda kako u Beogradu, tako i u drugim gradovima zemlje. Bilbordi sa imenima svetskih zvezda koja će nastupiti u glavnom gradu Srbije prava su retkost, ili možemo reći da ih skoro nikada ni nema, ili da, kada i saznamo za koncert neke velike zvezde, prva reakcije je – iznenađenje. Ipak, čini se da do pre nekoliko godina nije bilo tako – Depeche Mode, Rolling Stones, Duran Duran, Morrisey, Madonna, Beyonce, Jennifer Lopez, Bob Dylan, Elton John, Robbie Williams, Eros Ramazzotti – samo su neka od velikih imena i sastava koji su nastupali u Beogradu i Srbiji. Danas, takve koncerte ćete teško imati priliku da posetite u Srbiji (osim na pojedinim festivalima), pa ukoliko želite da slušate velika svetska imena, mnogo su veće šanse da ćete morati da posetite neki od gradova regiona, kao što su Budimpešta, Bukurešt i Zagreb. Zbog čega je tako?

Ekonomske mogućnosti i nedostatak prostora kao osnovne prepreke

 Ovog leta, zbog konačnog „oslobađanja“ nakon korone, mnogo bendova organizovalo je (ili, možda je bolje reći, nastavilo je) turneje koje su podrazumevale nastupe u Evropi. I, ponovo, većina tih bendova došla je i u naš region – ali retko ko i u Srbiju. Svetlu tačku ovog leta predstavljali su pojedinačni nastupi na festivalima poput nastupa Nick Cave-a na Egzitu, ili bendova Placebo i Thievery Corporation na Arsenal Fest-u, kao i dolazak sastava Kings of Convenience u Beograd u septembru. Ali, zbog čega su svi ostali koji su u okviru svojih turneja posetili region – kao što su bendovi Red Hot Chilli Peppers, Arctic Monkeys, Rage Against the Machine, Tame Impala, Harry Styles i drugi, rešili da u rute svojih turneja ne uvrste i Srbiju? I zbog čega se naše tržište u tolikoj meri razlikuje od regionalnog?

Odgovor na ovo pitanje zapravo je prilično kompleksan. „Na to utiče više faktora“, kaže Milica Jevđenijević koja se bavi administracijom i produkcijom za promotersku kuću Charm Music. Kao dva osnovna uzroka problema, Milica ističe – ekonomske mogućnosti domaće publike i nedostatak prostora gde svetske zvezde mogu da nastupaju.

„Cena ulaznica se dramatično razlikuje ovde od cena ulaznica u ostatku Evrope. Jedino gde nekad ulaznice budu jeftinije su Severna Makedonija i Bosna i Hercegovina. To, naravno, utiče i na to koliki honorar izvođač može da dobije i to drastično umanjuje šanse da uopšte neko dođe. Mi smo svesni da su ulaznice za koncerte stranih izvođača, kakve sada jesu, već preskupe za ovo tržište, a one bi morale da budu još mnogo skuplje kako bi se došlo do očekivanja izvođača, a ukoliko poštujemo isključivo njihova očekivanja, onda dolazimo do situacije da niko neće kupiti te karte – jer su skupe. To je jedan začarani krug“, objašnjava Milica.

Ova razlika u finansijskim očekivanjima svetskih zvezda i mogućnostima stavlja u veliki rizik organizatore koncerata u Srbiji.

„Visina honorara velikih imena je u poslednje vreme neverovatno skočila, tako da, kao organizatori, imate veliki rizik da možete uopšte da budete na pozitivnoj nuli. Možda zvuči paradoksalno, ali što je veće ime, šanse da zaradite su sve manje, a rizik da izgubite novac je sve veći. To je osobenost rada u koncertnoj industriji u Srbiji. Cene ulaznica su neuporedive sa cenama na zapadu, a ako ih uporedimo i sa regionom, Hrvatskom, Slovenijom, videćete da su za 30%, do 50% niže”, objašanjava Zoran Vulović Vule, direktor promoterske kuće Long Play i Arsenal festa.

Nikola Jovanović, potpredsednik izavačke kuće Virgin Music Label & Artist Services za Zapadni Balkan, objašanjava da „niko ne zaobilazi našu zemlju, konkretno Srbiju, i da ne postoji neka teorija zavere – već da su objašnjenja veoma jednostavna”.

„Prvo, mi smo na tržišnoj utakmici sa ostatkom sveta, tako da moramo da se uklopimo u finansijku konstrukciju koju bend ili menadžment traže, postoje zemlje koje su finansijski bolje od nas i koje mogu da plate veće cene ulaznica i to je jednostavno realnost. Neki bendovi su nam nedostižni zbog finansija – jer, da biste doveli, recimo, Coldplay, vi morate da obezbedite i cene ulaznica koje su u svetu, a one nisu male, i da imate dovoljan broj ljudi na tim koncertima kako bi vam se to isplatilo. Iz našeg iskustva u regionu, dešavalo se da dosta tih koncerata nisu finansijski isplativi i da su mnogi promoteri bankrotirali upravo na nekim od tih koncerata. Setimo se Lupa promotion iz Zagreba. Činjenica je da mi, kao region, nemamo kapacitet da ugostimo sve najveće zvezde i da, pre svega finansijski, ne možemo da ispratimo cene ulaznica koje su u svetu”, objašnjava Nikola.

The Smile, Hala, Zagreb (foto Simone de Luca)

Ivan Lončarević, direktor izdavačke kuće Pop Depresija slikovito sumira kupovni potencijal domaće publike.

„Srbija jeste ekonomski tigar s jedne strane, ali sa druge, ekonomska moć potencijalne publike je takva da ti, kao promoter koncerta, ne možeš da staviš realnu cenu karte za 90% koncerata”, ističe Lončarević.

Drugi problem koji znatno utiče na organizovanje koncerata u Srbiji jeste nedostatak velikih koncertnih prostora koji će zadovoljiti potrebe izvođača, ali i ugostiti sve zainteresovane za koncert.

„Mi, u suštini, nemamo mnogo prostora na kojima bi mogli da se održavaju koncerti. Razni drugi prostori su manje ili više dostupni i nedostupni i neki ispunjavaju ili ne ispunjavaju produkcijske zahteve izvođača. Arena, MTS dvorana i Belexpo centar su jedini prostori u kojima možemo da radimo koncerte. Preko leta imamo i Tašmajdan, ali ta sezona je od kraja maja do sredine septembra. Manje-više i to je dosta rizično, jer može da padne kiša u bilo kom trenutku. Naši stadioni nisu prosto prilagođeni produkcijama koncerata, ko god da je to pokušavao nije baš najbolje prošao, a Ušće je stvarno neverovatno kada je reč o troškovima i celoj infrastrukturi“, objašnjava Milica Jevđenijević.

Zoran Vulović Vule takođe ističe da Beogradu nedostaju prostori za održavanje koncerata srednjeg kapaciteta, a da se velike turneje uglavnom organizuju tokom leta, kada je u principu u Beogradu najgori termin za održavanje koncerata.

„SKC nije u funkciji već par godina, Bašta SKC-a takođe, u poslenje tri godine nemoguće je zakupiti za koncerte Halu sportova na Novom Beogradu, Sava Centar nije u funkciji. Jednostavno, imate Dom Omladine – koji trenutno nema slobodan termin do Nove godine, par klubova, Arenu, Stadion Tašmajdan tokom leta, MTS dvoranu za pojedinu vrstu koncerata i to bi bilo to. Dakle, nemate nijedan prostor između 1.300 i 10.000 posetilaca, samim tim ograničeni ste i u izboru bendova i bukiranju izvođača koji mogu da nastupe u Beogradu. Najveći broj stranih izvođača upravo i spada u tu kategoriju – između 1.300 i 10.000 posetilaca. U Srbiji je još složenija situacija”, kaže Zoran.

Direktor Long Play-a i Arsenal festa dodaje da su festivali u Srbiji trenutno mesta gde se održavaju najveći koncerti, kao i da su veza i troškovi dolaska i skretanja sa rute na turnejama prilično veliki, te često organizovanje koncerata u Srbiji zavisi i od dešavanja u okolnim zemljama.

Foto Live Production | Arsenal fest

Kako u stvari funkcioniše organizovanje velikih koncerata?

Razmišljajući o svim problemima koji mogu da utiču na organizovanje jednog koncerta, nameće se zaključak da organizovanje koncerata predstavlja jedan ozbiljan produkcijski, organizacioni i administrativni poduhvat. Ko onda može da se bavi ovakvim poslom?

„Kapacitet za organizaciju može da ima svako ko, pre svega, ima dovoljno finansija da unapred isplati ogromne honorare i avanse, a zatim i produkciju koja prati organizaciju koncerata, a danas imate uspešne promotere kao što su LAA ili Charmenko. Ranije je Arena bila u tome dosta uspešna, ali godinama više to ne rade“, objašnjava Nikola Jovanović.

Među promoterskim kućama koje se ističu po svojoj sposobnosti da ipak organizuju koncerte svetskih zvezda u Srbiji jesu Charm Music i LongPlay. Milica iz promoterske kuće Charm Music koja radi sa stranim izvođačima objašnjava kako, u stvari, izgleda pokretanje tog procesa da se neko od stranih izvođača „dovede“ u Srbiju.

„Ceo proces kreće od toga da mi dobijemo informaciju od toga da li je neki bend na turneji ili nije. Onda procenimo da li to ovde ima ili nema smisla, odnosno radimo istraživanja tržišta, gledamo ko je potencijalna publika, prostor i koje su nam potencijalne cene karata. U skladu sa svime time, mi dolazimo do toga šta mi možemo tom izvođaču da ponudimo, odnosno koliki honorar on može da dobije. Nekad znamo da je to van njihovih očekivanja, pa mi prosto sami odustanemo, a nekada probamo, pa je onda njima to nedovoljno i ne dođu“, kaže Milica.

Ona dodaje da upravo već i ta početna računica može da bude dosta obeshrabrujuća, jer ona finalna često ukaže na to da neće biti moguće dovesti izabranog muzičara, muzičarku ili bend. Kaže da su 2020. godine poslali upite za koncerte na adrese preko 150 zvezda i bendova, a da su odgovore dobili na – 10.

Nikola Jovanović podvlači da u organizaciji koncerta najveću ulogu ima, već pomenuti, novac.

„Ako želite Pearl Jam ili Beyonce ili Rihannu, ne postoji sad baš mnogo prepreka. Samo morate da budete u stanju da platite koliko zahtevaju, kao i da logistički vaš grad mogu da uklope sa drugim koncertima na turneji. Da se ne zanosimo da naši promoteri nemaju pojma šta je na tržištu, da ne šalju ponude za Pearl Jam ili neke druge koncerte – šalju se ponude, ali one su dosta skrominije, recimo, od skandinavskih zemalja. Da li ljudi koji rade festival misle da su neki bendovi od pre 40 godina ili neke DJ zvezde koje su nekad bile velike stvarno vrhunac trenutne ponude, naravno da ne misle, ali to je ono što mogu da priušte u ovom trenutku, a da je iole poznato,“ napominje Nikola.

Zoran Vulović, koji je prvo lice jedne od najuglednijih koncertnih i promoterskih kuća u Srbiji, Long Play, koja je ovog leta u Beograd dovela kultni bend Pixies, takođe objašnjava proces bukiranja izvođača.

„Bend uglavnom možete da bukirate kada je na turneji, na primer, trenutno se planiraju turneje za leto i jesen 2023. Trebalo bi da imate informaciju ko će sve biti na turneji, onda, naravno, da izaberete izvođača za koga ste zainteresovani, posle toga šaljete ponudu, ako je vaša ponuda prihvatljiva menadžmentu izvođača, dolazi do potpisivanja ugovora. U tom trenutku, pre nego što objavite, najavite izvođača, treba da izvršite avansnu uplatu i obično je to 50% od visine honorara. Dakle, godinu dana ranije plaćate 50% i čekate šta će se desiti. To je možda najznačajniji razlog zašto u Srbiji nema više najvećih imena i velikih turneja. Visine honorara su jako skočile i skaču iz godine u godinu, bez nekog racionalnog objašnjenja“, napominje Zoran.

Ipak, postoje i oni koji biraju da određene koncerte organizuju, uprkos činjenici da od njih na kraju ne dobijaju skoro nikakvu zaradu, ili čak mogu biti i u minusu – kao što je Pop Depresija.

„Mi baš i nismo najbolji primer, pošto smo puno koncerata radili zato što to „moramo da uradimo“, bez obzira na posledice. Mi, kao mali promoteri, svakako nismo dovoljno finansijski moćni da se takmičimo u nekim kvazi licitacijama i nabijanjima cene, ali imamo neku reputaciju koja nam dozvoljava da bukiramo ono što je realno u tom trenutku. Pop Depresija i Kišobran zajedno nastupaju u svim akcijama i trudimo se da to što volimo, slušamo i puštamo u emisijama/klubovima/na zabavama dovedemo na koncert u Beograd“, kaže Ivan Lončarević iz Pop Depresije.

2015 Jon Spencer Blues Explosion | Foto Andrea Vajda Bauk

2017 Mekons | Foto Andrea Vajda Bauk

Nikola Jovanović govori da pri odluci da li će jedan koncert biti organizovan postoji veliki broj okolnosti koje mogu imati ozbiljan uticaj na kvalitet koncerta – a na koje ne možete uvek da utičete, kao što su, na primer, vremenski uslovi.

„Svašta utiče, ako radite na otvorenom utiče, pre svega, vreme, tačnije vremenski uslovi. Utiče popularnost benda dosta, to jest, umetnika koje radite. Neki put se zaletite prema nečemu što volite, a taj bend nema publiku, na primer. Neki put se dešava da utiče ponuda koncerata u gradu u tom trenutku, pa se takmičite sa još 50 događaja iste večeri, od kojih su neki i besplatni. Utiče i koji je mesec u godini, kada i da li ljudi imaju para, da li su došli tek sa godišnjeg, a deca kreću u školu, pa su se već istrošili. Svašta tu morate uzeti u obzir, ali, pre svega, organizacija bilo kakvog događaja je dobra priprema.” 

Upravo dobra priprema jeste i osnova svakog koncerta, objašnjavaju i Zoran Vulović i Milica Jevđenijević.

„Da bi koncert bio uspešan, treba da se poklopi dosta stvari. Kao i u svakoj drugoj delatnosti, jako je važna situacija u zemlji, i politička i ekonomska. Ali najznačajnije – da poznajete publiku i rad izvođača, da znate kome se obraćate i kada”, zaključuje Zoran.

Publika kao najveći adut Srbije

A kakva je muzička publika u Srbiji? Vulović ističe da predsnost Srbije predstavlja upravo naša publika – „obrazovana, odnosno naslušana dobre muzike i željna zanimljivih koncerata”. Prema njegovim rečima – „ona je naše najjače oružje”.

„Beograd je grad koji ima publiku za sve vrste muzike i za sve pravce, ovde možete naći bar 500 posetilaca i za najčudnije bendove koji toliko publike skupljaju i u Londonu ili Berlinu. Naša publika voli da istražuje. Ove godine je na turneji bio jako veliki broj umetnika, nisu svi koncerti i sve turneje bili uspešni, čak, naprotiv, mislim da je za sve u industriji bilo iznenađenje koliko je koncerata bilo posećeno ispod realnih očekivanja. Verovatno je uzrok prevelika ponuda i visina cena karata. Mi nismo imali tu vrstu problema. Mislim da se desilo sistematsko urušavanje muzičkog biznisa organizacijom besplatnih koncerata po trgovima, ali to je već stara priča i posledice se vide i tek će se videti“, kaže Zoran.

Lončarević takođe ističe da se ne seća stranog benda koji nije bio srećan time kako je reagovala publika, a Milica Jevđenijević ima identična iskustva u radu na koncertima sa različitim bendovima.

„Koliko god da nam nekad bude teško da zatvorimo te finansijske konstrukcije, publika je uvek bila izuzetno srećna, što pokazuje da publici fali tih stvari. Možda nije uvek bilo dovoljno publike, ali je uvek ta koja je došla bila oduševljena i uvek bismo posle dobili pozitivne komentare i poruke zahvalnosti jer smo nekoga doveli, pogotovo što smo imali i tako nekih neuobičajenih imena koja nisu neke velike zvezde, pa je to prosto neka specifična publika koja je posebno uživala u tome“, kaže Milica.

Milica dodaje da, kada govorimo o muzičkoj publici u Srbiji, organizatori neretko doživljavaju i izrazito prijatna izenađenja:

„Nama je bilo veliko iznenađenje, i to prijatno, da je na koncertima bendova koji traju dosta dugo, po 40-50 godina, kao primer da uzmemo Iron Maiden ili Nicka Masona iz Pink Floyda, publika bila baš raznovrsna. Nisu bili u pitanju samo oni kojima je to „muzika iz mladosti“, nego je bilo dosta mlađih ljudi, što je nama bilo baš super. Ja sam imala utisak da su dosta veliki fanovi, što govori da su oni „ukačili“ te bendove mnogo kasnije, pošto su oni bili na vrhuncu popularnosti.“

Ipak, Milica objašanjava i da je njen utisak da je kod nas veoma teško dovesti nešto što je novo.

„Kada dovedeš nešto što je tek krenulo da se zahuktava i što je sad hot, da se tako izrazim, prvo treba svima da objasniš ko je to, šta taj neko radi, da bi uspeo da prodaš kartu. Ovde prolaze popularne stvari – one stvari koje već godinama traju i izvođači koji su provereni“.

Uprkos njenom mišljenju, neretke su situacije da publika apsolutno iznenadi, pa je tako samo jedan od iznenađujuće posećenih koncerata bio nastup benda Molchat Doma u Beogradu koji je bio „krcat“, uprkos očekivanjima velikog broja ljudi, što govori u prilog radoznalosti srpske publike.

Five Finger Death Punch, Tašmajdan (foto Jelena Petrović)

Volja bendova – ključni faktor ili ekonomska odluka?

Kada govorimo o celoj računici organizovanja koncerata, postavlja se i pitanje – gde je tu odluka bendova? Da li se oni uopšte interesuju za to gde će nastupati ili je pitanje lokacije koncerta isključivo biznis odluka?

„Zavisi od kompanija koje se time bave. Vi imate booking agente koji dobijaju ponude i onda prema željama benda sklapaju turneje. Menadžment na kraju odluči da li su ponude okej i finanisjki izvodljive i napravi se turneja koja logistički omogućava bendu da stigne od grada do grada. Ipak, neki put se dešava da bend ima izraženu želju da dođe kod nas, primer toga je The Cure na Exitu pre par godina. Neki put se desi da bend ima par dana pauze, pa može da nastupi po manjoj ceni kako ne bi imao prazan hod, a plus žele da sviraju u Srbiji, primer toga je Interpol, ali to su stvarno srećne okolnosti, a ne pravila”, kaže Nikola Jovanović.

Zoran Vulović, koji je dugo u ovom poslu, kaže da je zbog toga imao i potpuno različita iskustva.

„Pixies su jedan od bendova kojeg smo dugo čekali i više puta pokušavali da dogovorimo, takvih izvođača je svakako mnogo više od onih drugih. Treba da ste dobro informisani, ali i da imate strpljenja i sreće. Uglavnom, svi umetnici nose jako dobre utiske iz Srbije i, naravno, žele ponovo da se vrate”, kaže Vulović.

Milica Jevđenijević ističe da, iz njenog iskustva, postoje izvođači koji su uključeni u svoje nastupe i oni kojima je turneja samo deo poslovne rutine, koji ne obraćaju u prevelikoj meri pažnju na mesta gde se nalaze.

„Uvek imaš izvođače kojima je turneja posao, rutina u smislu – oni su svakog dana u drugom gradu – spavaju, sviraju, spavaju, sviraju – ni ne primećuju posebno gde su došli, to se nekad dešava. Ali ovi koji su koliko – toliko uključeni u to gde se nalaze su uvek bili baš srećni i zadovoljni. Uvek se svi oduševe tim prijemom kod publike jer, kažem, ovde publika stvarno dobro reaguje, šta god da smo imali. Nekad stignu na tim turnejama i da malo obiđu grad u koji su došli i uglavnom su svi puni pozitivnih utisaka, uglavnom to bude super. Ali nekad ne stignu ni da izađu iz hotela mimo rasporeda“, objašnjava Milica.

Ipak, ono što je zanimljivo kada govorimo o dogovaranju koncerata, jeste činjenica da izvođači i bendovi nemaju fiksne honorare. Agencije zapravo izvođačima moraju da prikažu sve troškove, broj ulaznica i na osnovu toga formiraju cenu kako bi bendovi ili izvođači videli celu sliku i odlučili da li će doći u tu zemlju ili ne.

„Bendovi nemaju fiksni honorar – uvek traže da im daš koji je plan, nekada im se više ili manje sviđa prostor, nekada imaju specifične zahteve, da li hoće da bude samo sedenje, stajanje, pa ne možeš da ponudiš neki kapacitet koji traže. Gomila je tu uslova, ali u svakom slučaju – postoji to izlaženje u susret, jer svakako neće naplatiti isti honorar u Nemačkoj ili u Srbiji“, objašnjava Milica.

Jedan od esktremnih primera, kako Milica govori, je, recimo, činjenica da su njene kolege iz Poljske radile koncert jednog benda za honorar od 200 000 evra, a taj isti koncert u Srbiji je organizovan za 25 000 evra – jer bend hoće da dođe.

„To je jedan od super primera i ta razlika je baš ekstremna – uglavnom nisu tolike“, kaže Milica, dodajući da je volja benda „kao neka vrsta lutrije“ i da uvek postoje i svetli primeri izvođača koji uvek žele da dođu u Srbiju – kao što je Nick Cave. „To je nama jedna srećna okolnost – ali nije ih mnogo takvih“, zaključuje ona.

Carina, fondovi i potencijalna pomoć države

Čak i kada bendovi u okviru turneja odluče da posete Bugarsku, Rumuniju, Mađarsku ili Hrvatsku, i dalje je prava retkost da se i Srbija nađe na njihovoj mapi. Jedan od problema predstavlja i – carina. Tačnije, veliku prepreku u bukiranju koncerata predstavlja činjenica da Srbija nije u Evropskoj uniji, te svaki bend mora da se bavi ogromnom administracijom, odnosno da obezbedi celokupnu dokumentaciju za svu opremu koju sa sobom nosi, što za druge zemlje Evropske unije nije potrebno, objašnjava Milica Jevđenijević.

„Nekad bendovi dolaze sa više šlepera, nekad i više desetina šlepera i oni za svu opremu moraju da imaju deklaraciju iz zemlje iz koje dolaze. I tu opremu kontroliše carina na ulasku i izlasku iz zemlje. Ako odu u Hrvatsku, za to im ne treba ništa, ako sviraju u Mađarskoj, ništa, Bugarska – ništa, ali ako hoće da prođu kroz Srbiju – onda im to sve treba. Nije to baš dealbreaker, ali je to još jedna otežavajuća okolnost. Na primer, mi smo imali ove godine dva koncerta na kojima nismo imali merch zato što im je bilo teško da uvezu i izvezu”, ističe ona.

Osim toga, problem može predstavljati i daljina rute, ili ekskluzivnost.

„Ne zaboravimo – i da nismo u Evropskoj uniji i da je dolazak u Srbiju logistički teži nego u Hrvatsku ili Sloveniju i ostale zemlje EU bloka, nekad se samo jednostavno dogodi da logistički bend ne može da poveže koncert u regionu sa nekim u Evropi jer ruta kojom dolaze zahteva previše vožnje, oprema ne može da stigne sa lokacije na lokaciju i tako dalje. Takođe, postoji nešto što se zove i ekskluzivnost, a to je kada promoter koji organizuje koncert zahteva da to bude jedini koncert u ovom delu regiona kako bi osigurao dolazak ljudi sa više lokacija i time sebi smanjio rizik”, objašnjava Nikola Jovanović.

Jedan od dodatnih problema koji zavise od države predstavlja i porez na karte koji se plaća. Ipak, uprkos poteškoćama, postoje i načini da država olakša dolazak muzičkih zvezda iz inostranstva u Srbiju – na primer, kroz konkurse ili izlaženje u susret od strane gradova.

„Znam da postoje konkursi nekih ministarstava, Sokoja… Nismo do sada aplicirali, ali verujem da može nešto da znači. Postoje i neki drugi, ne direktno novčani vidovi podrške. Kada se radi, recimo, Ušće – grad može da te podrži u smislu infrastrukture, čišćenja, struje, zatvranja ulica – što su sve stvari koje inače koštaju ako te grad ne podrži. Verovatno može i na neki drugi način, ali mi nismo to prošli, tako da nemamo to iskustvo“, kaže Milica.

Zoran iz LongPlay-a dodaje da, iako postoje i konkursi Ministarstva kulture i informisanja, kao i Gradskog sekretarijata za kulturu, nije siguran da ovi konkursi pokrivaju dovođenje velikih muzičkih zvezda, kao ni komercijalne projekte.

Lončarević pomoć institucija, grada i fondova poredi sa igrom jamba:

„Pomoć grada, institucija, fondova… je kao jamb u najavi, maštaš o tome da se desi, ali teraš dalje i ako ga nema“.

Ka rešenju – postoji li mogućnost promene?

Iako postoje brojne poteškoće, naši sagovornici ipak su pozitivni i i dalje imaju brojne želje i planove, a pojedini i konkretna imena koja bi voleli da dovedu u Srbiju.

„Voleo bih da dovedem bend koji se zove Viagra Boys, voleo bih da dovedem Maneskin da zadovoljim ćerkinu želju. Ali, moj spisak je predugačak. Voleo bih da vidim puno mladih bendova koje nikako ne možemo da vidimo, ali voleo bih da dovedemo i aktuelne svetske zvezde koje sa svojim iskustvom i produkcijom svakim dolaskom pomeraju standarde domaće produkcije”, kaže Nikola Jovanović.

Lončarević ističe da svakog dana ima po 5-6 „genijalnih“ ideja koga bi voleo da dovede ili čuje u Srbiji, ali da priznaje da posle 20 godina rada u industriji počinje da misli da mu je jednostavnije da samo ode u Ljubljanu, Zagreb, Beč ili Berlin da gleda koncert, nego da se ovde „cima“.

„Možda je samo faza, ne znam. Voleo bih da vidim ovde Altin Gun, Fontaines D.C., Floating Points, Sleaford Mods, Kit Sebastian, nekoliko pijanista koje obožavam, Haniju Rani, Ljubomira Meljnika, Jupa Bevinga, onda Šabaku Hačingsa u bilo kojoj kombinaciji, Little Simz, Kolina Stetsona, Kej Tempest… S druge strane, mnogo više nas (PD/Kišobran) sve loži rad sa našim bendovima i, kao izdavači i kao promoteri koncerata, mislim da imamo baš divne bendove s kojima radimo. Želimo da njima napravimo koncerte kao da su neki najbolji bend iz inostranstva, jer to zaslužuju“, ističe Lončarević.

2016 Richmond Fontaine | Foto Andrea Vajda Bauk

Iako sve više Charm Music radi u Hrvatskoj i Sloveniji, Milica kaže da uvek voli da radi koncerte u Srbiji, jer, prema njenim rečima, „uvek usrećiš prijatelje, ljudima je uvek lepo” i uvek joj je drago kada god nešto organizuju u Srbiji, koliko god da je problematično.

Milica navodi čak i konkretne primere koji mogu da utiču na poboljšanje uslova organizovanja koncerata u Srbiji.

„Ima nekih stvari koje smo videli radeći u drugim državama. Na primer, Hrvatska je nedavno spustila porez na karte. Tamo je porez na karte bio 13%, a sada je 5% što pravi ogromnu razliku – to je nešto što se nama direktno odbija od cena ulaznica. Od prvog aprila ove godine u Hrvatskoj je 5% pdv na cenu ulaznice, dok je kod nas, recimo, 10%. Postoje nekad i neke mere podrške gde ti potpuno ukinu porez na kulturne događaje, što ne očekujemo da će se desiti, ali smanjenje bi napravilo poboljšanje“, kaže Milica.

Ona dodaje da bi pomogle i pristupačnije cene prostora koji su u vlasništvu grada ili države, ističući da je cena Arene u Beogradu skuplja od Arene u Zagrebu, a da su cene karata u Zagrebu znatno više nego ovde. Smatra i da bi pomoglo i kada bi postojao pristupačiniji odnos različitih struktura prema organizatorima događaja.

„Sad smo imali i dva koncerta na Tašmajdanu i neke druge kolege su imale koncerte na Tašmajdanu gde postoje limiti buke jer je u centru grada i stoje stambeni delovi oko njega. Ti limiti buke su takvi da ti ne možeš da održiš normalan koncert tamo – ili možeš da ga održiš, pređeš limit i platiš kaznu. To je još jedna od stvari koje su napisane i ustanovljene, a ne možeš onda da zoveš Tašmajdan koncertnim prostorom, ako je jedina vrsta koncerta koji može da se održi filharmonija za decu, a da si u okviru granica.“

Iako zaključuje da na svakom koraku postoji neko spoticanje i da su cene karata ipak prvi i osnovni problem zašto u Srbiji nema koncerata velikih svetskih zvezda, Milica razgovor završava optimističnim tonom da ipak – uvek ima izvođača koji će doći u Srbiju.

Vulović ističe da u organizacionom smislu Srbija ne ostaje za svetom, već da je problem visine honorara i nesrazmera sa visinom ulaznica za sada nepremostiva smetnja, ali da se nada da će se desiti neke promene.

„Mislim da imamo koncerte i izvođače kakve i zasužujemo, dosta stvari treba da se promeni i da promenimo, da bismo imali bolju i drugačiju ponudu. Ipak, nadam se da je vreme na našoj strani“, kaže Vulović.

Na pitanje šta je potrebno promeniti kako bi situacija koja se odnosi na koncertne mogućnosti Srbije bila poboljšana, Lončarević odgovara:

„Smeniti vlast, pohapsiti kriminalce, zaustaviti uništavanje prirode, popraviti uslove života i omogućiti da ljudi rade i budu adekvatno plaćeni za to što rade (ovo kao da je Dobrica pisao, pardon). Biće velikih imena opet, mada nije baš jednostavno raditi u ovim nenormalnim korona vremenima: svaki otkazani događaj je veliki stres i udarac na imaginarni budžet. Mi smo 2020. imali 12 otkazanih stranih koncerata koje smo dogovarali godinama pre toga. Nemam pojma šta će od toga biti moguće da se bukira narednih godina. Charm Music, Long Play, Musicology, Odličan hrčak, DOB, Rock svirke… na kraju i grad/CEBEF rade na tome da koncertna ponuda bude odgovarajuća interesovanju ljudi ovde.”

Ipak, Lončarević završava u optimističnom tonu:

„Biće puno koncerata do kraja godine u Beogradu – malih bendova, srednjih, poneki veliki i nadam se puno onih koji će tek postati veliki sledećih godina“, zaključuje on.

A da li će biti puno koncerata i u narednim godinama i da li će država na neki način pomoći domaćim organizatorima i promoterskim kućama ili će koncertna ponuda zavisiti od upornosti, kontakata i izdržljivosti pojedinaca? Ostaje da vidimo.