STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com

Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon   |   Antifejk

Želeo sam da se bavim austajderima, a ne onima koji su u prvom planu

Sa rediteljem Goranom Nikolićem o njegovom debitantskom dugometražnom filmu - Heroji

23. February 2022

Nakon godina i godina čekanja u postprodukciji, film Heroji reditelja i scenariste Gorana Nikolića konačno će biti prikazan na velikom platnu, i to 27. februara u okviru FEST-a. Film prati ratnika po povratku kući iz Kosovskog boja, koji sreće divljeg dečaka, ostavljenog samog u surovom svetu. Tokom filma njih dvojica uspostavljaju poseban odnos na putovanju porobljenom zemljom. Kosovski boj je ovog puta ispričan kroz netipičan narativ u kom nema velikih podviga i junačkih reči, već kako i sam reditelj kaže, predstavlja ,,veliki istorijski momenat ispričan kroz malu ljudsku priču”. Glavne uloge tumače Mladen Sovilj i dečak Todor Jovanović, dok narativni deo filma pripoveda glumac Žarko Laušević. Ono što ovaj film čini specifičnim je i nedostatak dijaloga, kao i prisustvo određenih elemenata komedije, koji će verovatno iznenaditi gledaoce, s obzirom na to da je radnja smeštena u Srednji vek.

Sa rediteljem Goranom Nikolićem pred najavljenu premijeru razgovarali smo o izazovima tokom snimanja, paralelama sa Šotrinim Kosovskim bojem, Melu Gibsonu i radu sa glumcima.

Ovo je tvoje debi ostvarenje, kako se javila ideja o filmu?

Goran Nikolić: Nigde nisam naglasio potrebu iz koje je nastao ovaj film. Mislim da sam to kasnije osvestio. To je taj momenat u kome sam želeo da malo izađem iz žanrovskih i podžanrovskih okvira koje sam do tada sebi nametnuo. Hteo sam da probam da sebe testiram u nečemu poptuno drugačijem. Pored toga, bilo mi je beskrajno zabavno da vidim kako će ljudi koji me znaju od ranije reagovati na ovaj film, jer je ovo potpuni zaokret. Iz toga je krenulo, a ono što mi je filmski uobličilo ideju je film Apokalipto i to kako on na mikroplanu posmatra jedan veći istorijski događaj. Hteo sam da pričam o jednom događaju koji je ovde kod nas bitan, a o kom ljudi razmišljaju kroz opšta mesta koja su učili u školama. Razmišljao sam kako bi bilo lepo poigrati se i razmišljati iz drugog ugla. Ali, ne poigrati se u smislu šegačenja, već sa velikom ljubavlju i emocijom, jer sam se potpuno identifikovao sa glavnim likovima. Ja sebe i u životu i u kinematografiji posmatram kao autsajdera i želeo sam da se bavim njima, a ne onima koji su u prvom planu. Hteo – ne hteo, baviš se sobom i odrastaš kroz to, kao što odrastaju tvoji likovi. Pravio sam film sa namerom da dotakne ljude, ali ne da ih preterano optereti, obesmisli im postojanje ili, čak, da im podilazi. Kroz jednu humanu priču smeštenu u nehumano vreme, hteo sam ljudima da dam nadu.

Od 2018. godine film je bio u postprodukciji, zašto tako dugo?

Iz jednog jednostavnog razloga – zato što smo dobili budžet na nivou keteringa za jedan dan na snimanju, na primer, „Ubica mog oca”.  Kada, ni u jednom nivou filma, „ne igraš na sigurno”, suđena su proklizavanja – od „ljudi sa parama” koje privlače tri sastojka ovog „jela” (Mladen Sovilj, Žarko Laušević i konotacija „boja na Kosovu”), a odbije ih to što nema dijaloga, jer im je to prva asocijacija na neku autističnost, hermetičnost, pa do ljudi koji su bili voljni da se otvore, pa se desilo vanredno stanje, kovid lockdown, i onda, naravno, novci odu na sve, samo ne na umetnost. Kad već nismo talični po pitanju finansija, onda sam makar ja taličan po pitanju ljudi koje imam u ekipi i koji su shvatili da je stvar urgentna, da želimo premijeru na FEST-u, da imamo godinu dana do istog, i da moramo da se potrudimo svi, na mišiće, da se ovaj film privede kraju, kao da imamo sva potrebna sredstva, i uspeli smo samo zato što smo svi srcem ušli u ovu priču.

Kako si rekao, ovo je ,,veliki istorijski momenat ispričan kroz malu ljudsku priču’’ i najveća inspiracija ti je bio film sa Mel Gibsonom – Apokalipto. Reci nam nešto više o toj ideji.

Hteo sam da poentiram srž tog događaja kroz tu malu priču. Sigurno je bilo dosta muškaraca koji su išli u tu bitku i negde u deliću mozga mislili da nemaju šanse da pobede ili su bili spremni da će umreti, ali ih je vodio taj momenat da se bore za sebe, za svoju porodicu, svoju dušu, zemlju, svoja sećanja, buduća pokolenja, i to po svaku cenu. Tu nema ustupaka i povlačenja u neko pasivno stanje i time i ja poentiram svoj film, naročito pred kraj. Hteo sam da ispričam poentu jednog događaja i stanja svesti kroz manju priču. Samim tim što više bežiš od opštih mesta i onoga što je ljudima istorijski poznato, imaš više prostora da praviš neizvesnost, jer što više robuješ događajima koji su se desili, umanjuješ prostor za manevrisanje da praviš tenziju i budeš neiščekivan iz scene u scenu, možda jedino u nijansama.

Film je bez dijaloga, koliko je zahtevnije napraviti atmosferičan od narativnog filma?

Apsolutno je izazovno jer sam se time bavio u samo dva navrata na fakultetu. Prvo je bilo kroz film o mom dedi, koji mi je prvi ozbiljniji kratkometražni film sa kojim sam išao na festivale i koji ima dramsku težinu. Drugi put je bilo kada smo na masteru išli na program Looking China, kada sam od svih tema odabrao onu najnefilmičniju i probao da je učinim filmičnom, a to je priča o jednom mostu u gradu Dalian. U filmu o dedi sam makar imao živu osobu o kojoj sam radio film i pokušao običnog čoveka da učinim posebnim, a onda sam u drugom pokušao da učinim posebnim nešto što je neživa materija. Tada sam znao da sam spreman, a opet nisam znao šta me čeka. Posle ovoga ne znam koji bi mi bio veći izazov da ga ispričam bez dijaloga. Sve što sada smišljam i bacam na papir od potencijalnih budućih projekata, sigurno će imati dijaloge.

Jesi li od starta znao da će film biti bez dijaloga?

Od starta sam znao, jer kada sam promišljao kako su likovi postavljeni, nikakva ideja o replici mi nije bila u glavi. Scene sam pisao dugo, oko 8 meseci, iako scenario ima malo strana, ali nisam hteo da ni jedna scena prokliza i da gledalac kaže: ovo su sad namerno nategli da bude bez dijaloga samo da bi ispoštovali koncept, nego da sve bude prirodno, da stvarno nema potrebe da se priča. To mi je bio najmanji problem na kraju. Sve kasnije, praktične stvari da se to sprovede, su bile mnogo veći problem. Šta da ti kažem kada sam upisao master kako bih i dalje mogao da koristim deo opreme sa faksa za snimanje filma. (smeh)

Dok smo kod neverbalnog, rekao si da si ,,Srbiju sagledavao kao zemlju u kojoj je, po pitanju opšte atmosfere nakon Kosovskog boja, sve zaćutalo’’. Zašto si stekao takav utisak?

Vezao sam se za Boj na Kosovu kao što se Mel Gibson vezao za Maje, zato što je to bitan događaj koji definiše jedan narod, i koji je meni, kao čoveku, a i po nacionalnoj pripadnosti, blizak. Taj događaj Boja na Kosovu je možda onaj sa najmitskijim oreolom i zato sam baš njega hteo da čačnem. Druga stvar je što sam ga sagledavao u metafilmskom smislu i sponi sa Šotrinim filmom Boj na Kosovu i potrebom da se bavim istorijskim (srpskim) filmom na jedan drugačiji način. Muka mi je bilo da gledam radio drame u formi istorijskog filma gde niko nema normalan dijalog, a stalno se priča. I ne samo da se priča, nego su dijalozi (i monolozi), poprilično samodovoljni i retko šta drugo, u smislu forme, služi za pričanje priče. Postoje odlični filmovi koji se bave Prvim i Drugim svetskim ratom koji su jako filmski pismeni. Ali to je bliža istorija, a ja sam hteo da odam počast malo daljoj. Kosovski boj na filmu se prikazuje kao nešto oivičeno stamenošću i velikim rečima, maltene poslovicama, i onda sam pretpostavio da, kada se završi tako velikim rečima, onda sledi ćutanje i da se nekako spasi glava i država, a velike sile ti kucaju na vrata.

Mladen Sovilj

Kako je izgledao kasting za glumce – da li je postojao ili si unapred znao koga želiš za uloge u filmu?

Samo Sovu sam želeo za ulogu, uvek mi je bio interesantan. Facom i očima me podsetio na momenat kada se, u jednoj od uvodnih scena u Road Warrior-u, pomera kamera ka Mel Gibsonu koji stoji na putu i te njegove uzburkane „lude” oči su me podsetile na Sovu. Počelo je od očiju i toga kako gledam ljude kroz oči. Sova i ja smo toliko vremena proveli zajedno da nisam morao da radim sa glumcima. Mali Todor je već znao kakav je osećaj filma, puštao sam mu neke reference, sve je momentalno razumeo. Sovi kažem opis u u pet reči koja je scena u pitanju i šta treba da rade, a on mi kaže: ostavi me sa malim, sve ćemo da smislimo, samo traži rez kada osetiš da si istrošio kadar. Tako smo sve vreme radili. To je bilo neko iskonsko razumevanje bez kog ne bi moglo da bude filma.

Zašto si uveo lik dečaka? Koja je njegova simbolika?

On je tu da nam „otvori “ Sovin lik, ali i da svojim, mahom, slepstik prisustvom i delanjem, olakša situaciju kada je previše ozbiljno, jer takav je i život: nemaš uvek jednu notu. Ne mogu sve vreme da forsiram jednu atmosferu i da je film smrtno ozbiljan da bih ti pokazao da je, u srži, drama. Tako se drama presuši i ti, kao gledalac, postaješ ravnodušan. A ne može da bude ni konstantno šegačenje, jer se onda gubi ozbiljnost. To mi je bilo izazovno – da te dve kontre probam da ujedinim. Klinac i Sova nose 98% filma i njihova je hemija presudna.

Narativni deo u filmu pripao je glumcu Žarku Lauševiću, poznatom po ulozi u Šotrinom filmu Boj na Kosovu. I sam si rekao kako tvoj film kontrira Šotrinom koji obiluje rečenicama o junačkim podvizima. Kako je onda došlo do toga da Laušević bude narator u ovakvom ostvarenju?

Zato sam i pristao, jer je Laušević došao kao još jedan sloj dekonstrukcije filma, kroz njega dekonstruišemo i kako njega vidi narod kao glumca, koji glas i emociju očekuju, ali i njegov lik Miloša Obilića, jer je to ljudima prva asocijacija. Na to se nadovezuje i dekonstrukcija muškosti na Balkanu, žanra i očekivanja od ovog žanra u Srbiji. Kada sam spoznao iz kog ugla mogu da priđem toj naraciji, Lauš je bio logičan izbor.


„Pravio sam film sa namerom da dotakne ljude, ali ne da ih preterano optereti, obesmisli im postojanje ili, čak, da im podilazi. Kroz jednu humanu priču smeštenu o nehumano vreme, hteo sam ljudima da dam nadu.”

Plakat za film je radio Stefan Aleksić, koji sad već ima prepoznatljiv stil. Kako je došlo do saradnje sa njim?

Njega sam odmah video kao nekoga ko bi odmah mogao da ovaploti taj neki retro štimung, omaž filmovima uz koje sam rastao, kroz sam poster. Uzor su mi bili slikani posteri od filmova Klinta Istvuda, preko nekih istorijskih spektakala, do špageti vesterna, to me asocira na neku kinematografiju koje više nema i ceo film je omaž jednoj kinematografiji koje više nema, naročito u današnjem Holivudu. Saradnja je došla prirodno jer mi je radio i poster za moj kratki dokumentarac o video klubovima i već tu smo se skontali.

Heroji imaju i svoj originalni saundtrek. Reci nam nešto više o tome.

Jako se radujem što je ovo jedan od retkih filmova koji će imati originalni saundtrek. Ana Krstajić je surovo pokidala i digla ovaj film na još jedan nivo. Imali smo ženski hor jer sam konceptualno hteo da imamo kontru između nečega što je u nekom najširem smislu muška priča, a hteo sam da ženski hor i priča umesto njih. Žene daju osećaj spektakla, ali i još jedan sloj nežnosti i ranjivosti ovoj priči. Stvarno mislim da je Ana napravila veliku stvar i da će ova muzika moći da funkcioniše i van ovog filma.

Šta misliš, kakve će biti reakcije publike, sem komentara koje smo već mogli da čujemo, da glavni junak izgleda kao viking?

Što kaže Miloš Žutić kao Knez Lazar u Šotrinom Boju na Kosovu: Ja ne idem u Boj prema tome kolika mi sila preti, nego koliku svetinju branim. Mogu da parafraziram i kažem da nisam išao u bavljenje ovim filmom prema tom nekom potencijalnom pritisku šta će publika misliti kako sve to treba da izgleda. Biće raznih, od toga kako lik izgleda do toga da previše svedeno izgleda u odnosu na spektakl koji očekuju. Biće onih koji će očekivati klasični istorijski spektakl, a dobiće malo intimnji vid spektakla, a biće i publike koja će očekivati suvlji art house, a dobiće film koji će imati neke intervencije, naročito žanrovske, koje možda nisu očekivali od takvog filma. Ne krivim ljude, jer su toliko puta bili izdani kada je u pitanju istorijski film, ali kod mene bar neće videti tragove aviona na nebu (smeh). Od kad je poster izašao u javnost, neki ljudi, na primer, zameraju što je naslov napisan na latinici umesto na ćirilici. Ja prvi nisam nigde video da to mora samo ćirilicom i nikako drugačije (smeh). Neko će shvatiti zašto baš latinicom tretiram staroslovensko pismo, neko neće, i to može na nivou celog filma, i svih njegovih slojeva, da se očekuje. I dobro je da postoje podele oko mišljenja, jer to film čini živim. Što kaže moj mentor na ovom filmu, kolega reditelj Stefan Arsenijević (čiji film „Strahinja Banović” otvara isti ovaj FEST, gde ću i ja imati premijeru): „Ovo nije realna Srbija posle boja, ovo je Srbija kakvom je TI vidiš”. Svako u svojoj viziji treba da postavi svoja pravila. Pozivam vas sve da otvoreno uđete u svet ovog filma i sve će biti u redu.

Film ćemo premijerno videti na ovogodišnjem FEST-u, kakvi su dalji planovi?  

Prvo će biti distribucija, verovatno krajem marta ili aprila, a šaljemo i na festivale, ali, za početak, da vidimo kakav će i odjek biti nakon FEST-a, to je sad najbitnije.

Naslovna fotografija: Igor Marinković

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *