Željeno proleće karantinu – Edvard Hoper srpskoj majci

Predstavljamo vam kratku priču mladog autora Alekse Nikolića

10. December 2020

Jutros sam oljuštio kuvana jaja, onako glat, i poprilično sam zadovoljan zbog toga. Ekonomija zadovoljavanja i zadovoljstva se promenila. No kako god, znate ono kad savršeno tresnete tim savršenim jajetom o ivicu sudopere, a ona prefrigana, namazana ljusketina pukne tako veličanstveno, tako sveobuhvatno. I onda, ajde što se u samo par poteza oslobodi veličanstvo kosmičkog belanceta, nego se pri poslednjem koraku onaj preostali deo na sferi belanceta da skinuti, onako s lakoćom, kao kapa s glave. Ili s dupeta gaće. Skliznu. (Uvek u nekoj žurbi.) Sa istom tom lakoćom me, lagano podižući kapu sa svog ćelavog belanceta, svakog jutra pozdravljao Žan-Pjer, ispred pekare. Stvarno je imao to perfektno belance, nikad mu nije dozvolio neku nepredviđenu upadljivu dlaketinu, ili neku degutantnost takve vrste. Nekim čudom smo nas dvojica imali isti hlebni ritam. Uvek nam je trebao hleb u isto vreme. E moj, Pjer-Žane, matora barabetino, ako te korona nije odnela, jedva čekam da zajebem i ja tebe jednom kao što si ti mene zajebao za onaj broj telefona.  

No, zajebimo sada to dobro očuvano belance Žan-Pjera. Ono drugo belance, koje sam jutros oslobodio te njegove ljuspičave teskobe (a reći će neki da sam u stvari pojeo budućnost jadnog pilenceta), imalo je estetsku moć. Tako oljuštiti jaje posle četrdeset i jednog dana potpune izolacije, pa to je priča za sebe (kao što vidite). I kako je to u prirodi bilo kog estetskog užitka, a ne samo ovog jajoderivog, odmeravao sam estetski predmet određeno vreme. Crpeo sam i crpeo iz tog oblutka sva ta postojeće-nepostojeća metafizička zadovoljstva, koje formulari za finansiranje kulture prefrigano zaobilaze, a i da ih ne zaobilaze, oni što polažu pravo na te pare, svakako retko znaju da ih definišu. (Da se ne lažemo.) Jaje i ja, prvo smo prošli kroz fazu idealizacije. Govorio sam sebi – a to sam počeo da činim naglas – kako mi lepo te kosmičke obline naležu na dlanove. Onda smo, jaje i ja, ušli u kritičku fazu, gde sam ja, da tako kažem, vaspostavio moć nad predmetom, i uvideo da se dosta one bele kosmičke placente zapravo zadržalo na jajetu, i da ono uopšte nije oblo, kao i da – pa jebem mu mater – čak ima i tupo dno. Oprao sam jaje česmušom i, paradoksalno, ono je još više zasjalo. Ali opet, ostala je ta gorčina i neutešnost izlaska iz faze idealizacije. Onda mi je preostalo da budem kartezijaski zadovoljan : puno sam nasrao o jajetu, koje će mi, avaj!, zauvek ostati nedokučivo kao takvo. (O ti jaje, koje si stvar-po-sebi, koje… i tako dalje.) I zaista, zapitajte se malo nad jajetom kada ga sledećeg puta oslobodite njegove ljuskovite teskobe, ne propustite da mu pripišete neko značenje, kao i svemu, da ne biste umrli od suvoće i beznačajnosti svih predmeta koji vas okružuju. 

I baš kad ja postavih tupo jaje moje na tanjir, i kad se taj jutarnji estetski čin privodio kraju, kad je ostalo da ga samo prosto požderem, udare s radija reči neočekivano plodne za jednog jutarnjeg mene. Izvini, srpska majko, ali mi, tvoje turbopokoljenje, mi znamo šta i kad da od tebe tražimo. Mi se, u tupilu delirijuma, lansiramo među sazvezđa licemerja tvojih lirskih ja, tamo se praznimo i volimo pogrešne, kao ti. Tako sam naglo zastao čuvši tvoj glas, srpska majko, da ni svo tupilo na dnu mog jajeta nije bilo dovoljno da ga zadrži uspravnim. Pade mi jaje – što je još gore, pade čitava jutarnja jajogonija u drugi plan – zbog tebe, ali ovaj put, moram priznati, zbog oduševljenja. To si bila ona dobra ti, iz te još bolje ’94. Ubola si, majko, u godinu moje generacije. Procvetala, a sve trulilo.  

Sinoć sam otvorila 

Prozore u grudima 

I baš kao nekada 

Prepustila se čudima. 

Ti si stvarno mogla ovo? Zašto si dala Marini da od tvog lirskog ja (a znaš da mi, turbo tvoji, ne pravimo baš razliku između tebe i tvog lirskog ja) napravi neku isfrustriranu, da ne kažem, nedo…  – dobro, bolje da ne kažem? Mislim, neću da prolazim sad i sa tvojim stihovima, kroz fazu idealizacije, kao sa jajetom. Umela si ti već ’95. da se spustiš u tvoje regularne visine, u tvoju Fatalnu ljubav, kao što su ti i u ’93. samo jednom cvale ciklame. Ali jutros si – a to nikad ranije nisam primetio – otvorila prozore u grudima, kao nekada, i prepustila se čudima. Sekao sam pažljivo jaje na četiri uzdužne četvrtine, nikad sporije, i nisam znao zašto sam ja prošao kroz te tvoje prozore. Bilo je tu nešto pogođeno, bilo je nekog preklapanja, nekog prustovskog biskvita sećanja, prespojnice svih kraka u koje se rasipa naš doživljaj sopstvenog života. Ta moja muka, i muka tog zbunjenog jajeta koje je mislilo da ga kažnjavam sporom sečom, trajale su sve dok nisam ustao da odem po zaboravljenu so. Op’, kako se digoh, tako mi pogled padne na poster na mom zidu, na divnu tajnovitu ženu koja na jednom divnom i tajnovitom platnu Edvarda Hopera, gleda kroz svoje divne i tajnovite prozore, u mračnu šumu, negde u smiraj dana. Ako kažem da nema tu ničeg više sem ovoga što navedoh, ne sakrivam od vas puno. Ali opet, morate to da vidite. To je sve utonulo u neku melanholiju trena-večnosti, u kom se ta divna i tajnovita žena zagledala u lažnu svrhovitost svog života. (Ja se zahvaljujem, tim povodom, životu, što tako vešto skriva da je on ceo zapravo karantin, i zahvaljujem se svrhovitosti življenja što postoji kao izraz, iako nema svoju stvarnu i konkretnu referencu u stvarnosti. Ima neke okolišave zamene, recimo.) Suva avgustovska trava, plavetnilo čistog neba, njene grudi i mrak šume, i ništa više, zaista ništa više, a obuzme vas tuga, pa potom i panika, kad to gledate. E Hopere, ‘de me nađe baš sada. (Jebem ti sunce, Hopere. Tek sad vidim kol’ko još stvari treba zbog ovoga da ispričam, a da se to sve nekako negde slije. Dobro.) Za početak Hoperova biografija. Evo tog turbulentnog i posve autentičnog životopisa jednog američkog slikara. 

Životna priča Edvarda Hopera počela je prošlog aprila (ili marta, nisam siguran). Tada smo K. i ja odseli u Rimu kod izvesne ukrajinke. Ona, kojoj je bilo milo da vidi njene, a bili smo njeni po nezapadnosti naših putnih isprava, poprilično nam se obradovala. To se manifestovalo kroz njenu tendenciju da nam ispriča sve o svom životu, koji je zapravo bio život njenog mačora. Dok sam sedeo na kauču i slušao je kako priča, spominjući jedno te isto ime, mislio sam da je to ime njenog sina. Čak mi je bilo sumnjivo da je to sve bilo istina, jer jedna osoba ne može da ima toliko osobina, ali se tu nije radilo o njenom sinu, već o mačoru, Igoru. Samoća ju je dokrajčila. Samoća. Morao je Edvard Hoper još malo da sačeka sve te predigre, da se zagreje pre nego stupi na scenu. Ali, i dan danas poštujem jednu stvar kod te žene koja nas je ugostila. Kada smo je pitali zasto je u Italiji, rekla je da se tu dobro jede. Sve mi je bilo jasno. Može svugde dobro da se jede, ali ne padaju svugde bombe i ne izjeda beda. Ali kad padaju i kad izjeda, beži li se – beži se u potpunosti, beži se i u razgovoru. 

Drugog dana našeg boravka u papinom predgrađu, išli smo na trg Venecije. Tuklo je sunce. Penjali smo se na Vitorijano. Mermer je blještao. Vitorio Emanuele je jahao gde je već jahao. Iznad jednog od ulaza visio je ogromni poster odavno završene Hoperove izložbe. K. mi je rekla da je sestra od njene drugarice, koja je valjda zaposlena u nekoj banci u Rimu, bila pozvana da nešto radi na toj izložbi. – Znaš Hopera? – Ne’am pojma, iskreno. E sad, tu mi je K. izložila nekoliko svojih utisaka i zapažanja o Hoperovom stvaralaštvu, ali to se meni sve, na suncu tog vrelog prolećnog dana, skrčkalo sa ostalim utiscima. Naročito što smo posle jeli neke zelene, a slatke dinje, prešli gomilu pešačkih prelaza, izvrteli se tamo-vamo oko kapija, crkvi i parkova. Ostade Hoper u zapećku. 

Dobrih desetak meseci kasnije – a takav vremenski razmak i nije tako velik za jednu sažetu i slavnu biografiju kao što je ova Hoperova – uđem ja u jedan bistro u Bazelu, da nađem prijatelja. D. je tamo praktično bio sam, zaposeo ga odma po otvaranju. Nismo se dugo videli, brojalo se u godinama. Tu su se sve žive priče premrežile. Tako to valjda ide. – Zwei Bier. Ide i to. Sad da me neko pita da prepričam te priče (izgubljenih – avaj! – godina našeg prijateljstva), verovatno bi pola njegovog života prepričao kao svoj, a nešto bi i Hoper fasovao, sigurno. – Zwei. – Zwei. – Zwai! – Dva! – ZWA! E a onda smo dobili klimavo najavljeno pojačanje, na koje smo i D i ja zaboravili upetljavajući se u priče svoje bliske prošlosti. Postali smo jedan veliki amalgam potpuno ličnih melanholija i ekstaza, koje smo za ovu priliku bespoštedno servirali jedan drugom. I to je bilo poprilično katarzično. – Zwei! Stigao je A, sa svojom pljoskom u toplom džepu, šiškama preko celog čela i cigarom u ustima. Pojavio se u najnižem oknu velikog prozora bistroa, najednom, ravno ispred nas. Iskreno me obradovao. Kao Hoper, za kog nisam znao da će se jednom uplesti u moj život. Pošao je A, kao uostalom i ja, na noć muzeja u Bazelu. Kakav smo plan imali mi, ej! Kunsthistorishe da opajemo uzduž i popreko. Pa posle dalje, ‘de bi nam kraj bio, i to sve za džabe. Ali jedino platno koje smo mi videli te noći, bilo je ono kraljičino platno, Aleksić Seke, po kom se meša samo crno i zlatno (, bato). To je ta univerzalna turboestetika, koju je i A, iako na srpskom razume semo reč cigan, shvatio na prvu loptu. Tako smo uz iz bistroa, pravo u D.ov stan. Tamo izmešali medovaču, crno i zlatno, zamezili (ako me sećanje ne vara), pa se zaputili dalje. Hoper je bio iza ugla, samo što nije! Ta noć imala je jednu sasvim posebnu i apsolutno trenutačnu, performerski neponovljivu postavku. Stala je u bar usamljenih, sa imenom Friends. Stala je u baba Milku, koja je tamo plesala sama, i koja je – kako D. odgovorno tvrdi – bila naša. Stala je ta noć i u neku dugu potragu za nečim što kao da smo, u poodmakloj fazi ekstaze, osećali vec unapred izgubljenim. To je ona zlobna nostalgija koja stiže od napred, kad joj trenutak samo za sekund pusti, dok pišaš ili uzmeš, tu kobnu, čašu vode. I tad, zgrabi A. poster sa uličnog zida : Hoperova izložba u martu! – Dolazimo na popravni! Odma splasne nemir. Ubi A. nostalgiju s preda. Slobodni smo da nastavimo u vertikalu noći, da nađemo Kremlj u Moskvi kao što ga je svaku noć nalazio Venedikt Jerofejev. – Zwei! 

I tako dok se zbivao čitav taj burni život Edvarda Hopera, od njega ostade samo međusobno prijateljsko obećanje što truli u karantinu, a umesto ovog mog jutra s početka, pade noć. Nisam stigao danas, četrdeset drugog dana samovanja da odem, uz dozvolu, do radnje, i da tamo malo proučim na etiketama kako to da senf dižonac nije prosto senf, nego je, ni manje ni više, baš senf dižonac; da pogledam koji su sve oblici kedera u ponudi; da pitam lucidno prodavačicu šta imaju – novo!  od ronilačke opreme; da izvučem iz velikog čokoladnog zeca – upriličenog povodom prohujalog uskrsa – ključnu čokoladicu iz njegove strukture, i da onda opako vičem nad brdom čokolade kako sam sjebao konzumeraizam, sada i ovde. Drugim rečima, nisam stigao da uradim sve, samo da ne budem sam u sobi. Ne otišavši tako danas u radnju, ostalo mi je to surovo sukobljavanje, po ko zna koji dan u nizu, sa prozorom koji je pocrneo, sa muklim mukom policijskog časa, koji je i na francuskom, iako zvuči bajkovito pod imenom časa u kome se gase ulične lampe, podjednako surov. Tako sam u tom dugom času mraka, otvorio prozor svoje sobe, kao da sam otvorio prozor u grudima Hoperove tajnovite žene, i zajedno sa onim uskraćenim i onim dobijenim, prepustio se svim tim prošlostima na slobodi. One su jedine na slobodi, već neko vreme. Tonem u tu njihovu slobodu kao u mrak noći, uz malo jeze. To, verujem, radi svako veče i draga baraba Žan-Pjer, a sa njim i ceo svet, čekajuci slobodu proleća i više sadašnjosti. 

Aleksa Nikolić (1994, Smederevo), diplomirani komparatista, piše i u periodici objavljuje književnu kritiku i prozu. U poslednje vreme prevodi sa francuskog. Zanima se za frankofonu i srednjoevropsku književnost. Učestvovao u osnivanju novosadskog Kluba studenta komparatistike. 

Naslovna slika: Edward Hopper – Cape Cod morning

Ova priča objavljena je u okviru Oblakoderovog književnog konkursa.

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Preporučeni tekstovi

Iskustvo: Posao 2.3

Iskustvo: Posao 2.3

Account manager with English, treći dan obuke. Decembar, 2020. Prethodno iskustvo: prva dva dana obuke

Iskustvo: Posao 2.2

Iskustvo: Posao 2.2

Account manager with English, treći dan obuke. Decembar, 2020. Prethodno iskustvo: prva dva dana obuke