fbpx

Zero waste i borba za bolji svet: intervju sa Miljom Vuković

Zero waste, engleski izraz za život bez otpada, jeste set principa čija je svrha prevencija stvaranja đubreta. Prilično samorazumljiv koncept, usmeren je prema vraćanju vrednostima kružne ekonomije, umesto aktuelne, linearne. Problem sa smećem dostiže neslućene razmere, o čemu vrlo ilustrativno govore sintagme kontinenti ili okeani plastike. Neadekvatno upravljanje otpadom umnogome doprinosi razvoju klimatskih promena, fenomenu koji neretko u nama izaziva nelagodu, izbegavanje teme ili samozavaravanje. S tim što naučna zajednica ovaj fenomen ipak bira da označi kao klimatsku katastrofu, ne bi li snažnije upozorila na stepen opasnosti koja je odvajkada prisutna i postaje sve opipiljivija.

Kulminacija konzumerizma u svakom pogledu jedan je od najznačajnijih faktora ovog ekološkog previranja. Protiv klimatske promene možemo da se borimo promenom, radikalnom promenom navika, stava, mišljenja. Zato sam pozvala na kafu Milju Vuković, administratorku grupe Za manje smeća i više sreće, kako bih je zamolila da nam detaljnije objasni principe nula otpad života i kakve to korake mi kao pojedinci možemo da preduzmemo. Milja, po struci istoričarka umetnosti, živi ono što govori. Uvela je drastičnu promenu u svoj život, ali joj je jasno da takav zaokret nije svima prijatan, nekima možda čak ni pojmljiv. Ali ona se ne izražava u imperativu, ne drži bukvice, već približava, dočarava, preporučuje, premda ne zaboravlja da napomene značaj preosmišljavanja vladajućeg životnog stila, nemarnog prema zakonima prirode. A kako je sve počelo?

Milja Vuković (privatna arhiva)

Šta je za tebe bio okidač da se okreneš životu bez otpada? 

U mom slučaju je baš bio okidač, baš je bilo naglo, s tim što se dugo spremalo. Mislim da svako ima svoj način da uđe u ovu priču i razvija se na svojstveni način. Kod mene je to bila prirodna i jako duga priprema. Od detinjstva provodim mnogo vremena u prirodi, te ona u meni nije neki apstraktan pojam. Onda se desilo da sam radila jednu izložbu koja se bavila rečima, zvala se Putujuća izložba reči. Tada sam videla koliko neverovatno mnogo reči u srpskom jeziku postoji, koje uglavnom više ne koristimo, a koje opisuju tu intimnu vezu koju imamo sa prirodom. Primera radi, reč brsno koja opisuje miris propupelog lišća ili cveća koje je tek izašlo u proleće. To je taj miris koji osećamo kad sve pukne i zamiriše. Bilo je mnoštvo takvih reči.
Onda je na red došao Divlji Beograd, projekat koji se bavi Beogradom kao eko-sistemom u kojem sam četiri godine intenzivno sa građanima Beograda i stručnjacima radila na tome kako da produbimo i profinimo naš odnos sa prirodom već u gradu. Mi pravimo neke projekte i time mislimo da ćemo da utičemo na druge, a u stvari smo uvek mi ti prvi beli miševi i na nama se prvo vidi ta promena. Mislim da su te godine velikog zbližavanja sa prirodom u gradu dovele do toga da žardinjera moje terase koja je meni xy godina bila jedna lepa žardinjera, odjednom provrišti životom; kao i travnjak pred zgradom u kojoj živim, kao i drvored pod kojim prolazim kad idem na posao, kao i nebo nad gradom. Život prirode u gradu je postao tako vidljiv i prisutan, neporeciv.
A onda sam pre dve godine videla jedan film koji se zove Plastični okean i kad sam izašla sa projekcije, sve je to dostiglo svoj vrhunac, taj rad na rečima, urbanoj prirodi, zdravoj hrani; samo sam u narednih nekoliko dana shvatila da ja više ništa ne mogu da bacim, a da pritom ne osećam potpunu odgovornost za ono što se tačno dalje dešava sa time. Tako je počelo, praktično od pre skoro dve godine sam prestala u jednom danu da bacam smeće na tradicionalan način. Nisam išla postepeno, meni se to desilo vrlo naglo, ali je za dobru posledicu imalo to da je meni taj radikalan stav bio u duši, stajala sam pred određenim stvarima i bilo mi je zabranjeno da ih bacim, morala sam stvarno da smislim i razmislim, da budem fenomenalno kreativna kako da dođem do nekih rešenja za neke stvari. Zaista je bio okidač, ta reč odlično ilustruje moj početak nula otpad života jer sadrži naglost u sebi.

Kako je nastala zamisao za grupu Za manje smeća i više sreće? 

Nekoliko meseci sam eksperimentisala i učila o tome kako da moje domaćinstvo pređe na nula otpad varijantu funkcionisanja. Onda sam u jednom trenutku shvatila da su sva ta rešenja primenjiva i drugima, pa sam ih delila prvo na svom privatnom profilu, spremna na negodovanje prijatelja. Inače se bavim komunikacijom, stoga sam tražila načine kako da se ljudi zainteresuju i dobiju celovitu informaciju. Uvidela sam vremenom da taj krug mojih prijatelja i poznanika na društvenim mrežama ne reaguje negativno, iako je reč o vrlo invazivnoj temi. Mešaš se nekome direktno u način života: šta jede, gde kupuje, kako kupuje, šta nosi u torbi. Prilično sam privatna osoba, pa mi je bilo i pomalo neprijatno govoriti o takvim stvarima. Ali osećam da je svima nama u manjoj ili većoj meri još neprijatnije zbog količine smeća koju pravimo, tako da je izostala negativna reakcija na to moje deljenje iskustva o smanjenju otpada.

Na grupi ćete naći korisne informacije i preporuke za održiviji način života.


Uopšte ne mislim da je ljudima svejedno, mislim da imamo grižu savesti zbog tih silnih kesa koju iznosimo. Kako plivam u PR vodama i bliska mi je ta forma, već sam vodila grupe na Fejsbuku gde se formira zajednica, odlučila sam da uprkos tom osećanju neprijatnosti zbog deljenja sadržaja koji se tiču našeg svakodnevnog privatnog života kreiram Za manje smeća i više sreće. Ko god da dođe u grupu, valjda ga to interesuje, ne smeta mu da o tome pričamo. Grupa je neorganski rasla, prvo nekim normalnim tempom, onda se u mesec dana broj članova drastično umnožio. Naša zajednica je veoma raznolika, ljudi su na različitim nivoima zainteresovanosti za temu i informisanosti o ekološkim pitanjima, imaju različite životne stavove. Nije to neka radikalna, ekološka, nula otpad grupa, već je čine najrazličitiji ljudi i tu pokušavamo da nađemo zajednički jezik. Postojimo od marta 2018. 

Zašto reciklaža više nije dovoljna? 

Pokušavam za početak da razumem šta ljudi o tome znaju i osećaju. Shvatila sam da su, kad je reciklaža u pitanju, potrebna velika objašnjenja, jer je kompleksna tema. Naši ulazni podaci vezani za reciklažu su duboki i netačni. Mi smo kao vrsta živeli stotinama hiljada godina na planeti uvek i isključivo u kružnom sistemu: sve što stvorimo bilo je razgradivo. Nešto što primamo iz prirode smo odmah potom i vraćali. Naše prababe i pradede i i svi naši preci pre njih nama nisu ostavili nikakvo smeće. Do pre dve generacije mi smo, kao vrsta, živeli isključivo u kružnom sistemu. To je jako nedavno istorijski. Mi ne razumemo da smo napustili kružni i prešli u linijski sistem. Plastika je paradigma tog linijskog sistema. Jer plastika još uvek, ovakvu kakvu je imamo u ovom trenutku, ne može da kruži, za razliku od aluminijuma, stakla, jabuke. Zaronili smo masovno u neverovatnu količinu jednokratne plastike za koju nismo ni predvideli kruženje ili reciklažu. 

Reciklaža ima nekoliko problema: ako govorimo o papiru, staklu ili aluminijumu, metalu, donekle tekstilu, u nekoj meri je održiva. Plastika je veoma problematična. Količina jednokratnih predmeta koje mi koristimo je toliko narasla za kratko vreme, da nam se životni stil drastično promenio za svega nekoliko decenija. Nismo još uvideli da smo napravili kontinente plastike koji plutaju okeanom. Imamo osećaj da je reciklaža rešenje jer nas asocira na tu kružnost koju organski poznajemo, ali ne uviđamo da smo napravili materijal koji još uvek nije u kružnom sistemu i koji nije neutralan, naprotiv, toksičan je. Plastika u prirodnoj sredini, s obzirom na to da se raspada na mikroplastiku, ima negativna svojstva i isijava CO2.

Problematična je i hiperkonzumacija tog materijala. Problematično je i to što plastika ne može da se reciklira kružno i beskrajno, već samo par puta i to uvek u plastiku nižeg kvaliteta. Moramo imati u vidu i to da i sam proces reciklaže troši resurse - energiju, vodu... Ona može i treba da bude deo našeg života, ali prvenstveno treba da se pre same reciklaže promeni čitav niz naših praksi i principa. 

Radikalno smanjenje smeća jedna je od tih dobrih praksi. Koji su to glavni principi nula otpad života?

Sve što bih nabrojala da su osnovni principi, zvuči toliko zdravorazumski jednostavno, kao neka baba koja tu sedi i priča: Sine, nemoj da bacaš tu stvar koja još može da se koristi. Popravi je, zakrpi je, koristi je dokle god možeš. Ili: Smanji količinu hemikalija koje imaš u kući, sve što je prljavo u stanu u najvećem broju slučajeva čisti se sirćetom, sodom bikarbonom i sapunicom. Pitanje redukcije je veoma važno: da li ti stvarno treba to? Ako se uključi odgovornost, savest, ako se isključi potpuna sebičnost, i neko kratkoročno razmišljanje, nama sve te stvari dolaze jako prirodno. Ali razumem da je društveno podržano sve ono suprotno ovome što pričam. 

Prvi princip bi bio: smanjiti. I to zaista daleko može da ode. Šta mi zaista treba? Treba mi vazduh, voda, da budem sa ljudima koje volim, da mogu da se razvijam dalje, da imam nešto zdravo da pojedem. U trenutku kada društveno imamo neverovatnu podršku konzumerizmu, ta redukcija je revolucionarna. Ona podrazumeva razgradnju društva kakvo poznajemo. I zato principi kružne ekonomije i u njoj, nula otpada, jesu opasni principi. Ja ih tako vidim, jer oni podrazumevaju takvu promenu, koja je na neki način direktno rušenje sistema kakav imamo i istovremeno građenje, sanjanje prvo, a onda konkretno i kroz lični primer, građenje novog  društvenog poretka. Iako zvuči bezazleno, ta redukcija zapravo zalazi u srž funkcionisanja društva. Odbiti plastičnu kesu, odbiti poklon na nekoj promociji zapakovan u materijal koji nije reciklabilan ili vam ne može biti od koristi.

Popraviti stvari, to je takođe jedan od principa: da odnesete obuću kod obućara, elektroniku kod mehaničara. 
Treći princip jeste pokušati  makar da se nađe nova namena nekom predmetu. Imam kod kuće čitav niz nereciklabilnih predmeta iz svog pre-nula otpad života. Dokle god mogu da im nađem neku primenu, neću odustati od njih i neću ih lako baciti. 
Četvrti princip je reciklaža, ali samo jedan od principa. Njoj suviše lako pribegavamo, stoga je problematična, a ona je neophodna i važna, ako je među kasnijim koracima koje smo preduzeli, ako dođe nakon redukcije, nakon prenamene, popravke.

Kompostiranje je jedna veoma zanimljiva solucija o kojoj ljudi ne znaju mnogo.
Možemo da koristimo polovne stvari, toliko ih je već napravljeno na ovoj planeti. Postoji čitav niz principa i razmera tih principa u našem životu ukoliko želimo da uđemo u kružnu ekonomiju. Svako treba da osluškuje svoj život, svoje mogućnosti, da traži od sebe, i da napravi neku kombinaciju tih principa. Ovo je individualno i nije jednostavno, a sa druge strane, ako hoćeš da smanjiš količinu otpada koju imaš i pređeš u kružnu ekonomiju, možeš uvek da nađeš pomoć i podršku na grupi

O kompostiranju se mnogo priča, a malo zna. Kako bi nam objasnila šta podrazumeva kompostiranje?

Primer jednog komposta.

Ono je jako važno i mnogo lepo. Napravili smo video u trajanju od sat vremena uz pomoć Radovana Božovića, nastavnika biologije koji se bavi kompostiranjem i permakulturom već duži niz godina. Kompostiranje je moguće u gradskim uslovima, i to na tri načina. Prvi način je individualno i tu potpuno osnažujem svakoga da pokuša. Mislim da se u životu previše plašimo grešaka i neuspeha i da bi to trebalo da prerastemo. Ovo se odnosi i na mene, jer sam, iako sam imala prijatelje koji kompostiraju, i sama odugovlačila da započnem. Mislila sam da kompost smrdi, da to meni neće uspeti i nisam verovala u prirodne zakone truljenja, eto, kao da neko ne veruje u gravitaciju, prosto nisam verovala da će se to desiti. Potpuno razumem ljude koji imaju otpor.

Počela sam sa kompostiranjem pre nešto više od godinu dana i tek nedavno sam naišla na neki veći problem, a i njega sam rešila. Kompostiranje funkcioniše. Moguće je nabaviti jednu veliku kantu, ne morate da nabavljate skupe kompostere, dakle običnu kantu koju izbušite, napravite rupe da bi bilo vazduha, prekrijete je nekim tekstilom i pogledate naš video za dalja uputstva, jednostavno je. Treba vam granja, lišća, malo zemlje. Postoji smeđi i zeleni materijal, zeleni je vaš kuhinjski otpad koji želite da kompostirate i smeđi koji je piljevina, smeđi papir iz pekara, i potom mešate ta dva u jednoj proporciji. Dakle, to je prvi način, individualno, na terasi, u dvorištu, na krovu zgrade, u podrumu. Kompostiranje je izuzetno važno zato što samo naš organski otpad koji svi osećamo kao najneviniji kada završi na smetlištima, na običnim gradskim deponijama, nažalost nije neutralan, on se ne pretvara u zemlju, on se u tim neadekvatnim uslovima pretvara u gas metan koji je 27 puta jači od ugljen dioksida koji najčešće spominjemo u kontekstu klimatskih promena.

Kako bi definisala kompostiranje? 

Kompostiranje je raspadanje organskih materija iz njihovog oblika kako ga prvobitno vidimo u osnovna, mnogo jednostavnija jedinjenja i materije koje onda mogu da se vrate u proces kruženja materije u prirodi. Odnosno, imamo ulazno naš otpad iz kuhinje, ljuske od šargarepe, krompira, od voćki koje se mešaju sa smeđim materijalom i koji se na kraju procesa kompostiranja pretvaraju u đubrivo, imamo zemlju koja je visoko bogata hranljivim materijama za biljke, koju možete da rasipate po bašti ili gde god hoćete, jer to više nije smeće. A u tom procesu nismo napravili ogromnu količinu metana. Postoji određena količina ugljeničnih gasova koji se i u ovom procesu oslobađaju, ali je ona daleko manja u odnosu na deponije. Za razliku od naše kante za đubre u kojoj se nalaze organske tvari, kada je pomirišemo, u njoj je smrad, jer se organska materija raspada u neuslovima. Kada pomirišete kompost, on miriše na šumu. Miris šume je miris tog raspadanja, dobrog prirodnog raspadanja do kojeg dolazi naslagom lišća u kontaktu sa zemljom i svim mikroorganizmima koji postoje. Predivan, čaroban, božanstven, sasvim prirodan proces. Vidiš, sva se ozarim kada o tome govorim.

Ne znam zašto ceo život to nisam radila. Drugi način bio zajednički, na nivou zgrade, nekoliko stanova, jer isti je proces, svako ubacuje unutra svoj organski otpad, prekrije ga smeđom tvari, malo promeša i preklopi, to je to, nema nekog rada. Iako nemamo tu kulturu zajedničkog življenja, mogli bi tako nešto da pokrenu recimo studenti u studentskom domu ili male zgrade u kojima živi do dve porodice. Treći način je biznis, ili na nivou grada ili kompanija. Postoje firme koje se bave uslužno kompostiranjem. Vi njima dajete otpad, a oni ga pretvaraju u đubrivo. To je poziv ljudima da započnu posao, jer je to nešto od čega će se uskoro moći veoma lepo zarađivati. Vi lišavate ljude nečega čega oni žele da se reše, a na kraju pravite zemlju i smanjujete ekološki otisak vašeg grada ili zajednice.

Šta je najmanje što možemo da učinimo?

Prvo što bih rekla nekome bilo bi da sad odmah ode do svoje kante za smeće i pogleda kakvo je to đubre koje njegovo domaćinstvo pravi. Da vidi da li ima mnogo nečega što zapravo može da izbaci, zameni, redukuje. To je individualno, svako ima specifično domaćinstvo. Kakav ja to otpad zapravo pravim? Druga univerzalna stvar jeste bez čega ne izlaziti iz kuće. Sad je leto, dakle, apsolutno ne izlaziti bez flaše za vodu. Uvek sa sobom nosim i torbice za merenje, za lešnike,  bademe, voće. 

Kesice za kupovanje robe na merenje.

Da li su ti nekad pravili problem sa merenjem u tvojim vrećicama?

Ako mi negde prave problem u vezi sa tim, tamo neću više kupovati. Postoji i moć u tome, jer ako mi neko kaže da ne može, tamo neću kupiti i time šaljem poruku. Ljudi nisu svesni koliko je ta poruka moćna. Ako mi se ne sviđa ta amabalaža, a potreban mi je taj proizvod, naći ću alternativu, za sve za šta je moguće. Sa sobom uvek imam i ceger. Ovo je strašno malo i svako može da nosi sa sobom. Drugi savet je kupovati na pijaci uvek kad je moguće ili u radnjama na merenje. Treće je smanjiti upotrebu proizvoda u kojima se krije mikroplastika: mikroperle, deterdženti za pranje veša, pikavci, štapići za uši, lakovi za nokte, kesice za čaj, to je sve u stvari plastika. Četvrto bi bilo uvesti u svoj život alternativne proizvode koji su bez ambalaže. Postoji veliki, globalni trend u svetu, reč je o naked ili golim proizvodima. Pitanje je trenutka kada će se u Srbiji pojaviti sapun za pranje sudova, ja ga koristim proteklih godinu i po dana i vrlo sam zadovoljna. Treba ga nabaviti ili napraviti idealno, u komercijalnoj varijanti, da bude čvrst, bez ambalaže. Neka ga napravi neki veliki komercijalni brend, nemam ništa protiv, ali ja neću više da kupujem deterdžent za sudove u plastičnoj ambalaži, čak i ako je reciklabilna. Sada postoje domaći lokalni prozvodi kao što je šampon za kosu, takođe u obliku sapuna. Na grupi smo napravili album od nekoliko domaćih sapuna za kosu, uzmite, isprobajte, nađite onaj koji vam odgovara, slično kao i sa regularnim šamponima, treba naći onaj koji ti odgovara. Moj predlog je da se sa prijatelji(ca)ma kupi nekoliko sapuna, isprobati u krug kome koji odgovara, jer eksperimentisanje može da bude skuplje.

Postoji čitav niz sličnih proizvoda koji zanatlije prave u tom obliku bez ambalaže. U koliko je samo slučajeva moguće preskočiti ambalažu, nastojati da se nađe drugo rešenje. Vlažne maramice možete sami napraviti, nositi sa sobom malo čvršće, flanelske, dovoljno nam je to i voda, ili u varijanti sa kokosovim uljem i malo sapuna. Ono što mi je strašno važno da napomenem i svaki put se uzrujam kada treba to da kažem to jeste da svaki komad otpada koji stavimo u kantu za smeće i koji odlazi kao mešovit otpad na deponiju, mi smo u stvari ostavili  našoj deci. Mene to poražava i razara i jako mi je teško da to radim. Za svojih 40 godina sve smeće koje sam napravila ostavila sam idućim generacijama, jer nisam znala. I nekada neznanje može da bude objašnjenje ili opravdanje, ali moramo da odgovorno, savesno i kreativno tražimo rešenja. Vlažna maramica je komad plastike. Obrisaćemo ruke i baciti je i zaboraviti je, ali ona je zauvek tu. Ne samo da negde stoji, već ima svoje negativno dejstvo.

Ideja za mali nula otpad set.


Možemo i da merimo potrebe. Recimo, mnogo volim lak za nokte. Ja sam na tim mestima gde sam nailazila na veći otpor, gde mi je bilo teže da nađem alternativu, odlučila da radikalno smanjim. I merila sam tu nelagodu koju imam, kako da izađem na neki važan sastanak bez laka za nokte. Lak za nokte mi je deo ulepšavanja. Deluje blentavo, ali za lak za nokte mi je trebalo vreme da mi postane prihvatljivo. Ono što se desilo jeste da kada menjamo naviku, u prvom trenutku imamo neprijatnost i nelagodu, a onda imamo pozitivno iskustvo koje nam zameni to negativno. Meni su sad dugački i zdravi nokti koji mi se čine kao ukras sami po sebi i pritom su mi ogledalo mog zdravlja. Sada osećam da dišem kroz nokte. Nisam to sebi potpuno zabranila, meni stoje moji lakovi za nokte u stanu, mogu nekada da stavim lak za nokte, čak i ako znam da je on izvor plastike i da nema način da se razgradi. Čim nisam sebi apsolutno to zabranila, odmah sam spremnija da vidim koliko mogu da izdržim. To je neka tehnika kojom ljudi mogu da se posluže u slučaju da im teško pada da se odreknu neke navike, kao neka psihološka radionica sa samim sobom. I druga važna stvar, nula otpad je naziv pokreta, ali je u praksi zaista NULA otpad moguć samo nekome ko živi u šumi ili u svom vrtu, odvojeno od zajednice. Niko nije nula otpad. Otpad se nalazi na milion drugih mesta, ne samo u domaćinstvu, i naš ekološki otisak se ne sastoji samo od ove vrste otpada. Izuzetno je važno kako putujemo, kako se hranimo, smanjiti apsolutno mesne i mlečne proizvode, regulisati način na koji držimo novac u bankama, način na koji kupujemo odeću, imati saznanje o tome šta stoji iza te odeće, sve je to deo našeg ekološkog otiska. Mi ovde danas pričamo samo o jednom njegovom delu. 

Nula otpad ne postoji, svaki put kad nešto kupim ili jedem u restoranu koji nije u kružnoj ekonomiji, sav taj otpad je i moj otpad. Nula otpad je ideal prema kojem se teži, to je nešto što nas vodi, ali ne treba se uplašiti toga niti se toga slepo držati, treba biti odgovoran jednostavno. 

Za kraj, zanima me šta misliš, da li je problem u plastici kao takvoj ili u neumerenosti kao posledici hiperkonzumacije? 

Mislim da je to filozofsko, duhovno pitanje. Kriza koju ljudska zajednica proživljava i sa njom ceo prirodni sistem jeste duhovna kriza. Sve je drugo otelotvorenje te krize. Kad imam priliku da o tome razgovaram sa ljudima, kažem im da smatram da je najosnovniji princip da ono što su naše životne vrednosti uskladimo sa našim delima. Naše srce nije samo naš emotivni centar, nego je zaista centar celog našeg bića, u njemu sedi i naš razum, naša inteligencija i naša osećanja. To je savest, to je moral, to je jedna viša kategorija. Tu već ulazimo na teren duhovnosti ili filozofije.


Mislim da je pitanje mesa i mleka i načina na koji ih proizvodimo u ovom trenutku vrhunsko pitanje jer bi svako ko bi znao kako se meso i mleko proizvode u ovom trenutku na planeti pomislio: ovo nije ljudski, ovo ljudska bića ne rade. Način na koji se proivodi odeća u ovom trenutku, kako se naši mobilni telefoni prave. Zapadni Kongo je pakao na planeti Zemlji. I onda se odjednom osećamo nemoćno, sve to mene prevazilazi, to su sve tako velika pitanja. Svaki naš dragoceni život koji svako od nas kao pojedinac ima predstavlja neverovatnu mogućnost, ne treba ni da preuveličavamo ni da umanjujemo našu odgovornost. Pitanje nije plastike, pitanje je neumerenosti, koje dolazi iz toga da se mi više ne osećamo povezano sa svim drugim bićima, sa sledećom generacijom homo sapiensa, a radimo stvari koje njih dovodi u opasnost. Nismo povezani sa drugima, nanosimo patnju milionima bića našim delovanjem. Tvoje pitanje je potpuno na mestu, tako da ono što nam je potrebno jeste jedna duhovna obnova, kao vrsti. Samo se o tome radi. I sve ono što poziva na to i osnažuje nas da budemo na visini zadatka koju imamo kao ljudska bića na planeti, svaka praksa koja vodi u napredak je dobra praksa. Koliko god da je teška situacija, bez obzira na nekakav rezultat, moje pitanje nije kako mogu ja kao Milja Vuković svojim delovanjem da napravim globalnu promenu. Da li će onda moja praksa dovesti do promene koja će spasiti planetu, civilizaciju i slično. Nije stvar u rezultatu. Moje pitanje je ta mala borba, to ratište, to bojno polje koje je moje srce u kojem ja svakodnevno imam neke mogućnosti izbora i šta ja radim na tom mestu.  Zajednica, država, biznisi, ekonomija će se menjati odatle. Ali prva bitka je u nama. A ova druga bitka vezana za zajednicu je izuzetno važna, ali to je sledeći korak.

Autorka teksta: Tamara Nikolić
Fotografije: privatna arhiva; grupa Za manje smeća i više sreće

Leave a reply