Život u kulturi izolacije – kolika mu je cena?

Kultura izolacije je jedna od dominantnijih kultura globalnog sveta, pa zbog čega je onda nismo skoro uopšte svesni?
Piše: Marina Zec

22. February 2021

Uprava Oxford University Press-a, verovatno najpoznatijeg izdavača rečnika u svetu (Oxford Dictionaries), tradicionalno, na kraju svake godine bira jednu reč koja je obeležila tu godinu. Međutim, prošlu godinu obeležila je pre svega pandemija virusa, koja je sa sobom donela veliki broj novih izraza koje smo počeli svakodnevno da koristimo. Socijalna distanca (o pogrešnom upotrebljavanju drugi put), društvena odgovornost, zatvaranje, antitela, pandemija ili ostajanje kod kuće – su reči i izrazi koje se čini da smo mogli da ih čujemo u skoro svakoj situaciji:

Najavljuju novo zatvaranje!
Ostanite kod kuće! Budite odgovorni!
Možda si preležao koronu, ali jesi li si proverio da li imaš antitela?
Ma, samo sačekajte da se se pandemija završi, pa ćemo opet moći da putujemo, sve će biti kao pre!

Zbog velikog broja izraza, uprava Oxford University Press-a po prvi put nije mogla da izdvoji samo jednu reč kojom bi opisala duh godine za nama, a možda je i bolje što nije. Sada, godinu dana kasnije, možda nam manje bruji u ušima i manje obraćamo pažnju kada čujemo sve ove izraze, jer smo se na njih navikli, ali je najbolje čemu možemo da se nadamo da najupotrebljenije reči ove godine budu – vakcina ili antitela, ili možda neka nova reč kojom ćemo proglasiti kraj pandemije.

Ipak, u moru svih navedenih reči i izraza koje smo čuli nebrojeno puta u 2020. godini, ipak postoji jedna reč koja se nameće, i koja delimično jeste obeležila prošlu godinu, a to je izolacija.

Nova globalna kultura – kultura izolacije

Kultura izolacije nije nešto sa čime smo se prvi put susreli pod uticajem pandemije, ona se već godinama razvija pred našim očima i svoje uporište nema toliko u epidemiološkim okolnostima, koliko u razvoju savremenog stila života. Do pre sto godina skoro niko nije živeo sam, a danas je sve veći broj ljudi koji dane provode sami, radeći od kuće i živeći sami. Kultura izolacije je proizvod svetskih ekonomskih tendencija, proizvod razvoja kapitalizma koji je uslovljen tehnološkim napretkom. U poslednjih nekoliko decenija postala je posebno izražena, a najbolje je utemeljuje upravo industrija zabave uz podršku društvenih mreža.

Prosečan savremeni čovek (takozvanog zapadnog sveta) većinu svog budnog vremena više ne provodi u takozvanoj „stvarnoj“ realnosti među ljudima. Njegova svakodnevna komunikacija i socijalizacija prebačena je u prostor virtuelne stvarnosti – na društvene mreže, na sajtove, onlajn platforme, u različite savremene uređaje, od telefona do sata. U virtuelnoj stvarnosti savremeni čovek mnogo toga dobija – ceo svet mu je, popularno rečeno „na dlanu“ ili, možda preciznije, „na klik“. Sve informacije koje su mu potrebne dostupne su onlajn. To je prostor za igru, učenje, zabavu, istraživanje, ukratko – življenje. I to besplatan! Može li bolje?

Pa, ipak, u svetu u kome ništa nije besplatno, nameće se pitanje: ukoliko savremeni čovek toliko toga besplatno dobija u virtuelnom prostoru, šta je to što za uzvrat gubi? I koliko mu vremena treba da prepozna da, iako je to prostor integracije, u suštini, svakodnevno, ukoliko mu ne pristupimo kritički, on takođe postaje prostor najveće ljudske izolacije?

Nema besplatnog ručka (za korisnike digitalnog sveta)

Legenda o izreci „nema besplatnog ručka“ navodno je nastala u vreme zlatne groznice na američkom Zapadu, koji se ponekad zove i „divlji zapad“. Kopači zlata su slobodno vreme provodili po improvizovanim kafanama i salunima. Kada bi se napili, često su izbijale tuče, koje su dovodile do ruiniranja lokala. Jedan vlasnik takvog lokala se navodno setio da svima koji naruče više od dva pića dâ i ručak. To je bila prevencija protiv brzog pijanstva. Tako je izgledalo da je ručak besplatan. On, naravno, to nije bio, jer je vlasnik lokala naizgled besplatne ručkove finansirao višom cenom pića. Kada su to otkrili, posetioci tog lokala su skovali izraz „nema besplatnog ručka“.” (Iz knjige Miroslava Prokopijevića Sloboda izbora)

Kao što za radnike iz legende ručak nije bio besplatan, tako i korisnici različitih pogodnosti i servisa na internetu, posebno društvenih mreža, ne koriste ih baš besplatno – iako nisu uložili direktno novac u njihovo korišćenje.

Iako ne plaćaju, na primer, mesečnu pretplatu, korisnici plaćuju provođenje vremena u virtuelnom prostoru davanjem ličnih informacija (dobrovoljno, ali nesvesno), ili tako što učestvuju u neplaćenom radu.

Na primer, da li ste znali da svakodnevnim korišćenjem emodžija doprinosite razvoju mašinskog učenja, tačnije posebnog polja koji se bavi razvojem emocionalne inteligencije kod mašina? Da li znate na koje načine Gugl monetizuje, deli i eksploatiše vaše podatke? Da Instagram, (tačnije Fejsbuk) koristi vaše biometrijske podatke bez vašeg znanja?

Dakle, svaki put kada pošaljete poruku na Vacapu, reagujete na status na Fejsbuku, tražite poklon za rođendan prijatelja na Guglu, pa čak i razgovarate o kupovini poklona, otključavate telefon otiskom prsta, ili fotkate selfi za stori na Instagramu, vi ostavljate svoje lične podatke i pružate brojne korisne informacije tehnološkim gigantima koji na osnovu njih dalje razvijaju svoje biznise, kao i nove tehnologije. Zbog čega je to problematično i kakve veze ima sa izolacijom?

Život po pravilima kalifornijske ideologije

Upravo u ovim, savremenim okolnostima, industrija zabave pronašla je razne načine da nas animira dok smo sami, izolovani, ali i da nas podstakne da se manje osetimo sami (i time više navikavamo na samoću). Prelepe ljudske tvorevine, kao što su filmovi, serije i različiti vidovi onaljn zabave, postali su rešetke za koje smo sami zalepili svoje ruke – jer niko nas ne tera da celodnevno bindžujemo serije ili skrolujemo na Instagramu, zar ne? Pa, ipak, pomalo je čudno što svi vidovi savremene zabave akcenat stavljaju na umrežavanje, a sa druge strane su se iz bioskopskih sala i velikih prostorija preselili na nove platforme i društvene mreže. Osim toga, industrija zabave se od prostora za socijalizaciju pretvorila u prostor koji savremenog čoveka čini usamljenijim nego ikada. Ma koliko puta vam lajkovali sliku, plejlistu na Spotifaju ili komentar o novoj seriji, činjenica je da iza ekrana u toj interakciji ostajete sami. Umreženi, ali usamljeni? Zasigurno otuđeni, ali dovoljno hipnotisani zabavom da to i ne primetite. Ili da vam barem ne smeta toliko.

Brojna naučna istraživanja, čak, pokazala su da su ljudi koji bindžuju serije često usamljeni ili depresivni. Jedno od njih, istraživanje koje je sproveo Univerzitet u Teksasu, upozorava na adiktivnost bindžovanja, kao i na zdravstvene posledice koje su podjednako alarmantne kao posledice koje nastaju kao rezultat fizičkih oboljenja. Depresija, usamljenost i nedostatak samokontrole se takođe mogu razviti kao posledica ne samo bindžovanja, već i alkoholizma i prekomerne upotrebe društvenih mreža. Možda nije loše da se zapitamo zbog čega toliko vremena dnevno provodimo na društvenim mrežama ili Netflixu? Da li je to navika koja vam je nametnuta zarad nečijih finansijskih interesa? Da li nas taj način provođenja vremena ispunjava? Da li je potrebno da preispitamo svoje digitalne navike? Da li one proširuju naše poglede na svet, ili ih, ipak, namerno sužavaju?

Nametanje ovakvog neumerenog ponašanja takođe ima i svoju pozadinu, a nju predstavlja kalifornijska ideologija – vrsta konkretne političke ideje koja se iskazuje u svojoj nevidljivoj kulturnoj hegemoniji, ili jednostavnije rečeno – dominaciji nad našim stilom života. Kalifornijska ideologija nastala je u Silicijumskoj dolini i predstavlja veru u emancipatorski potencijal novih informacionih tehnologija – tako su je 1996. godine opisali teoretičari medija Ričard Barbruk i Endi Kameron. Oni su dodali da je ona nastala kao miks životnih filozofija hipika i japija i da predstavlja veru u život u digitalnoj utopiji u kojoj će svi biti hip i bogati. Kalifornijska ideologija je za jako kratko vreme postala popularna među mladima, programerima, aktivistima, akademicima, ali i oportunističkim političarima i iskusnim biznismenima. Ubrzo, nova optimistična ideja sveta donela je, osim pozitivnog, i mnogo toga negativnog, a Barbruk i Kameron posebno ističu kao najveći problem činjenicu da je to ideologija koja veoma lako usvaja nasleđe robovlasničkih odnosa i koja, pre svega, doprinosi razvoju siromaštva i uništavanja prirodnih resursa.

Pojedini mediji analizirali su načine na koje tehnologija transformiše naša osećanja, navike i kulturu i ukazali na koje načine Silicijumska dolina zapravo neguje dosadu, usamljenost i sujetu. Ipak, s ozbirom na to da smo toliko srasli sa globalnom Silicijumskom kulturom, teško je kritički pristupiti sopstvenoj svakodnevici, pa nam čak i naučna istraživanja koja ukazuju na probleme savremenog života, nametanje i eksploataciju naših navika i objašnjavaju tehnološke uzroke mentalnih oboljenja, više deluju kao teorija zavere nego kao istina. A istinu je sve teže pronaći onlajn, među diskursima koje kroje Gugl, Fejsbuk i druge globalne kompanije i njihovi interesi.

Na korak do distopije

Proricanje distopijske budućnosti osnovni je motiv brojnih dela pop kulture, od književnosti do filma. I dok stvarnost nekada više liči na određene distopijske priče od drugih (na primer, požari u Kaliforniji izrazito su ličili na kadrove iz filma Blade Runner 2049, ali zato još uvek nemamo leteća kola kao u Metropolisu, mada ona malo liče na avione), u igri predviđanja budućnosti, apsolutnu pobedu odneo je Haksli, koji je smatrao da će ljudi u budućnosti biti kontrolisani putem zadovoljstva. Ljudolika bića koja žive u Hakslijevim sterilnim gradovima nestvarno liče na ljude savremenog sveta. U pozadini svakog njihovog zadovoljstva koji je donela lažna, tehnologijom uslovljena emancipacija, kriju se nevidljiva manipulacija, kontrola i uslovljavanje, a ne strah koji je Orvel opisao isnpirisan funkcionisanjem nacističkog režima. Ipak, posledica i ove kontrole uslovljene zadovoljstvom, ponovo je strah. Ali, to je potpuno drugačija vrsta straha – neopipljivi, konstantan strah da će nam se nešto desiti, strah koji predstavlja jednu posebnu vrstu ljudske usamljenosti – anksioznost.

Anksioznost se u savremenom trenutku pojavljuje kao društveni fenomen, posledica otuđenja čoveka od društva i od samog sebe. Ona je posledica te samoizolacije koju čoveku svakodnevno nameće savremena, tehnokapitalistička kultura zabave u kojoj živimo. U toj stvarnosti, čovek nije (kako je Marks rekao) otuđen od sredstava proizvodnje, već dolazimo do najgoreg distopijskog scenarija – čoveka koji je otuđen od samog sebe, koji je sve, samo ne slobodan, čija je svakodnevica, od posla do razonode, apsolutno uslovljena savremenim tehnologijama, čoveka koji se boji da bude sam, čiju produženu ruku predstavlja svetleći ekran. Možda je reći ovako nešto hiperbolisanje, ali ukoliko stavimo prst na čelo – da li je? Na koje načine provodite slobodno vreme u toku dana? Da li je vaš dan podređen notifikacijama, virtuelnoj predstavi sebe i celodnevnom gledanju u ekran? I u kakav vas to odnos stavlja sa drugim ljudima (i kome taj odnos koristi)?

Odsustvo ljudi kao preduslov odsustva kritičkog mišljenja

Ako možemo da kažemo da čovek kada postane deo mase, usvaja i mišljenja mase i postaje individua koja nema svoje mišljenje i ne radi na razvoju kritičkog mišljenja, isto tako možemo reći da čovek koji je izolovan, sam, je u podjednakoj opasnosti da bude lišen kritičkog mišljenja, izopšten iz bilo kakvog stvarnog života. Kako možemo znati kako izgleda život oko nas, ako ga sami nismo pogledali? Kako znamo koji su problemi ljudi oko nas, ako ih nismo videli ili pitali? Čovek koji nije u dodiru sa društvom, ne može ni da ga menja, jer nema priliku ni svojim očima da ga vidi.

Internet nam je doneo brojne interpretacije stvarnosti, ali čini se da su njegovi korisnici pri samom nastanku ove svetske mreže sa mnogo većom rezervom uzimali informacije koje su im na njoj dostupne nego mi danas. Danas, ukoliko vam nešto fali – pitaćete internet. Ukoliko ne znate kako da dođete do željene lokacije – tu je internet. Niste sigurni gde da jedete – pogledaćete na internetu. Internet je postao odgovor na svako pitanje, u tolikoj meri da savremeni čovek bez interneta svoj život teško i da može da zamisli. A da li bi mu možda bilo bolje bez interneta? Ukoliko ukucate ovo pitanje na Guglu, ovo je jedan od prvih odgovora na koji ćete naići:

Odgovor nam (očekivano) nudi firma koja se bavi softverskim inženjerstvom (hej, kalifornijska ideologijo!). Dakle, internet je predstavljen kao beskonačna riznica znanja, postao je i beskonačan prostor za širenje jednog viđenja sveta, sveta u kome aktivno učestvujemo, a da nas pritom niko nikada nije ni pitao da li i koliko to želimo.

Ukoliko svet posmatramo kroz ekran, društvene mreže i serije, gde nam je prikazano jedno, konstruisano viđenje stvarnosti, da li razvijamo kritičko mišljenje prema stvarnom svetu? Da li stvarno imamo uvid u izgled sveta oko nas, u procese koji se u njemu dešavaju i da li znamo kako neko pored nas živi? Sa kim možemo da uporedimo kako mi živimo? Da li uviđamo probleme koji su oko nas svakodnevno – siromaštvo, korupciju, ekološke katastrofe? Da li vidimo zajednicu čiji smo deo i da li zaista tako želimo da živimo – posmatrajući svet kroz okvir koji nam je neko servirao?

Od virtuelnog do stvarnog – u kom svetu zapravo živimo?

Možda ćemo u budućnosti provoditi više vremena živeći u virtuelnoj stvarnosti, nego u stvarnom svetu, naslov je teksta novinarke Beke Kedi o virtuelnoj realnosti iz 2019. godine.

Iako u tekstu piše o stvarima koje se predviđaju u narednih dvadesetak godina, ove godine, iskaz Beke o tome da ćemo provoditi više vremena u virtuelnom nego u stvarnom svetu, posle uticaja pandemije na naše živote deluje izrazito savremeno. U izolaciji, ljudi su se okrenuli svojim omiljenim prozorima u svet, uređajima koji nam omogućavaju da budemo uključeni u savremen svet. U ovim uređajima postoje čitavi svetovi čiji smo i mi aktivni članovi, a najvažnije mesto okupljanja prestavljaju društvene mreže – naš omiljeni, savremeni prostor za socijalizaciju.

Čak i pre ove, nametnute izolacije, savremene tehnologije dovele su do toga da se ljudi, društveno se umrežavajući i uživajući u proizvodima industrije zabave, zapravo izoluju. Više nemamo toliko vremena za druženje uživo, ali možemo da se dopisujemo ili igramo društvene igre onlajn po celu noć. Mrzi nas da idemo u pozorište ili bioskop, ali provešćemo noć ispred Netfliksa. Veliki broj onoga što nas svakodnevno usrećuje, svaka nova forma zabave i druženja, obitava na internetu, pa zašto ne bismo onda i mi?

Nije nepoznato da naučnici rade na razvoju ne samo veštačke inteligencije, emotivne inteligencije, već i platformi na koje ćemo moći da aploudujemo sebe. Ipak, postavlja se pitanje, da li će razvoj AI tehnologija više pomoći ili odmoći čovečanstvu? Da li je razvoj svake tehnologije zapravo korak ka boljitku ili ka agresivnijoj dominaciji nad životima miliona ljudi? I konačno, pitanje koje se tiče svih nas – ukoliko je aploudovan na platformu, da li čovek onda prestaje da bude čovek (ali to je možda pitanje za neki drugi tekst)?

Umesto zaključka – povod za razmišljanje

Uprkos upozoravanjima naučne fantastike, čini se da nam život uslovljen brzim razvojem tehnologije još uvek nije uništio čovečanstvo. Društvene mreže kao što je Tviter postali su (u pojedinim slučajevima) prostori oslobađanja slobode, a ne smemo zaboraviti da upravo te slobode veliki broj ljudi na svetu još uvek nema, jer internet nije dostupan celom svetu i da ih, pre svega, ne vidimo svi isto (jer svako živi unutar svog mehura, zaboravljajući da postoji svet koji je stran i nepoznat). Takođe, važno je da uprkos brojnim prednostima savremenih tehnologija, ne zaboravimo da sve tehnologije i platforme na koje se svakodnevno oslanjamo i od kojih sad već i zavisimo, nisu baš humanitarne tvorevine, već predstavljaju deo najbrže rastuće globalne industrije. One su skup poslovnih, a ponekad i političkih interesa i stvorene su pre svega radi zarade.

Zbog toga je važno da sa malo više kritičkog mišljenja pristupamo novim tehnologijama i da češće preispitujemo načine na koje one menjaju naše živote. Da se ponekad otrgnemo od savremenih trendova i posmatramo život svojim očima, a ne kroz ekran ili objektiv telefona. Jer takav, ograničen pogled na svet, doveo je do veće galame, ali do smanjenog aktivizma. Do rasta kolektivne depresije i ravnodušnosti, a smanjenja optimizma. Do odustajanja i pomirenosti sa svim društvenim problemima i političkim tendencijama koji nas okružuju, a ne do preduzimanja inicijative i rasta želje za promenom. Pa bi zato možda bilo bolje da ih ponekada, makar s vremena na vreme, preispitamo i da na svet koji nas okružuje bacimo pogled svojim očima, bez ikakvih heštegova ili filtera.

Pratite nas na:

1 Comment

  1. Avatar

    Odličan tekst, bravo! <3

    Reply

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Preporučeni tekstovi

Koordinantni sistem konfuzije: Džepovi

Koordinantni sistem konfuzije: Džepovi

Bliži se čas odlaganja debelih kaputa i (omiljenih mi) bundi sa lažnim krznom u orman i ponovni susret sa tankim mantilima, kožnom i teksas jaknom u čijim džepovima uvek pronađem neko iznenađenje.