fbpx

Zlatna ogrlica

Zlatna ogrlica

Često prolazim Hilandarskom ulicom i uvek idem od radija „na dole“. Moj korak prate različiti prizori. Šarmantan i bogat izlog skupe pozamanterije, prvi kafić, drugi kafić, treći kafić, kuhinja domaće hrane koja svakodnevno hrani ljude koji rade u ovoj ulici, četvrti kafić, vrata jedne galerije, prozori različitih domova, kontejneri, stare beogradske zgrade, peti kafić, šesti kafić. Nekada sam se divila ovoj ulici i želela da živim u njoj, a sada je doživljavam kao svoju, jer u njoj provodim skoro svaki dan. Na pola puta do kraja ulice nalaze se dva kontejnera pored kojih uvek prolazim, a nikada ih ne primećujem, a i zašto bih, oni su samo današnji dom đubreta, prljavštine i odbačenih stvari. Preko puta kontejnera nalazi se zid o kome se uvek polemiše i koji uvek privlači pažnju. To je onaj zid gde se nalaze brojne stare stvari, igračke, knjige, poneka stara cipela, delovi nečijeg doma i sitne figurice koje tu stoje iz dana u dan. Videli ste ga sigurno ukoliko ste prolazili ovuda. Niko ne zna čemu služi taj zid i kako su sve te ostavljene stvari dospele tu. Ne znam ni da li sve te stvari čuvaju zid ili zid čuva njih. Nekada ih je tu više, nekada manje. Čula sam priče da je zid posvećen jednoj devojčici koja je bila bolesna, a živela je u toj zgradi, drugi kažu da je to zid raskida, gde prolaznici ostavljaju stvari koje ih podsećaju na stare ljubavi. Šta god da je bila početna ideja možda više i nije bitno, važno je da taj delić zida stoji i živi, da je mesto razmene i poklanjanja.

Poslednji put kada sam šetala Hilandarskom iste slike su se nizale pred mojim očima. Pozamanterija, kafić, kafić, kafić, galerija, kafić, zidić, kafić. Kontejner. Ovog puta se nad kontejnerom nadvio čovek, možda najbolje definisan kao ljudska prilika, obučena u pocepane krpe i neuglednog izgleda. Šokirana izgledom čoveka koji dodiruje štrokavi kontejner pretpostavljam - beskućnik. To su oni prizori kada neko na metar ispred tebe rovari po kanti, a tebi je glupo da gledaš u tog čoveka, a želeo bi nešto da baciš u kantu, ali samo pogneš glavom i prođeš što bržim korakom pored njega, bacićeš đibre već u drugu kantu. Međutim, ovaj čovek nije rovario po kanti. Njegove oči su bile jasno fokusirane na nešto što je držao u rukama. Nežnim pokretima prstiju prevrtao je zlatnu ogrlicu ukrašenu dragim kamenjem. Naravno, ogrlica nije od zlata već ofarbana u žuto zlatnu boju,najružniju nijansu žute boje, a drago kamenje ne čine pravi dragulji već asimetrični oblici od plastike. Ipak, nešto u toj ogrlici, da li boje, odsjaj ili rupice gde fale „dragulji“ privukli su ovog čoveka. Koju je lepotu on video u njoj, ja ne znam, možda je namenio nekome posebnom ili je samo želeo da je oseti pod rukom. Na njegovom licu razvio se osmeh koji se jedva video ispod raščupane, umršene sive kose, a zbog toga što nema sve zube više je ličio na grimasu nego na izraz radosti. U svom tom đubretu, taj neokupani čovek i ta užasna ogrlica koju nijedna devojka koja ima iole malo ukusa ne bi ni bacila pogled, bili su prizor lepote. Lepote življenja, lepote života u ružnom, trenutak sreće za jednog najobičnijeg čoveka koji možda večeras nema ni gde da spava, a ako ima, gladan odlazi u krevet. Ovaj trenutak je njegov, on se divi lepoti, njoj je predan i poklanja joj se.

Nedavno je izašao tekst Gardijana u kome piše da će do 2030. godine jedan procenat najbogatiljih ljudi sveta postati ponosni vlasnici dve trećine celokupnog svetskog bogatstva, tačnije 64%.  U tom tekstu Deni Dorling, profesor geografije sa Oksford Univerziteta rekao je da je poslednji vrhunac razlike u prihodima dostignut 1913. godine. Stotinu godina kasnije, možda premašimo tu razliku.

Možda neko baš ove sekunde umire od gladi. Možda je neko ove sekunde na računu zaokružio svoj prvi milion. Kakav bi to razgovor bio, kada bi se ove dve osobe srele. Ali to se neće nikada desiti.

 

Marina Zec