STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com

Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon   |   Antifejk

Znaci života – film o napuštenim hotelima koji će živeti dok ih se ljudi sećaju

Sa rediteljem Markom Nikolićem povodom predstojeće premijere filma na Beldocs festivalu
Piše: Marija Milić

14. May 2022

Priča o napuštenim hotelima širom Srbije, za reditelja Marka Nikolića bila je samo metafora da opiše emocije koje su posledica propadanja društva. U svom prvom dokumentarnom filmu Znaci života, on prikazuje priče radnika koji se prisećaju svog nekadašnjeg posla, upravo među zidinama napuštenih hotela u kojima su nekada radili. Marku je, kako govori, bilo važno da u ljudima prepozna autentičnu priču i iskrenu emociju. A on je priču za film počeo da razvija nakon što je dugo razmišljao o tome šta se sada dešava u hotelima u koje je kao dete odlazio i gde se osećao lepo. Film Znaci života dobio je nagradu za najbolji dokumentarni film na festivalu u Kanu, ali, pored toga, i još šest drugih nagrada.

Domaća premijera biće upriličena na Beldocs filmskom festivalu u subotu, 14. maja od 17.30 časova. Tim povodom, razgovarali smo sa rediteljem o tome kako izgleda snimanje u napuštenim hotelima, kako je dolazio do ljudi, odnosno, nekadašnjih radnika i koliko je bilo izazovno sve te priče pretočiti u tridesetosmominutni film.

Šta te je privuklo kod dokumentarnog žanra?

Marko Nikolić: To je super pitanje jer je ovo moj prvi dokumentarni film. Mene je u životu privukao film zato što je to način kroz koji mogu da se izrazim, da ispričam nešto. Dokumentarni žanr sam uzeo u obzir kada sam shvatio da kroz njega mogu da kažem nešto što me tišti, pokažem nešto zbog čega sam srećan ili fasciniran. To je samo jedan od načina izražavanja. Snaga ovog žanra je autentičnost emocija. Ima je i kod igranog, ali ona prođe kroz više ogledala, sočiva, više se prelomi.

Iako se na prvi pogled može reći da je film o hotelima koji su popali, priča je, zapravo, malo drugačija. Šta je tebi bio cilj, i zašto su hoteli samo metafora?

Film uopšte nije o hotelima. U njemu se prikazuju hoteli, ali se radi o propustima društva. U jednom trenutku mi smo, kao društvo, odlučili da nećemo da nam bude dobro, nego želimo da nam bude loše. Film priča o propasti stvari koje su služile ljudima, a kojima nije pomognuto da idu u korak sa svetom. To je jednostavna, ali i vrlo lična priča ljudi koji su radili tu.

Zašto si odabrao baš tu temu?

Sve je to jako duboko u meni. Ništa od toga nije nastalo odjednom. Umoran od gledanja šta se dešava oko mene, pre nekoliko godina sam i prestao da gledam. Razmišljao sam gde smo pogrešili. Došao sam do toga kako mi je u detinjstvu stvarno bilo super. Setio sam se letovanja, razmislio sam kako bi bilo lepo da sad odem tamo, na ta mesta, u te hotele. Interesovalo me je kako to sad izgleda. Malo sam istraživao i video da nekih hotela sada nema. Neki su spaljeni u ratu, neki nestali sa lica zemlje, a neki još uvek rade. Tada sam se bavio hotelima na primorju, a kada sam počeo da istražujem po Srbiji, naišao sam na isto. Mogao sam da zamislim konobara koji sa onom pregačom u hotelskom restoranu staje ispred mene i pita: bela kafa, čaj, mleko? Pomenuo sam to mom producentu i on mi je predložio da snimimo film… konkurisali smo i ostalo je istorija.

Zašto film nosi naziv Znaci života? Kakvi su to znaci života koji se pojavljuju u hotelima?

Film se zove Znaci života zato što prikazuje nežive hotele, prema kojima ljudi imaju emociju. Ti hoteli će, zapravo, na neki način živeti, dok ih se ljudi sećaju. Trudili smo se da zaobiđemo temu konkretnih razloga propadanja hotela. Mada se negde i kaže. Ono što je nama bilo najbitnije je šta su oni značili zaposlenima i društvu.

Zašto ste izbegli tu priču o direktnim razlozima propadanja?

Zato što je to suviše depresivno. Ti ljudi koji su uništili hotele više nisu bitni. Nisu uvek upravnici uništavali hotele, nekada, i pored najboljih želja, nisu mogli da izbegnu situaciju. Ti koji su uništili hotele su jako mali ljudi. Zapravo, izbegli smo zato što u tim događajima nema emocija, to su samo postupci.

Je l’ bilo dirljivih momenata?

Zaista jeste. U jednom hotelu, šetamo se i gledamo hotel i ja naglas kažem: Hoće li ovo ikada biti bolje? Misleći i na hotel i na sve nas, a čovek iz tog hotela kaže: Već nam je bilo bolje. Mi smo sami učinili da nam više ne bude dobro. Danas se razne kompanije diče kako imaju svoja odmarališta. Mi smo četrdeset godina imali svoja odmarališta! Firme su tada slale ljude na odmor i rehabilitaciju, na produženje radnog veka. Ko to danas radi?

Interesantan je prolaz kroz sve te hotele. Postoji dosta hotela koje smo obišli, ali koji nisu ušli u samu priču. U svakom od njih vidiš stvari koje ti izmame suze. Na primer, bazene, možeš da zamisliš ljude tu, kako se odmaraju, kako im je lepo. A u stvari sve zarđalo, prozori polomljeni…

Interesantno je da su ti hoteli, pored toga što su bili funkcionalni i mogli da prime veliki broj gostiju, većina čak ponude i lečenje, bili i arhitektonski sjajno sagrađeni. Kako dopustimo da to propadne?

Da, mnogi su sjajni primeri te brutalističke arhitekture. Postoji deo za život i odvojeni deo za lečenje, takozvani medicinski blok. Konkrentno, hotel Žubor je propao tako što su za direktora postavili čoveka koji baš nije bio stručan da upravlja hotelom. U ovoj priči, on me ne interesuje, nebitan je, on je srušio ovo što je bilo dobro. Meni je bio bitan čovek koji je čuvao to.

Kako ste došli do tih ljudi koji su govorili u filmu? Da li je bilo nekih prepreka, s obzirom na to da ljudi nisu uvek raspoloženi za priče o stvarima za koje su emotivno vezani?

Nekada je jednostavnije, a nekada teže. Jednostavno smo se raspitali. Nekada su te potrage bile uzaludne. Ono što je nama bilo najbitnije u traženju  je da nađemo ljude koji imaju emotivan odnos prema hotelima, odnosno, prema društvu. Nama su ljudi i plakali na snimanju. I mi smo u par navrata zaplakali. A neke od tih trenutaka smo i prikazali.

Da li je bilo izazova da se dopre do ljudi? Koliko su ljudi spremni da pričaju o tim stvarima potpuno iskreno i bez uvijanja?

U mnogim hotelima su se plašili. Bilo im je čak i sumnjivo ko sam ja. Neki hoteli u koje smo ulazili su toliko stari da nema više živih ljudi koji su radili tamo. Ima nekih koji se sećaju, na Fruškoj Gori postoje dva hotela, Osovlje i Venac, skoro da nema više živih ljudi. Jedan iz Osovlja nije hteo da priča, jer je mislio da ćemo mi nekoga da optužujemo. Mi smo samo hteli da se informišemo o čemu se radi, pa tek onda da vidimo da li bi bio raspoložen da učestvuje u filmu. Ipak, postoji ta distanca. Neki osećaju krivicu, a možda i nisu zapravo krivi. Možda zato što se nisu odupreli propadanju društvene imovine.

Šta je njima najviše značilo?

Kad u hotel uđe žena,  koja nije bila tamo od kad je prestala da radi i kaže: Ovo je bila moja kancelarija, to baš ume da bude dirljivo. Pokazuje nam svoj sto i vidiš da ona hoće da ga malo pomeri i da sedne, ali ne može, teško joj je, preplavljena je emocijama i samo kaže: ajmo napolje. Bili su jako iskreni, a to se ne sreće često danas. Svi mi imamo fasadu, mnogo smo ogrubeli, imamo gard. Oni su na tim mestima bili potpuno razoružani.

Da li ste morali da tražite dozvole opštine za pristup hotelima? Kako to funkcioniše?

Za svaki hotel mora da se traži dozvola za snimanje. Postoji procedura, negde smo ih dobili, a negde ne.

Koliko ste dugo snimali?

Mi smo profesionalni filmski radnici, znamo da je vreme novac. Vrlo pažljivo smo organizovali, tako da smo u svakom hotelu snimali samo dva dana. Uradili smo intervjue, tonsko snimanje… Imam efikasnog i sjajnog direktora fotografije Obrada Kokotovića, koji je uradio posao na svetskom nivou. Znači, ukupno šest dana glavnog snimanja. Imali smo još dva dana snimanja na drugim objektima koji se pojavljuju u filmu, tako da je film snimljen za osam dana. Potraga za ljudima je trajala malo duže, to je taj istraživački posao.

U čemu si ti najviše uživao u toku procesa snimanja, šta tebe kao reditelja ispunjava?

To je jako teško odgovoriti. Ja obožavam svoj posao, posebno snimanje. Snimanje je otprilike praznik za mene. Na snimanje uvek idem lepo obučen, obrijan, zato što je to svečanost (smeh). Uživao sam u kadrovima, u izjavama ljudi, u njihovim emocijama. Nadam se da će tako uživati i ljudi koji budu gledali film. Iako je to tuga. Bilo mi je i mnogo lepo i mnogo tužno u tim hotelima. Čak sam se i nekih mirisa setio. Bilo mi je fantastično da vidim ljude na mestima koje su jako voleli. A i oni su uživali u tome. A to društvo, o kojem ja pričam da je bilo bolje, je daleko od idealnog.

S obzirom na to da je ovo tvoj prvi dokumentarni film, da li će ih biti još?

Planiram da ponovo snimam napušten objekat, ali ovoga puta fabriku. Ogroman fabrički gigant kod Loznice. Konkurišemo sa idejom o tome, o fabrici Viskoza, koja je majka celom gradu, koja je napravljena kako bi oživela ceo grad… i uspela je u tome! Ima tu i drugih stvari, loših, ali je sve to manje bitno u odnosu na to koliko ljudi vole tu fabriku.

Fotografije: Promo

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *