fbpx

Zoran Strika: Priče o običnim ljudima su srž novinarske profesije

Sa Zoranom Strikom, novinarom portala „021ˮ pričali smo o poziciji lokalnih medija, profesionalnom novinarstvu, mladim novinarima i preprekama na koje oni nailaze.

28. May 2020

Sa Zoranom Strikom, novinarom portala „021ˮ pričali smo o poziciji lokalnih medija, profesionalnom novinarstvu, mladim novinarima i preprekama na koje oni nailaze

Da nagrađivane novinarske reportaže ne moraju uvek da otkrivaju korupciju i mogu biti posvećene životu „običnog čovekaˮ pokazao je i Zoran Strika, novinar nagrađen za studentsku reportažu „Ljudi u kroksamaˮ. Još kao student žurnalistike na Filozofskom fakutetu Univerziteta u Novom Sadu, Strika je otkrio da su priče o ljudima način na koji novinar može ukazivati na probleme u društvu. Od „ljudi u kroksamaˮ do danas, Strika je istražio i svojim novinarskim radom predstavio širok dijapazon društvenih problema i i važnih pitanja, od lokalnih do nacionalnih tema. Između ostalog, pisao je o korupciji institucija u finansiranju medija, vršnjačkom nasilju, položaju lokalnih medija i pravima radnika. Prošle godine, Strika je dobio nagradu „Marina Kovačev“ za najboljeg mladog novinara u 2019.
godini, a pre tri godine Regionalni centar za životnu sredinu nagradio ga je za reportaže koje se bave reciklažom, štetom u vojvođanskim šumamakrivolovomizgradnjom reciklažnog dvorišta, kao i za seriju tekstova o takozvanim “čuvarima kontejnera”.

Smatra da se poverenje čitalaca stiče radom i utiskom koji ostavite na nekoga, kao i da će boljem razumevanju novinara i mlađe publike doprineti razvoj medijske pismenosti koja nam tranutno u formalnom obrazovanju fali.

Dobitnik si nagrade novosadske novinarske škole „Marina Kovačev“ za najboljeg mladog novinara. Dve godine ranije dodeljena ti je i nagrada „Ivo Lola Ribar” koja se te 2017. dodeljivala prvi put. Da li smatraš da je potrebna nagrada ili priznanje da bi se više verovalo osobi tvojih godina u ovom poslu?

Zoran Strika: Mislim da nije, jer su ta priznanja posledica toga što ste, verovatno, u nekom momentu ili periodu obavljanja posla pokazali da ono što radite, radite pristojno. Uz to, nagrade možda mogu da znače nešto u našoj niši, uskom krugu ljudi koji će vam pogledati biografiju pa će reći „okej, možda tu ima nešto”. Ali u današnjem si-vijevskom svetu, bustovanje” sopstvenog života nekim sitnim referencama nema mnogo značaja. Na kraju se pokaže jesmo li ono što smo predstavili popunjavajući neki templejt CV-a. Na stranu sve ovo, verovatno je mala šansa da će građani uz vaše ime povezati neku nagradu, tako da, poverenje se samo stiče radom i utiskom koji ostavite na nekoga. Nagrade su kolateralna lepota” tog procesa.

Pohađao si Školu digitalnog novinarstva fondacije Slavko Ćuruvija. Koliko ti je to iskustvo značilo u kasnijem radu?

To je bio zaista izuzetan period za mene. Već sam krenuo da radim u profesionalnom mediju, ali mi je Škola mnogo značila. Neke lekcije koje sam tamo naučio me i dalje prate, a situacije kroz treninge koje smo imali naučile su me da moram paziti na svaki detalj. Uz to sam imao priliku da upoznam neke super ljude, kao što su Perica Gunjić, Tamara Skrozza, Pavle Zlatić, Milica Šarić, Antonela Riha, Denis Kolundžija… Na kraju, delom i zbog toga što sam pohađao Školu došla je i moja saradnja sa Cenzolovkom i zaista se ponosim što sam deo te priče, jer je važno da pričamo o medijima u Srbiji.

Radio si u raznim medijima. Žurnalist, Studentski odjek, Radio i portal 021 samo su neki od njih. Koliko je različit rad u studentskoj redakciji od rada na radiju ili u onlajn medijima? Gde si se ti najviše pronašao?

Pre svega, u Srbiji nema studentskog ili omladinskog novinarstva, kao što je to bio slučaj osamdesetih godina prošlog veka u SFRJ. Uopšte, teško je porediti rad u studentskoj redakciji i u profesionalnom mediju, jer, najpre, u studentskom mediju niste imali redakciju u smislu nekog fizičkog prostora. Uživao sam dok sam pisao tekstove i za Žurnalist, koji je bio odličan studentski magazin, kao i za Odjek koji mi je otvorio prostor za igru i širenje krila. Ovde bih napravio malu digresiju. Sva tri nabrojana medija su različita, sa različitim pristupom temama. Dok sam bio na fakultetu kolege su se bunile zašto ih jedan profesor uči kako se piše vest/članak na jedan način, a onda odu kod profesorke koja ima drugačije zahteve. Tu se onda javljalo nezadovoljstvo i, što je meni neshvatljivo, nije im se pisalo. Moj mali savet je da studenti novinarstva na profesore gledaju kao na urednike, a na predmete kao na medije, jer će tako učiti da se prilagođavaju zahtevima različitih urednika i različitih medija. Stvar je perspektive, ali je važno da se ne posustaje.

Kako izgleda rad mladog novinara među starijim kolegama? Na koji način se starije kolege ophode prema mlađima i da li uopšte ima prostora za mlade u već formiranim „starijim redakcijama”? Koje važne veštine si mogao da naučiš od njih?

Zaista sam imao sreću da uletim u redakciju koja me odmah prihvatila kao deo tima, iako to po količini znanja koju sam imao nikako nisam mogao da budem. Sve što sam danas jeste rezultat konstantnog rada sa brojnim kolegama – od svakoga se nešto naučilo, ako ne neka stilska stvar, a onda ugao posmatranja neke teme. Jako je važna ta interakcija i da ne upadnete u zamke sujete, iako toga ima kod svakoga i prirodno je. Dobro je kada imate ljude u okruženju, da li u formalnom obrazovanju ili kroz rad, koji mogu da vas usmere, da pronađete neke vredne uzore, ali i da razumete da ništa nije idealno i pomognu vam da shvatite kako stvari zaista funkcionišu i gde se vi u svemu tome pozicionirate. Prostora za mlade u svakoj redakciji mora da bude, jer jednostavno tako medij osigurava sebi postojanje u budućnosti, ima energiju koja je potrebna da se izguraju neke važne stvari. Na kraju, da biste imali prilično iskustvo u poslu, ne morate nužno da budete stari. Vidimo da istraživačke redakcije koje rade fantastičan i važan posao za javnost i novinarstvo čine u dobrom delu mladi novinari.

Da li otpor vlasti prema profesionalnom novinarstvu, razne pretnje, a nekad i nemogućnost da se posao obavlja profesionalno, motivišu ili obeshrabruju?

Oba stanja se javljaju, ali se trudite da vas to samo motiviše, da proradi „inat”. Uostalom, veliki je gušt kada „jedite” ljude iz vlasti, a pritom znate da ste čisti, da je ono što ste napisali tačno i da ste mirne savesti pred javnošću. Postoji još jedna stvar – u Srbiji vidimo da nije samo vlast ta koja ima otpor prema profesionalnim medijima. Da, ona najdirektnije utiče na to da oni budu ugušeni raznim pritiscima, ali ne smemo da previdimo to da iz dela opozicije se čuju poruke kako su mediji „neprijatelji naroda”, što je samo jadni pokušaj da se na krilima Trampovog populizma dopre do određenog broja glasača koji će vam obezbediti još jedan mandate na teretu građana. Bez obzira na to, poruka je opasna i stvara se slika da je biti novinar nečasno, a zapravo, ako radite svoj posao pristojno, onda radite jedan od najvažnijih poslova za društvo.

Smatraš da su lokalni mediji prva linija odbrane javnog interesa i prva adresa na koju će se nezadovoljni i zabrinuti građani obratiti. Koliko puta se tebi neko obratio i da li građani uopšte imaju hrabrosti da se obrate novinarima? Da li građani novinare vide kao „kanal” koji ih vezuje sa institucijama?

Početkom maja nam se obratila jedna građanka rekavši da se u njenoj ulici već nekoliko meseci izvode radovi, da je ulica raskopana, da nemaju popločanu stazu, što im sve stvara problem kretanja, pogotovo starijima, roditeljima sa decom, trudnicama. Osoba je bila puna razumevanja, shvatajući da u tom trenutku postoje neke važnije teme (u tom trenutku epidemija), ali smo naravno uzeli njen problem, napravili priču. Nakon što smo je objavili, javila se da kaže da u počeli sa poplačavanjem istog dana, po objavljivanju teksta. To je bila mala pobeda, ali je i za tu malu pobedu bilo neophodno da se neko usudi da pusti glas. Ljudi su uplašeni, ne žele da vam kažu ime u anketi u kojoj neće biti prikazan njihov lik, i to je razumljivo. Najgora je situacija kada vam se obraćaju i kažu da imaju fantastičnu priču, onda ih pitate da budu sagovornici i to odbijaju, jer ne smeju. A vi bez toga malo šta možete da uradite.

Institucije uglavnom komuniciraju uz posredstvo PR-a, dok se dešavalo da upit Povereniku za informacije od javnog značaja često ostane bez odgovora. Na koji način ti dolaziš do informacija? Da li igraš na kartu upornosti ili pronalaziš alternativne puteve za dolaženje do neke informacije?

U redakciji se uglavnom vodimo time da za sve što saznamo, pogotovo za nezvanične stvari, tražimo zvanično potvrdu. To nekad oduzima vreme, ali, kako je jednom prilikom zapisao Kebra iz Obojenog programa – „kretati se polako možda i nije najbrže, ali je zato najsigurnije”. Ono što ne možemo da potvrdimo zvanično, pokušavamo da saznamo iz još nekih izvora. E-mail je jako usporio čitav proces, ubija posao. Političari se kriju iza e-mail adrese koje im napravi administracija, a na vaše pozive kažu pošaljite mejl, odgovoriće vam i na kraju, naravno, ne odgovore. Problem je i u tome što ne shvataju da na pitanja koje im pošaljem ne odgovaraju zato što ja umirem od želje da znam njihove razloge za nešto, već zato što je potreba javnosti to da zna – ne treba da odgovaraju novinarima ili novinarkama, već javnosti.

Autor si nagrađene reportaže „Ljudi u kroksama”. Koliko su važne priče o „običnim” ljudima? Da li se kroz taj način pisanja i predstavljanja teme ljudi lakše identifikuju sa određenim društvenim problemima?

Priče o „običnima” su srž naše profesije. Novinarstvom se ne bavite da biste izneli problem osobe kojoj je najveća dilema šta će obući pre odlaska u šoping, već zbog onih koji se pitaju hoće li imati šta da jedu. Ukoliko glas „običnih” nestane iz javnosti, onda nećemo znati u kakvom društvu živimo, niti ko nam čini društvo, šta su stvarni problemi, da li nam je zaista tako dobro kao što pričaju?

Kako lokalni mediji mogu postati vidljiviji? Da li smatraš da u mejnstrim medijima ima dovoljno prostora za lokalne teme?

Pre svega malo pristojnosti „velikih” medija bi bilo dobar početak. To se odnosi na preuzimanje tekstova, gde se veoma bezobrazno kao autor potpisuje redakcija u kojoj je neko samo kopi-pejstovao čitav tekst, a onda kao znak kolegijalnosti, jednom, u nekom zavučenom delu, naveo izvor. Dakle, poštovanje medija bi malo pomoglo. Postoji gomila stvari o kojima bi moglo da se govori o ovoj temi, jer su lokalni mediji izuzetno važni, a istovremeno izuzetno ranjivi. Glavni zadatak je pronaći model koji bi neki medij učinio održivim, a tu govorimo o ekonomskoj održivosti, ali i održivosti nezavisne uređivačke politike. Jedan od načina da postanu vidljiviji jeste umrežavanje, lokalni mediji moraju međusobno da se pomažu, da razmenjuju sadržaj, da rade na brendiranju, da ulažu u svoj posao. Ali, najlakše je sve to nabrojati…

Diskursni obrasci koji se o mladima kreiraju u medijima često se čine pogrešnim. Da li su mladi zaista nezainteresovani za stvari i dešavanja oko njih ili su mediji ti koji moraju da se menjaju?

Mladi imaju svoje kanale za komunikaciju, koji se menjaju, po svemu sudeći, brže nego što mediji mogu da im se prilagode. To ne znači da treba da odustanu od mlađe publike. Ali koren je nešto dublji. Nedostaje nam medijska pismenost u školama, objašnjavanje zašto su neki trendovi u novinarstvu pogubni za dijalog među ljudima. Ako ih od početka učite nekim vrednostima, a onda to primenite i na medijsku pismenost, možda bi mladima bilo lakše da se opredele za neke medije ili profesionalnim medijima da računaju na buduću publiku u nekom trenutku.

Da li mediji razmišljaju o mladima dok kreiraju sadržaje koje će im plasirati?

Ako govorimo o mejnstrim medijima, mislim da ne. Tekstove o Baka Prasetu i njegovim glupostima ne smatram delom sadržaja za mlade, to je već estrada. Tako da tu je ostao jedan prazan prostor, ali je stvarno veliko pitanje čime ga popuniti.

Kakva je budućnost lokalnih medija i medija u Srbiji uopšte?

To u Srbiji niko ne može da predvidi. Nadam se da je neka lepša, a podjednako uzbudljiva, budćnost tu negde, iza ćoška.

Autorka teksta: Lena Malešev

Mentorka: Marina Zec

Fotografije: privatna arhiva Zorana Strike

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *