Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon

Zulfikar Filandra: Ako dobiješ priliku da kažeš nešto javno, moraš reći nešto drugačije

Sa mladim rediteljem o lepoti, stvaralaštvu, eksperimentalnom filmu i antikapitalizmu
Piše: Marina Zec

7. December 2021

Zulfikara Filandru upoznala sam ovog leta na filmskom festivalu u Sarajevu. Prijatelj prijateljice, za vreme koje smo provele tamo, Zulfikar, poreklom Sarajlija, bio je naš domaćin. Uputio nas je na najvažnija mesta – najbolje baklave u Sarajevu, kafić u ulici gde je odrastao Brega, kod Saketa na terasu i u kafanu do, ali i na sarajevsku premijeru svog eskperimentalnog filma Minotaur. Minotaur je svoju svetsku premijeru doživeo prethodne godine u Beogradu na Festivalu autorskog filma, a nakon toga nastavio je svoj festivalski život. Ovaj film predstavlja jednu odu ljudskom životu, odrastanju, intimi i odnosima. Sanjiv i zavodljiv, film beleži različite zapise iz autorovog života koji, izrazito kratki i na prvi pogled obični, uklopljeni zajedno predstavljaju zaista delo vredno pažnje. Iako smo se upoznali u Sarajevu, razgovor sa Zulfikarom je održan u Beogradu.

S ozbirom da je film Minotaur dnevnički i da tvoja pojava dominira u filmu – ko je Zulfikar Filandra?

Zulfikar: Možda bih ja volio da je to teško pitanje, ali nije. Ja sam neko ko se bavi slikama i vizuelnim. Jako sam vezan za svoj grad, za Sarajevo. Poreklom iz Hercegovine, nosimo grčko prezime, a moje ime je persijsko. Ja sam neko ko istražuje kako učestvovati i u svetu i u svojoj lokalnoj sredini i ko istražuje kako može da pomeri stvari u odnosu na zatečeno. Neko ko istražuje odnos između slika i nesvesnog – koju ja uslugu ljudima činim? Šta oni vide kada ja snimim film? Možda u toj mojoj intimi oni vide svoju intimu. Možda vide nešto što su zaboravili ili o čemu nisu smeli da razmišljaju. Ali ja, da, u poslednjih desetak godina sam režiser i to je najvažnije što radim. Režiser koji pokušava da se oženi – trenutno sam to.

Minotaur je prvi film ovakvog tipa u Bosni i Hercegovini, a negde na početku filma se pominje i tema manifesta, pa bismo mogli da kažemo da ovaj film može da bude manifest bosansko-hercegovačkog eksperimentalnog filma. Ako bi ovaj film onda bio manifest – koja bi bila ideja koju bi on nosio?

Radi se o jednoj otvorenosti prema drugačijim i novim formama i jednog drugačijeg odnosa prema filmskoj istoriji. Odnosno – pitanje bi bilo šta je film danas? Kako da budeš i nov i aktuelan? Ja bih volio da ljudi više čačkaju pitanje šta je film danas. Da čačkaju šta radit sa filmom u odnosu na filmsku istoriju? Kako stvari pomicati napred je pitanje. Ako danas možeš napravit film bez da snimaš jer je toliko video materijala dostupno na internetu, postoje datoteke gde možeš da kupiš kadrove čega god ti treba, jako dobre, ti tehnički možeš bez ijednog dana snimanja da napraviš film.

Ja sam dosta inspirisan jednim pesnikom koji je shvatio da može da izdaje knjige bez da ih piše, koristeći copy/paste stvari sa interneta – to je Kenet Godsmit. On kaže da je nova era copy-paste, jer toliko ima materijala oko nas. Svako danas ima svoju arhivu, svako ima sve što je fotkao ili snimao u poslednjih par godina, što može neke ljude da isprovocira da nešto urade sa time. Osim toga, danas imaš mogućnost i da sve montiraš sam – to su sve tekovine novog vremena. Ali, u smislu bosansko-hercegovačkog manifesta, mene bi zanimalo istraživanje filmskog medija i tog kocepta važnih tema, socijalnih, ratnih, ta ideja angažovanosti koja je dosta nedovoljna i često jako providna. A konkretno faj manifest koji citiramo, u filmu je manifest remodernističkog filma koji je bio za mene jako važan 2008. godine, u tom nekom periodu. Pojavio se na internetu i doneo je ideju da je intimnost potrebna filmu, da su filmovi prestali biti intimni, sentimentalni i poetični. A ja mislim da je sentimentalnost važna i da su emocije važne i sve te stvari koje su na granici blama, ofirnog. U Sarajevu je ta riječ ofirno jako važna, a ja sam želio napravit maksimalno ofiran film. Svi govore iz generalne pozicije, a rijetko ko iz lične – ja mislim, ja osećam, meni je potrebno. Zanimala me je ta pozicija individue. U Bosni čak postoji i višak identiteta i onda je pitanje šta si ti kada ne igraš sve te uloge društvene, identitetske, gde je tvoj individualni identitet.

O čemu je zapravo ovaj film?

To je film o opraštanju i nemogućnosti čoveka da se oprosti sa stvarima. Zapravo, to je film o prolaznosti i zbunjenosti pred tom prolaznošću. Imaš svu tu memoriju, pa i dokaz da su se te stvari desile, imaš fotografije, snimke ljudi koji više nisu dio tvog života, i šta sad sa svim tim? To je sve bilo i toga nema. Na neki način, možda je taj film bio jedna vrsta zaključavanja svega toga i istupanja na scenu, u smislu da je to prvi film u kome sam ja pratio neki svoj senzibilitet. U prethodnim kratkim filmovima sam verovatno malo više imitirao neke ljude. A sada sam sebe otkrio – ja ovako osećam, meni je ovo ljepo, meni ovaj ritam odgovara, meni ovakva muzika odgovara, ovaj šum, ova buka, ova ružnoća – evo, idemo sa tim.

Osim što je u pitanju film koji se bavi tvojim sećanjima, provlače se i angažovane teme, ipak. Da li je to bilo namerno, i ako jeste, koje si teme želeo da provučeš, prikažeš kroz lično?

Pitanje je kako treba biti angažovan i za šta zaista treba biti angažovan. Ljepota je nešto za šta treba biti angažovan. Život, ljepota življenja. Mi smo advokati ljepote, njeni zastupnici. Zastupnici optimizma – to je valjda umjetnička uloga u svijetu. Primaći se i izdvojit nešto iz toga svega, samljeti. Ja sam htio u isto vreme i da bude haosa, ali na kraju i da ljude izvučem iz tog haosa, kao iz nekog lavirinta. Morao je rat da bude element filma jer je element moje svjesti, kao i našeg prostora. Kao i deponija koja je priča o ekologiji. Međutim, ono što je mene zanimalo jeste i ekologija života. Ekologija memorije. Takođe, ekologija je uvek povezana sa diverzitetom. Što je manje različitih vrsta, imaš sve više istih stvari. Ali je isto i sa filmovima i slikama. Stvari su preslične. Mene zanima kako napraviti stvari koje nisu iste kao druge stvari. Čak i kada kažeš eksperimentalni film, zna se šta će to da bude – kratki kadrovi, treperenje, flickr, celuloid, nešto apstraktno. A sa druge strane, deponija je i svedok nekog življenja. Ona je svjedok našeg življenja i znak naše prošlosti. Mjesto na kojem mi odbacujemo našu prošlost, pa je zato za mene i metafora čitave moje arhive i pitanja da li je sve to smeće sada, smeće mog života? Mi smo ovim filmom zapravo reciklirali, ovaj film je reciklaža – kako stvari koje nemaju veze uvezati i kako da od tih svih ljudi iz filma, za koje niko ne zna da su moji ljudi, jer niko ne zna na kraju ni ko sam ja, napraviti da budu likovi, uvezati u nešto novo, što čak ima i priču.

Kako si došao na ideju da iskoristiš svoje privatne snimke za potrebe filma Minotaur?

Ja sam dosta praznovjeran, opsednut brojevima i paralelama i onda mi je bilo važno da nešto uradim do tridesete. Za mene je bilo velko pitanje sa čime ulazim u 30. godinu? Imao sam niz kratkih filmova, uspješnih i poluuspješnih, niz nezavršenih stvari i onda je došla ideja od mog producenta Rouzbeha Rašidija da se možda među tim filmovima krije jedan film, da su svi moji kratki filmovi dovoljno slični, da se u njima krije nešto. Naša originalna ideja je bila da uvežemo te moje kratke filmove u jedan film, ali se onda ispostavilo da je to nemoguće. U tom materijalu koji smo shvatili da imam, ima četrdesetak sati i ja sam morao jako brzo u procesu montaže da pristanem da koristim svoje prisustvo kao vezivno tkivo. Pošto mene u tim kadrovima ima i mladog i starijeg, može se dobiti osećaj nekog protoka, nekog toka i progresa. Tek tad, kada sam doneo tu odluku je film počeo da diše i stvari su počele da se sklapaju.

Ali, ja sam, takođe, i opsesivni snimač, ja imam 60 000 slilka na telefonu. Nekad je to zvučalo čudno, ali čini mi se da danas i nije. Ono što je možda specifično samo za mene je što ja te stvari čuvam, ja čuvam i snimke sa prvog mobitela iz srednje škole i arhiviram sve. Uvjek sam smatrao da je taj materijal suviše dragocen da bi nestao. Podsvjesno sam se valjda pripremao za ovaj film. Uvijek postoji ta neka aura smrti i u odnosu na tu auru je taj video zapis potvrda tvog života. Imao sam povjerenje da me taj vizuelni zapis čini živim i da potvrđuje moje postojanje, pa sam ga uvijek čuvao, imao sam veliko poverenje u sopstvenu arhivu.

Koje si sve uloge preuzeo u stvaranju filma, osim uloge reditelja?

Ja sam u montaži bio navigator, pošto nismo imali vremena da zajedno pregledamo materijal, što bi bio neki normalni proces montiranja filma. Vremenski okvir i pritisak je bio dobar prijatelj ovog projekta. Znali smo da hoćemo da napravimo dugometražni film i da hoćemo da izađe 2020. godine i ta vrsta vremenskog pritiska je dovela do toga da se donesu neke odluke. I pošto je Rouzbeh Rašidi čovek koji je moj najbolji filmski prijatelj, moj mentor, čovek koji me je gurno u film, u njega sam imao poverenja, pa smo mogil da radimo pod tim pritiskom. Koliko god da je eksperimentalno, ovo je na kraju bio film sa strukturom, sa četiri čina, sa jasnim sekvencama koje prekidaju ta četiri čina. Taj proces je na kraju bio jedna seansa na kojoj smo provocirali duhove prošlosti, koji uglavnom više nisu deo mog života.

Ovo je, prema tvojim rečima, antikapitalistički film. Zbog čega si hteo da uradiš takav film?

Pa, mislim da je to svačija obaveza. Za mene je to neka zdravorazumska pozicija – da djeluješ antikapitalistički, koliko možeš. Moraš pokušati. Tu se ja vodim Godarom, ako dobiješ priliku nešto javno da kažeš, moraš reći nešto drugačije. Mene kod kapitalizma zanima što sam siguran da on funckioniše na nivou slika. Danas ljudi ne žive zbog slika koje prate, koje su predmet njihove aspiracije i požude. Ljudima je zato potrebno servirati drugačije slike i potrebno je boriti se protiv dominantnih slika, nekim drugim slikama. Možda manje kvalitetnijim, ali čistijim, intimnijim.

Bilo ko ko se bavi proizvodnjom slika mora biti svestan toga da je slika danas osnovna energija koja kontroliše svjet. Dovedeni smo do toga da želimo da nam život djeluje kao neke slike kojima smo bombardovani. Najmoćnije slike su najpopularnije, one se repliciraju u tuđim životima i onda ti više ne živiš svoj život, nego živiš aspiraciju da budeš nešto što nikad nećeš moći bit i time gubiš svoju autentičnost. Kroz kapitalizam, ljudi su postali jako slični, jako dosadni. U tim slikama, smrt je tabu i najveći problem za kapitalizam, jer onda prestaješ da kupuješ. I koliko god da je ovaj film hermetičan, ja mislim da je on pošteniji nego neki klasični film, jer je klasični film jako jasan i uredan, a po mom mišljenju je život neuredan i nejasan i haotičan, ali je moguće u njemu uživati i doći do nečega lijepog. Kapitalizam ti servira da je život jednostavan „samo ovo uradi i biće ti okej“, a život je mnogo grozniji i teži i ako ti to djeliš sa ljudima, tako se stvara jedan osećaj zajedništva, jedan osećaj da si manje usamljen. Taj osjećaj usamljenosti koji kapitalizam proizvodi je paralizirajuć i treba se boriti protiv njega.

Kad je došlo na red ime filma i kako se ono uklapa u celu priču?

Pre nego što smo počeli da radimo na filmu, morali smo da mu damo ime i ja sam znao da će taj film biti kopanje po lavirintu. Kada sam pogledao film, kada smo ga završili, potvrđena je još više ta veza sa referencama na ljudsko, životinjsko, herojsko, lavirint, šta je vodilja iz lavirinta. Ja sam veliki fan Borhesa, a on je imao jednu drugu vrstu istog motiva gde Tezej ubija Minotaura, međutim, Minotaur se ne buni, on je čeznuo da se to desi. Borhes je za mene veliki umjetnik jer uzima stvari koje već postoje i dodaje im svoj pečat. I to je ono što smo mi uradili sa ovim filmom. U okviru filma, ja sam uspio da ukradem i kadrove iz drugih filmova, kao i muziku i da manipulišem njima i napravim ih svojim.

Koliko postoji prostora za ovakve, eksperimentalne filmove?

To pitanje je problem i suština kapitalizma – kakav je odnos prema nečemu drugačijem? Nesiguran. Nešto drugačije je tržišno neprovjerena roba. I onda si u margini.

A kada govorimo o regionu, da li postoji prostora za ovakve filmove?

Ne baš mnogo. To je jako mali broj festivala na koje film uspije da prođe i verovatno će na kraju sledeće godine taj film biti star. I to je to. Ja guram taj film isključivo snagom svojih poznanstava, snagom toga što sam društvena osoba. Ja sam stvaram buzz oko toga. Sa ovim filmom nismo prošli u Berlin, na Bijenale, na ta neka mesta koja bi meni pomogla da validiram film i pronađem finansije za dalje projekte. Jer, koga briga za eksperimetalni film iz Bosne i Hercegovine? Postoji jedno očekivanje festivala kakvi filmovi treba da dolaze sa Balkana, koje teme, to je jedna vrsta kolonijalizma. Realno, mnogo je lakše baviti se ovakvim formama u Britaniji.

Gde je sve prikazan ovaj film? Kakav mu je bio festivalski život posle Sarajeva?

Bez obzira na sve, želio sam da imamo premijeru 2020. i imali smo prekrasnu svjetsku premijeru na 25. FAF-u u Beogradu prije tačno godinu dana. Nakon Sarajeva i bosanske premijere, u avgustu je igrao u Bihaću, u septembru u Novom Sadu i Tirani na Human Rights Festivalu i onda u oktobru u Njujorku na Film Diary NYC festu. 

S ozbirom da je u pitanju intiman film – kakvo ti je bilo iskustvo gledanja filma sa publikom?

Iskreno, bolje nego što sam očekivao. Reakcije publike širom svijeta dokazuju da je eksperiment uspio. Pogotovo kod ljudi koji nemaju nikakvo iskustvo bosanskog konteksta ili ne znaju ništa o meni privatno. Ljudi osjete film, inspirirani su, oduševljeni, uzbuđeni, prepoznajemo se na nivou nesvjesnog, Dobio sam par reakcija gdje su neki ljudi snimili nešto inspirisano Minotaurom, očigledno je da film ima onaj efekat „e, zašto se ja prije ovoga nisam sjetio” jer svi danas imamo arhive sopstvenog materijala koje nas provociraju. 

Trenutno studiraš u Nemačkoj. Koji su tvoji dalji planovi, radiš na novom filmu?

Da, trenutno sam u Njemačkoj na master studijima, Medien Kunst u HFG Karlsruhe, jako je uzbudljivo i otvoreno za eksperiment. Mnogo čitam i spletom okolnosti škole i ljudi koje srećem ovdje – mnogo sviram. Također, pripremam se za novi film – režiram „Sudar” na ljeto, o odnosima radnika i hipstera. To je priča na kojoj dugo radim i snimaćemo u Goraždu i okolici, na Drini i industrijskoj zoni Vitkovići.

Fotografije: Artinjan Artinović

Preporučeni tekstovi

Marko Grba Sing o filmu Rampart

Marko Grba Sing o filmu Rampart

Marko Grba Sing govori o filmu Rampart, igrici Heroji 3, snovima, Banjici i najavljuje projekcije u Dvorani Kulturnog centra Beograda

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Prijavi se na Oblakoderov Newsletter i na kraju svakog meseca na mejl ti šaljemo pregled najupečatljivijih tekstova iz prethodnog meseca, informacije o aktuelnim događajima i razgovore sa aktivnim glasovima, mladima koji menjaju društvo!

Uspešno ste se prijavili!