Zvuci savremenog džeza: Luka Ignjatović i Filip Bulatović

Sa Filipom Bulatovićem i Lukom Ignjatovićem, džez muzičarima i članovima sastava QZAMA Quartet, o džez svirkama, stvaranju u kolektivu i formiranju muzičkog stila
Autor/ka Mila Miljković

18. September 2020

Filip Bulatović i Luka Ignjatović su džez muzičari iz Beograda. Članovi su autorskog sastava pod nazivom QZAMA Quartet, jednog od najinovativnijih na beogradskoj džez sceni, koji je omiljen među domaćom publikom od svog nastanka 2012. godine. Kao svoja prva sećanja na muziku navode bežanje iz muzičke škole i skidanja pesme „Razgranala grana jorgovana“ po sluhu, znajući da će se ostvariti u ulozi džez muzičara. Nakon završenog osnovnog i srednjeg muzičkog obrazovanja u klasi profesora Miloša Krstića, Filip nastavlja svoje obrazovanje u Nemačkoj i  postaje jedan od najuspešnijih srpskih džez pijanista sa impresivnim brojem ostvarenih saradnji i iskustava na domaćoj i internacionalnoj džez sceni. Luka svoje muzičko obrazovanje završava na Amsterdamskom Konzervatorijumu, gde nakon šest godina studija džez saksofona stiče diplomu Master of music. Po povratku u Srbiju, postaje docent za užu umetničku oblast džez saksofon, na odseku za Džez i popularnu muziku Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu. U sklopu mnogih ansambala je snimao i nastupao u gotovo svim gradovima Evrope.

Zajedno sa Peđom Milutinovićem i Perom Krstajićem aktivno sviraju, komponuju i aranžiraju autorsku muziku, koja je dobila status najoriginalnije u zemlji i regionu, zajedno sa odličnim kritikama albuma pod nazivom „Portrait In Black And White“, objavljenim 2016. godine.

Sa Lukom i Filipom razgovarali smo o istoriji QZAMA Quartet-a, razvijajnju muzičkog stila i ukusa, kao i o osnovnim komponentama jedne džez svirke. 

Luka Ignjatović (levo) i Fillip Bulatović (desno)

Kada i kako ste se upoznali  – na koji način je nastao QZAMA Quartet?

Luka Ignjatović: Nas dvojica smo se upoznali u džez odseku srednje muzičke škole „Stanković“ i zajedno krenuli da sviramo otprilike 2002. godine. Imali smo taj bend u srednjoj i uglavnom smo svirali po klubovima koji su tada postojali. Obojica smo otišli da studiramo džez u inostranstvu, a QZAMA bend smo oformili tek posle studija, kada smo se vratili, otprilike u isto vreme. Upoznali smo Peđu Milutinovića, bubnjara iz Kragujevca koji se u tom periodu preselio u Beograd i odmah skapirali da želimo da sviramo sa njim. Nismo znali šta ćemo za basistu, međutim, tada se u našoj srednjoj pojavio Pera Krstajić koji je jezivo napredan, pa smo ga pozvali. To se sve baš dobro sklopilo neke 2012.  godine.

Filip Bulatović: Prva svirka ikada bila nam je na PMF-u, tada još nismo imali ni bend. To je bila prva svirka za kintu. Dobili smo i kintu i sokove da ponesemo kući, to je veoma bitna informacija. U periodu kada smo napravili bend, otvorila se Čekaonica u Bigz-u, pa smo dobili taj prostor gde smo vežbali preko dana i to je bilo strava. Snimili smo album 2016. godine, ali smo godinu dana ranije morali da odemo u Bugrarsku, pošto u Srbiji nisu postojali uslovi da se snimi ozbiljan džez album. Jednu polovinu smo snimili u Sofiji, a drugu u Novom Sadu. Studio koji ispunjava sve uslove se na ovim prostorima otvorio tek pre nekoliko godina.

Da li ime benda nosi neko posebno ili dublje značenje?

Filip: Sa Aleksandrom Bjelić sam napisao jednu pop stvar koja se zove „Love and trust“, i prva fraza rečenice u refrenu je „’Cause I’m a fool, always when I fall in love“. Dok sam montirao video, postojao je jedan segment u kojem nismo mogli da ubodemo grid i Igor Martinović, koji je radio taj video, je prvi iz šale počeo da govori kzama, pa sam onda počeo i ja. Na probi smo smo jednom bez veze napisali QZAMA na tabli i ja sam mislio da je to užasno neprijatna katastrofa. Mislim da smo čak jednom i promenili ime, ali je QZAMA na kraju i ostalo. Prvi put kada smo to napisali, svi su mislili da je ime užasno – pogotovo što sada ne mogu normalno da slušam tu pesmu.

Kako biste nekome ko nije upoznat sa materijom objasnili kako izgleda i iz čega se sastoji jedna džez svirka?

Luka: Svi su negde čuli da u džezu ima dosta improvizacije, ali ono što ponekad pokušam da objasnim ljudima jeste da to nije apsolutna improvizacija, niti da se muzika pravi ni iz čega. Mi sviramo pesme, kao što bilo koja pesma ima neku formu i akorde na kojima je zasnovana, ali jedina razlika je u tome što kada odsviramo glavnu melodiju pesme, vrtimo akorde i improvizujemo. Imam utisak da mnogi misle da samo improvizujemo, ne znajući da se sve ovo dešava – odnosno da se improvizacija radi preko postojećih kompozicija. Kao i kod svake muzike, bitno je da bude ispraćena na tom intuitivnom nivou. Osetiš nešto, i svidi ti se. Nekad se ljudi preopterete time da li razumeju nešto ili ne, kod džeza to nije bitno ako ćeš da budeš slušalac. Bitno je jedino da si nešto osetio, i da li te je to pokrenulo ili ne. Improvizacijom mi prenosimo i neke emocije, ali doći do toga je put koji mora da se savlada da bi se na kraju muzičar potpuno opustio.

Filip: Analizirano, to je kao da sad izabereš bilo koju stvar koju voliš, odslušaš jednu formu i u sledećem krugu isključiš vokal. Tokom tog instrumentala solista parafrazira – umesto osnovne melodije svira neku svoju. A ostali koji ga prate, takođe modifikuju svoju pratnju u odnosu na to kako neko vodi solo. Na taj način se stvara neka sloboda, ali se forma i dalje zadržava, barem u ovoj vrsti džeza kojom se mi bavimo. To je tehnika gde učiš zanat. Pečemo zanat da bismo mogli sat vremena sa lakoćom da iznesemo sve što nosimo u sebi, za šta se vežba ceo život.

Da li postoji nešto što je uticalo na formiranje vaših muzičkih ukusa, ali i stila izvođenja i stvaranja tokom života?

Luka: Sve što slušaš svesno ili nesveno utiče na formiranje tvog ukusa i stila. Što se mene tiče, moji roditelji su slušali rok, klasiku, pop, r’n’b. Moj otac je slušao džez muziku i kada sam ja krenuo, skoro isključivo sam slušao samo to. U osnovnoj školi sam slušao Stevie Wonder-a, Bitlse, neke domaće rok bendove – a posle, sve džez. Kao mali, odlazili smo na berze CD-ova kod Studentskog kulturnog centra vikendima i kupovali narezane diskove iz Bugarske. Imali smo jako dobrog profesora istorije džeza, Mišu Krstića, koji nam je govorio šta sve treba da slušamo – svake nedelje smo kupovali albume velikana džeza, nekad jedan ili dva, u zavisnosti od toga koliko smo para u tom momentu imali.

Filip: Kod mene je apsolutna kontra. Kod kuće su se oduvek slušali narodnjaci, pamtim da sam „Pljevaljske tamburaše“ svirao na bukvalno svakoj proslavi. Ne znam da li je i koliko to uticalo na mene. Ja sam nekako sam došao do Queen-a, odnosno preko bratovog druga koji je dosta uticao na to da se ja otisnem ka roku, pošto je on to svirao. Onda smo zajedno kod mene svirali i vežbali. Kako odrastaš, ukus ti se modifikuje sa time šta ti se dešava u tom trenutku u životu – i ti se modifikuješ. Čuješ nešto novo što nikada nisi slušao, ili ti se možda nikad ranije nije svidelo. Prvi put sam čuo Bil Evansa u srednjoj školi i totalno odlepio za njim. Formiranje ukusa zavisi od toga šta prija čijem senzibilitetu, na taj način se gradi i mislim da je to konstantan proces. Hajde da kažemo da mi već sada imamo istančan ukus koji se svodi na nekolicinu izvođača, ali mene to stalno iznenađuje. U srednjoj je to bio Bil Evans, u jednom momentu Jamiroquai, pa sam od skoro krenuo da slušam house muziku i to me inspiriše. Sve je to proces, u zavisnosti od toga kako se osećaš u datom trenutku, otkrivaš nove izvođače i žanrove.

Na čemu se bazira manir, odnosno način na koji stvarate –  odakle crpite kreativnu inspiraciju?

Filip: Više inspiriše konkretna situacija u kojoj se nalaziš, nego, na primer, neka ploča. Mogu da je slušam na nivou slušaoca, kao što bilo ko konzumira muziku – ali, najčešće kada pišeš numeru, barem u mom slučaju, ono što ti daje motivaciju jeste činjenica da ćeš tu stvar da odneseš sutra na probu. Ne razmišljaš o ploči koju si slušao, već o tome kako ćeš da sviraš sa ortacima i da svima bude lepo. Može da bude i neka životna situacija, nesrećna okolnost, devojka ili tako nešto – sve to inspiriše muzičare da stvaraju.

Luka: Za ovaj bend mi je često inspiracija to što ću doneti nešto novo jer me uvek povuče kreativna atmosfera. Uvek su me najviše inspirisali ljudi oko mene, kolege, prijatelji i ljudi sa kojima stalno provodim vreme i koji mi daju neke ideje, nego, na primer, naši idoli od kojih smo svakako mnogo naučili. Inspiriše me neko za koga mogu da kažem da mi se dopada kako svira i pristupa muzici, to je bliže od onih koji su na CD-ovima i albumima – iako su oni za nas bogovi.

Kako biste opisali sviranje u kolektivu?

Luka: Po prvi put sam osetio šta to, u stvari, znači sa ovim bendom. Osetio sam da sam jako slobodan što se tiče poznavanja muzike i međusobnog poverenja. Jer, pre tog trenutka, nisam imao tako dugačak period intenzivnog sviranja – mi smo svirali zajedno skoro svaki dan. Stvaranje muzike na osnovu intuicije koja nastane između par ljudi koji se jako dobro poznaju je bilo otkrovenje za mene jer smo se družili bez prestanka, ne samo kada smo svirali. Meni je to najbolje iskustvo u životu. Kada se stvori nešto što ne možeš da stvoriš sam, već nastaje na osnovu dijaloga – za šta je važno da budeš totalno otvoren za bilo šta što se desi, da svi budu opušteni i prilagodljivi jer tek tad sve dobija kolektivni duh, a ne duh jedne individue koja gura nešto svoje. 

Filip: Interesantno je reći u kolektivu, jer svi mi jesmo dosta različiti kao ličnosti. Van muzike može doći do nesuglasica i neslaganja, ali, u našem slučaju, desilo se da mi provodimo vreme zajedno i van scene. Mislim da je to ono čime pleni ovaj bend. Posle svirke ćemo najradije otići na piće sva četvorica zajedno, umesto sa drugim ljudima. Dobri smo prijatelji i to je jako velika privilegija – takođe je i slučajnost jer apsolutno nije moralo da bude tako. Postoje muzičari sa kojima super funkcionišem samo na bini. Kod nas se slučajno poklopilo da smo dobri drugari i da delimično, uzimajuću u obzir da svako od nas ima istančan ukus u nekom svom pravcu, postoji ta neka zlatna sredina gde se svi pronalazimo. Retko se to pogodi, a izazov je biti otvoren i upravo tražiti tu sredinu.

Koja je najdragocenija stvar koju ste naučili stvarajući u bendu?

Filip: Kolektiv te inspiriše da više stvaraš, inspiriše te da napišeš nešto što ćeš doneti drugarima i za šta veruješ da ćeš dobiti dobru reakciju. Produktivniji si u kolektivu, ako to tako banalno može da se kaže, nego što si sam kod kuće.

Luka: Grupa ljudi je jača i može više da uradi od tebe kada si sam, nevezano za to koliko si talentovan.

Da li imate omiljenu kompoziciju koju ste napisali?

Luka: Rekao bih da mi je omiljena, ne samo zato što nam je najpopularnija, Filipova pesma Montenegrian Swan. Nekako, čim smo krenuli da sviramo, atmosfera te pesme je od samog početka bila konkretna i svi su je razumeli. Napisana je tako da se lako prenosi to stanje u koje pesma hoće da te uvuče. Za ovaj bend mi je asocijacija na najdražu, a što se mojih tiče – ne bih izdvajao.

U kom momentu u svom životu ste znali da je muzička umetnost vaš životni poziv?

Luka: U srednjoj školi. Ne odmah, pošto mi se u muzičku školu nije išlo do prvog, drugog razreda. Tek tad sam se zapravo napalio na muziku, zbog džeza. Oformili smo bend i počeli da sviramo zajedno – tako da, da, prvi ili drugi razred srednje škole.

Filip: Za mene je to već bila niža škola, dve godine nakon što sam krenuo da sviram klavir, i sa deset godina po sluhu skidao Queen i Fredija – tada sam već bio u fazonu da je to to. Ali sam, tokom školovanja, imao profesore koji su mi stvarali sumnju da li uopšte želim da se bavim muzikom. Uvek je išlo ka tome da ću posle niže upisati i srednju muzičku i oduvek sam to želeo, osim kada me su me profesori maltretirali, pa sam razmišljao da možda i ne bih time da se bavim.

Da morate da slušate jedan album do kraja života, koji biste izabrali i zašto?

Filip: Je l može pesma da bude? Meni je sad potpuno neka house numera u glavi. Pesmu „I can’t lose“ od Pomo-a, to bih mogao da slušam ceo dan i celu noć. Rahmanjinova ne bih mogao svaki dan ceo dan, ali ovo bih mogao od jutra do mraka.  Za album, nema šanse.

Luka: Teško je odlučiti, verovatno neki Majlsov. Sad mi se malo promenila situacija jer više ne kupujem albume niti slušam muziku na isti način. Ali od albuma koje sam slušao ranije – „Workin’ with the Miles Davis Quintet“, na primer.

Šta za vas predstavlja muzika – kako je doživljavate?

Filip: Beg od svakodnevnog smeća. Isto što i tebi predstavlja muzika – zaboraviš sve oko sebe.

Luka: Često se dešava da me muzika totalno izoluje iz svakodnevice i da vrlo lako mogu da se potpuno izgubim u tome. Mislim da je od ključne važnosti dostizanje tog stanja u kojem zaboraviš gde si i kako prolazi vreme, a meni se to dešava sa muzikom. Kad god sviram, u većini slučajeva zaboravim sve oko sebe.

Fotografije: Milena Arsenić

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *