Pavle Mihailović je džez muzičar iz Beograda. Nakon srednje muzičke škole, svoje formalno obrazovanje nastavio je na Džez odseku Fakulteta muzičkih umetnosti. Kao dete iz muzičke porodice, sećanje na svog dedu trubača ističe kao prvu impresiju koju je muzika ostavila na njega. Kaže da apsolutno niko nije uticao na formiranje njegovog muzičkog ukusa, već da je sam širio svoje horizonte – na samom početku pomoću tipa ispred zgrade koji je prodavao piratske CD-ove, putem kojeg je saznao za Eminema i Gorillaz. Tokom, a i nakon svog školovanja, Pavle je svirao i osvajao razne nagrade po repubičkim i međunarodnim takmičenjima i nastupao na festivalima širom regiona kao solista, bend lider ili deo sekcije. Trenutno je aktivni član bendova Supersi, ’Round the corner i Grooveheadz, gde svira trubu, komponuje i aranžira muziku.
Sa Pavlom smo razgovarali o rutinama vežbanja, položaju alternativnih muzičara na domaćoj muzičkoj sceni i načinu funkcionisanja džez jezika.
Da li se sećaš momenta kada si prvi put uzeo instrument u ruke?
Pavle Mihailović: Kao dete sam gledao članove svoje porodice kako sviraju i sećam se da sam uzimao njihove trube i krio se, a onda pokušavao da proizvodim neke tonove.
Šta je tvoja inspiracija za stvaralaštvo – da li se ona menjala kroz vreme, šta je pokreće?
Inspiriše me život, generalno. Nevezano uz to da li je reč o šetnji kroz kraj, ljubavi, svađi ili nekoj pesmi koju sam tog dana čuo. Kada sam bio mlađi, više me je inspirisala muzika sama po sebi, ali vremenom se to pretvorilo uglavnom u događaje iz života. Nije bitno da li je nešto veliko ili malo, sve to utiče na mene kada komponujem i improvizujem.
Kako izgleda tvoja svakodnevna rutina vežbanja?
Svakog dana, pre jutarnje kafe, vežbam po sat, sat i po vremena, ili koliko god da mi treba da se zagrejem. Prolazim tehničke vežbe koje treba raditi svakodnevno, pa tek onda popijem kafu. Kada nastavim dalje sa radom, trudim se da mi vežbanje bude što pametnije – da znam šta radim, kao što i profesionalni sportisti, na primer, znaju šta i zašto rade. Bavim se skalama i svime što ima veze sa tim, pa onda transkribujem, odnosno, skidam tuđe linije, teme i solo deonice – jer je to sve deo učenja džez jezika.
Na koji način bi objasnio kako funkcioniše džez jezik?
Džez jezik, u suštini, funkcioniše kao i svaki drugi jezik – samo što za komunikaciju koristiš muziku umesto reči. Na tome se konstantno radi i uči, mislim da je džez jezik nešto što ću unapređivati do kraja života.
Da li se sećaš šta te je tačno privuklo ka muzici?
Kada sam bio mali, bilo mi je super zanimljivo, međutim, vremenom je preraslo u strast i ljubav. Uvek se setim zašto sam tačno krenuo da sviram, pored svega što nas okružuje – i od početka sam znao da je muzika nešto čime želim da se bavim. Od trećeg ili četvrtog razreda osnovne škole znam šta želim i od tada nisam stao.
Šta bi naveo kao najgoru stvar kroz koju prolaziš kao muzičar?
Meni lično je najgore to što ljudi koji se ne bave popularnom muzikom u Srbiji ne dobiju toliko za uzvrat, u poređenju sa time koliko sebe daju muzici. To je najveći problem kod mladih alternativnih muzičara. Svi vežbamo po pet ili šest sati, neki i više, da bi na kraju neko morao da peče pljeskavice ili traži kancelarijski posao – jer drugačije ne bi imao za život, a toliko je sebe dao. Mislim da to nije fer, ali opet, svaki put se vratim na razlog zašto sam počeo da se bavim muzikom i to me probudi i nekako vrati na pravi put.
Na koji način bi, po tvom mišljenju, takva situacija mogla da se promeni?
Mislim da ima načina, ali oni ne zavise samo od mene – već i od druge strane. Smatram da je mešavina muzičkih stilova super osnova za početak, jer ima mogućnost da ljudima proširi svest o postojanju drugih vrsta muzike. Na televiziji ne postoji velika količina sadržaja koja je drugačija od onoga što je popularno jer se jednostavno to najviše gura. Takođe, mogućnost ostvarivanja saradnji i pružanje bilo kakve platforme su stvari koje smatram spasom za ovakvu vrstu muzike.
Na osnovu tvog dosadašnjeg iskustva, šta bi izvojio kao najznačajnije stvari kada je reč o sviranju u bendu?
Za početak, ego se ostavlja kod kuće. Svi životni problemi koje imaš u tom momentu takođe ostaju van prostorije gde se dešava proba. Pored toga, najbitniji je konstantan rad na sebi i energija. Mislim da svi zajedno treba da težimo ka pravljenju što bolje energije i muzike koju će ljudi da osete. U bendu mogu da se nalaze najbolji muzičari, ali ako je energija loša – nije to to.
Šta je za tebe dobra i uspešna svirka?
Za mene je svirka dobra i uspešna kada kao bend uspemo da odsviramo najbolje što možemo – i još bolje od toga, kada uspemo da probijemo granice svog izvođenja. Čak mi nije preterano bitna ni reakcija publike, jer se dešavalo da stvarno iskidamo, a od publike ne dobijemo nikakvu reakciju. Takođe, nekad se desi da kolektivno podbacimo i dobijemo najveći aplauz ikada, ali to mene ne radi. To jeste super, ali ne meni lično. Ni novac mi u tim situacijama nije presudan faktor, ne mogu da kažem da nije bitan jer i ja moram da živim od nečega, ali nije do para.
Zašto voliš džez – šta on za tebe predstavlja?
Džez za mene predstavlja životni stil, što znači da se u muzici ophodim na isti način kako bih se ophodio i u životu. Zapravo, muzika meni govori kako treba da živim. Jer džez je, u suštini, improvizacija, ali nikada u potpunosti. Zna se na šta se improvizuje i postoje određena pravila i granice, ali isto tako radim na tome da te granice probijem i sebi postavim neka nova pravila. To je jako individualno. Za mene je ovako, a za nekog drugog nije, ali mislim da je to poenta svega – da dođeš do nekog novog otkrića i izražaja.
Da li imaš neku svoju pesmu na koju si najponosniji?
Ne mogu da izdvojim jednu pesmu, ali mogu da kažem da sam najponosniji na stvari koje sada radim. Trenutno radim na albumu, koji ne bih mogao da ukalupim u određeni žanr, ali recimo da će da bude džez – hip hop sa raznim uticajima i očekujem da će izaći na proleće ili zimu.
Fotografije: Milena Arsenić
0 Comments