Zvuci savremenog džeza: Sonja Denda i Peđa Milutinović

Sa Peđom Milutinovićem, džez bubnjarom, i Sonjom Dendom, kulturnom menadžerkom, o inspiracijama za rad, debitantskom albumu i prvim interesovanjima za džez i muzičku industriju
Autor/ka Mila Miljković

25. November 2020

Kao aktivna učesnica sfera upravljanja projektima, intergrisanih komunikacija, NGO sektora, ali i kulturne i muzičke industrije, Sonja Denda je osnovala i razvijala mnoge inicijative usmerene ka razvoju muzičke scene u Beogradu – vodila je i organizovala koncerte i festivale prevashodno posvećene džez, fank, soul i r’n’b muzici. Kaže da je prvi put bila omađijana muzikom gledajući crtani Tom i Džeri, zbog džeza koji je pičio trista na sat, iako to nije jedini muzički žanr prema kom gaji ljubav. Pored toga, muzički put njene sestre predstavlja drugi razlog njenog otiskivanja ka menadžmentu u muzičkoj industriji, nakon organizacije njenog prvog nastupa je shvatila da ovime želi da se bavi. U ulozi kulturnog menadžera ostvarila je veliki broj internacionalnih projekata i saradnji – sa ciljem unapređenja i doprinosa kulturi. Sonju inspirišu ljudi čija imena i priče ne znamo, iako smo dobro upoznati sa krajnjim rezultatima njihovog rada. Trenutno je na master studijama iz oblasti menadžmenta u muzičkoj industriji u Bostonu.

Peđa Milutinović je džez bubnjar i kompozitor. Zbog aktivizma u muzičkom svetu,  poznat je po iniciranju promena, izgradnji novih kolektivnih kapaciteta i zalaganja za uzajamnu saradnju među pojedincima – predstavlja jednu od vodećih figura balkanske džez scene. U svom radu je spontan, često se oslanjajući na neočekivane i nenamerne ishode. Kaže da voli džez jer je uzbudljiv i nepredvidiv: dopušta slobodu i kreativnost, ali podrazumeva koncentraciju i dobru sviračku intelektualnu formu. Ove godine, za izdavačku kuću Orenda Records, objavio je svoj debitantski album pod nazivom „Veritas Vincit“ (lat. Istina pobeđuje), kojim nastoji da pokaže da je saradnjom moguće promeniti uslove koji određuju naše živote – nevezano za to gde neko živi i odakle je potekao, istovremeno poštujući različite kulturne uticaje.

Sa Sonjom i Peđom smo razgovarali o počecima u džezu i kulturnoj industriji, uspehu i neuspehu, ali  i o procesu izrade autorskog albuma.

Peđa Milutinović i Sonja Denda

Da li se sećaš momenta kad si prvi put svirao – šta te je zainteresovalo kod muzike i džeza?

Peđa Milutinović: Potičem iz muzičke porodice, tako da se prvih dodirnih tačaka sa muzikom i bubnjem i ne sećam baš najjasnije. Definitivno su me prvenstveno roditelji inspirisali i privukli ka muzici – majka dok je učila da peva šansone, a otac skidajući transkripcije Stiv Gada. Preko svog prijatelja, otac je upoznao Dušana Ivaniševića, magistra džez bubnja iz Pančeva, kod kojeg sam počeo da idem na časove sa jedanaest godina. Obožavao sam profesorove solo deonice koje bi nam za kraj časa svirao  u stilu Maks Rouča, Bili Higinsa ili Roj Hejnsa – to me je jako inspirisalo i privuklo tom sofisticiranom pristupu sviranja bubnja.

Šta te je privuklo ka muzici i radu u toj sferi delatnosti?

Sonja Denda: Sećam se prvog puta kad sam bila omađijana muzikom, gledajući crtani Tom i Džeri, gde je džez pičio trista na sat. Tada sam se zaljubila u taj zvuk, iako džez nije nešto što isključivo slušam danas – svakako je koren svakog žanra čiji sam ljubitelj. Definitvno sam pobornik toga da sve dolazi iz kuće, pa i prve muzičke ljubavi, ali i navika da su muzika i koncerti sastavni deo zdravog života. Kasnije sam išla u nižu muzičku, ali rekla bih da je osnovni razlog moja sestra Aleksandra, koja je profesionalni muzičar. Kako je ona krenula da se razvija u tom svetu, tako sam ja krenula da prikupljam informacije o tome kako izgleda i iz čega se sastoji jedan umetnički put. Shvatila sam da samo talenat nije dovoljan, već i da je poznavanje posla „iza scene” , kao i dobra saradnja sa drugim kreativnim profesionalcima neophodna. Kreativni proces jednog muzičara može dosta da bude opterećen, kada sve te stvari radi sam. Dok, sa druge strane, menadžere i PR-ove nekako uvek prati negativna konotacija i htela sam da naučim kako da budem taj dobar lik iza zavese, budem korisna akcijama koje prate muziku i učestvujem u osvajanju publike, ali i širenju dobrog glasa. Kada sam svojoj sestri pomogla pri organizaciji prvog koncerta na letnjoj sceni BITEF-a, shvatila sam da je to ono čime želim da se bavim.

Na koji način ste kroz život spajali muziku i kulturne aktivnosti sa svojim formalnim obrazovanjem – da li su se ta dva uvek poklapala, ili ste nalazili načine da ih povezujete?

Sonja: Tokom studiranja sam zadala sebi zadatak da što pre krenem proaktivno da se bavim nečim što me zanima – ne samo da bih potencijalno zarađivala, već i stvarala svoj identitetski kapital kroz nove veštine, testove za moju komfor zonu i upoznavanje sa inspirativnim ljudima . Želela sam da, u tada usnulom Beogradu, nađem neformalnu zanimaciju pored FPN-a koji sam studirala. Tako sam se prošetala kroz akademski, NGO, marketinški, a onda i muzički svet. Prelazeći iz jedne faze u drugu, svi ti koraci izgledali su mi nespojivo, ali je vremenom sve krenulo da se sklapa. Spontano je to dovelo do želje da marketinške i organizacione sposobnosti stavim u službu nečega što volim.

Peđa: Od svoje petnaeste godine sam se toliko fokusirao na svirke, da sam kroz školu bukvalno protrčao – taj format me je užasno ograničavao. Ne želim da šaljem poruku da je formalno muzičko usavršavanje nebino, ali to do sada nije bio moj put. Moj razvoj je najviše tekao kroz scenu i praksu sviranja sa raznim ljudima u najrazličitijim okolnostima koje su me terale da na licu mesta nalazim muzička rešenja.

Šta pokreće vašu inspiraciju za rad i stvaralaštvo – od čega zavisi?

Peđa: Inspiraciju uglavnom dobijam slušajući muziku. Često moram na silu da se teram da sednem da komponujem, trudim se da svaki dan odvajam makar po sat vremena za to, ali kad krenem – to onda uglavnom potraje duže, pa mi bude drago što sam se terao.

Sonja: Inspiriše me kada vidim da je neko talentovan, da se celishodno daje svojoj muzici i da je iskren u svom izrarzu – a to vrlo često nije dovoljno, jer postoji niz zadataka koji prate taj put. Inspirisalo me je rešavanje tih izazova. Što sam više upoznavala ljude koji nailaze na te prepreke, više sam bila motivisana da nadogradim svoje veštine da bih prvenstveno bila od koristi svojoj sestri i prijateljima. Želela sam da svoje znanje uklopim sa njihovim stvaralaštvom, kako bismo bili dobar tim. Mislim da je glavni problem u tome da se poslovni procesi koji pokreću muzičku industriju ne izučavaju na fakultetima kod nas. Stekla sam utisak da je ta strana muzike u Srbiji mistifikovana i da se o tome malo zna, piše i struktuirano priča. Pošto neophodno znanje nisam mogla da steknem ovde, ideja mi je bila da odem u inostranstvo, motivisana da ga pokupim, stavim u naš kontekst i nesebično delim sa svakim ko bi želeo time da se bavi. Na kraju dana, svi smo delovi velikog muzičkog ekosistema gde ne možemo jedni bez drugih i moramo otvoreno da komuniciramo o izazovima sa kojima se susrećemo, da bismo jednostavno mogli da budemo bolji kao zajednica.

Da li postoji deo procesa komponovanja autorskog albuma koji bi izdvojio kao najkompleksniji – s tim u vezi, da li imaš kompoziciju koju najviše voliš?

Peđa: Ne bih ništa posebno izdovjio – čitav proces je veliki izazov za umetnika koji ne prestaje u momentu kada je album izdat. To je, zapravo, početak svega: promocije i sviranje snimljenog materijala uživo, slanje na recenzije, osmišljavanje koncepta narednog albuma. Što se tiče kompozicija – teško pitanje, ali volim ih sve! Ako baš moram da biram, izdvojio bih „Sve je u redu“ i „Veritas Vindicit“. „Sve je u redu“ je pesma koja je nastala iz moje frustracije na loše, sujetne i kvarne ljude. Predstavlja moj odgovor, u fazonu sve je u redu, ne trebate mi – transformisao sam bes i nezadovoljstvo kroz muziku. „Veritas Vindicit“ je optimistična pesma koja ima pitku melodiju, lagan gruv i prelepe harmonije, koje je napisao Dragan Ćalina, moj drug i kolega. Sam naziv mi je postao jasan tek nakon nekih životnih prekretnica o kojima sam razmišljao dok sam pravio pesmu i davao joj ime. Taj uvid mi je bio toliko važan, da sam odlučio da ceo album nazovem tako – odnosno da pošaljem poruku da istina uvek pobeđuje.

Kako je izgledao prvi projekat na kojem si radila?

Sonja: Izgledao je kao sudar privatnog i poslovnog, što umetnost uvek nekako jeste. U mom slučaju, to privatno je bila moja sestra čiju sam muzičko-promotivnu kampanju prvu radila, te sam tom aspektu pristupila pažljivo i iskreno, kao ka nečemu sopstvenom. Iako mi je to donelo dosta pritiska i odgovornosti, zahvalna sam, jer isti pristup imam i dan-danas. Mislim da je stvaralaštvo najličnija kreacija koju mora ispratiti autentična i iskrena priča, bez preuveličavanja, senzacionalizma i hiperbola koje su lako prepoznatljive. Želela sam da njenu priču ispričamo kako joj dolikuje i da kapituliramo na svemu jedinstvenom što ona jeste – ne šta mislimo da drugi misle kako treba da bude. Uspeli smo koliko smo mogli u ovom medijskom okruženju, a lekcije o strukturi posla i kontakte ponela sam sa sobom za nove muzičke priče.

Ko te najviše inspiriše sada?

Peđa: Rekao bih da je najveći uticaj na mene imao američki saksofonista Dejvid Bini. I dalje ima, budući da smo bliski prijatelji. Upoznao sam ga i počeo saradnju sa njim u ključnom trenutku svog života, kada sam došao do neke vrste zida u svom razvoju – zasitio sam se tradicionalnog džeza, ali nisam imao jasnu sliku o pravcu kojim treba dalje da idem. On je neko ko se kreće u muzičkim krugovima koji su u svojim inovacijama izašli iz svih okvira, pa me uputio u nove trendove i obnovio moju inspiraciju. Pera Krstajić i ja smo sa Dejvidom oformili bend pod imenom Avenija, u sklopu kojeg smo nastupali na Malteškom džez festivalu. Pored njega, najviše me je inspirisao osećaj povezanosti sa Perom, Lukom i Filipom, kada smo osnovali QZAMA Quartet. Tada sam prvi put osetio inspiraciju koju može da ti da bend koji je ujedno prijateljska zajednica, podrška i inkubator ideja.

Na koji način doživljavaš pojmove uspeh i neuspeh?

Sonja: Verovatno bih, u momentima kada sam vodila klub, rekla da je uspeh kada na nastup nekog fantastičnog muzičara dođe dovoljan broj ljudi, tako da umetnici dobiju onoliko osmeha, aplauza, dobre energije i novca koliko su zaslužili. Ali, sa druge strane, uspešan projekat je onaj za koji si uradio dobru procenu, strategiju i pripremu – a onda dao sve od sebe da to ispratiš. Uspeh je relativan pojam u smislu da je različit, u zavisnosti od projekta. Ako ti donese željene rezultate, uspeh se akumilira i za to treba imati strpljenja, konzistentnost rada i težnju da stvaraš zajednicu oko poruke koju šalješ. Zato je najvažnije da ne radiš sve sam, dobro proceniš posao i budeš zahvalan ekipi koja sa tobom radi na tome, jer se daleko ide samo ako se taj maraton trči timski. Ono što sigurno dovodi do neuspeha, u smislu gubitka poverenja i saradnika, je ta sebičnost u distribuciji posla, novca, vrednosti i zahvalnosti.

Šta biste izdvojili kao najbolje i najvrednije stvari koje ste naučili baveći se stvaralaštvom i radom u muzičkoj industriji?

Sonja: Mislim da je najvažnije razviti poverenje sa ljudima sa kojima sarađuješ – kroz transparentnost u poslovnom i finansijskom smislu, kao i kroz osluškivanje vizija i ideja. Na taj način se stvara utisak da je saradnja dvosmerna ulica, u kojoj svako treba da ima odgovornost, otvorenost i poštovanje. Druga stvar bila bi vrednovanje svakog truda i različitih veština koje saradnici unose u zajedničke akcije. Nisam pobornik elitističkog stava, gde neko ima veću vrednost u zavisnosti od svog aspekta posla, jer smo mi tim koji radi za kolektivnu stvar. Što je više različitosti prisutno – to je veći stepen inovacije. Lekcija koju može da ponese svako ko se bavi kulturom jeste da svi u lancu organizacije, stvaralaštva i publike treba da budemo posmatrani kao delovi slagalice, jer nismo kompletirani jedni bez drugih.

Peđa: Najbolji osećaj je to što muzička umetnost kojom se ja bavim podrazumeva timski rad. Dakle, zahteva tim ljudi koji su spremni da rade i žive za svoj bend, a to smo postigli sa QZAMA Quartetom i Schime-tom. Drago mi je što sam za svoj projekat drumbooty uspeo da oformim vrhunski bend mladih i vrednih muzičara, koji su mi postali velika inspiracija i motivacija za rad. Pored Luke Ignjatovića, sa kojim stalno sarađujem, tu su Bojan Cvetković i Stevan Milijanović na klavijaturama, kao i Akoš Fogač na basu. Kada imam konkretan bend u glavi, mogu da pišem muziku dok ujedno poznajem ljude koji će je svirati – imam na umu kako bi oni to interpretirali. Na ovaj način, stvaralački proces postaje interaktivniji, što se oseća u zvuku i energiji koju bend ima na sceni.

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Preporučeni tekstovi