Da li IMDB ocene imaju smisla

Moj prvi susret sa IMDB-om se desio u nekom drugom vremenu. U toj prošlosti, koja sada deluje kao alternativni univerzum, morao si da došetaš do kancelarije internet provajdera kako bi uplatio 5 ili 10 sati interneta. Zatim bi došao kući i pozvao te neke brojeve što bi pokrenulo onaj karakteristični dial-up zvuk koji mi i dalje odzvanja u glavi, a koji bih mogao najpribližnije da opišem kao zvuk lansiranja ruske rakete.

Tada smo internet i ja još uvek bili klinci i sve nam je bilo neverovatno i novo. Ti uplaćeni sati bi brzo otišli na neke beznačajne gluposti – pravljenje sebe kao South Park lika, skidanje bezbroj pozadina za kompjuter ili pretvaranje na Krstarici da si neko drugi. Tada nije bilo društvenih mreža, a ni YouTube nije bio nešto popularan. IMDB je postojao, ali ga još uvek nisam upoznao.

Sve dok nisam pogledao film na TV-u, ali nisam uspeo da mu saznam ime. Zakasnio sam na početak, teletekst naravno nije bio apdejtovan kako treba, a niko se tog dana u kući nije setio da kupi novine. Znao sam samo da su tu glumili Bred Pit i onaj poznat stariji čovek (Entoni Hopkins). Preda mnom je bila šerlokovska zagonetka. Sve dok me brat nije pitao: „Pa što ne pogledaš to na IMDB-u?“ Posle par minuta suludog razgovora ispunjenog mojom nevericom da tako nešto uopšte postoji, pokrenuli smo rusku raketu i otišli na internet. Ubrzo (posle 15 minuta, jer internet nije tada bio baš brz), saznao sam da je naziv filma „Upoznajte Džoa Bleka“, ali i to da na internetu postoji jedan potpuno novi uvezani svet koji daje odgovore na sva moja „znam ovog od negde – ali ne znam odakle“ pitanja.

Možete da pretpostavite šta sam radio narednih 10 sati. Ukucao sam svaki film koji mi je pao na pamet, ali je tu došlo i do mog prvog velikog IMDB razočarenja – kako to da najbolji filmovi na svetu imaju ovako male ocene? Skoro nijedan od mojih omiljenih filmova nije dobacio do sedmice, a mnogi ni do šestice. Ređala su se razočarenja kao na traci – Deca Špijuni (5.5), Badi pas košarkaš (5.2), Skubi Du (5.1)... jedino je Svemirski basket imao nešto bolju ocenu (6.4), ali su moja očekivanja za njega bila negde oko devetke. Tada donosim svoju prvu IMDB presudu – ove ocene nemaju nikakvog smisla.

Ipak, kako sam rastao i sve više se družio sa njima, počeo sam da razumem neke pravilnosti u tom sistemu nesavršenosti, koji je samim tim počeo sve više da ima smisla.

Kako funkcioniše IMDB sistem ocenjivanja?

IMDB je sistem koji veruje ljudima i to je verovatno njegova najveća mana. U svojoj suštini, on počiva na ideji da svaki čovek koji ima dovoljno znanja i sposobnosti da poseduje e-mail adresu, može i da ocenjuje kvalitet svakog filma ljudske istorije, dajući im ocene na skali od 1 do 10.

Sledeći logičan korak bi bio da se sve te ocene saberu, a zatim podele sa brojem glasova. Tako bi se formirao čist prosek, odnosno aritmetička sredina, koja bi jedinstvenom ocenom, na najjednostavniji način govorila o zaokruženom kvalitetu svakog filma. Sistem bi mogao da funkcioniše na taj način, samo kad čovek ne bi bio onakav kakav jeste.

*Upravo stiže SMS nastavnice matematike: „A rekao si da ti neće trebati u životu…“

Od kada postoji čovek, postoji i njegova potreba da prevari svaki sistem na koji naiđe. Nekada on to radi iz koristi, a nekada čisto onako – jer voli. IMDB je brzo shvatio da mora da spremi odbranu za svaki marketinški trik i „ko zna šta će sve čovek da smisli“ napad na njegov sistem. Zbog toga IMDB funkcioniše na principu koji se zove „Weighted Average Ratings“ (neću pokušati dvojkom iz matematike ovo da prevedem). To u stvari znači da IMDB ne funkcioniše po sistemu čistog proseka (1+2+3 podeljeno sa 3), nego je njihov prosek zategnut dodatnim statističkim metodama. Tako da se glasovi „dobrih“ ljudi vrednuju više, a „sumnjivih“ dosta manje. Dobra strana toga je da je formula uvek ista i ne menjaju je zavisno od filma (kako im kad odgovara). Rado bih je podelio sa vama, ali je zbog pomenute prirode čoveka, niko na svetu (osim IMDB ljudi) ne zna.

Tako da, ako imate genijalnu ideju, recimo da napravite hiljadu naloga i date svom omiljenom filmu hiljadu desetki (čisto onako), algoritam sistema će tu neuobičajenu aktivnost odmah prepoznati i sav vaš trud u rekordnom roku diskreditovati.

Druga stvar, koja funkcioniše po drugačijem, ali donekle sličnom principu je IMDB TOP 250 lista. Tu se nalaze najbolje ocenjeni dugometražni, nedokumentarni filmovi koji imaju preko 25 hiljada glasova. Ako vam je baš dosadno, pa uzmete da poredite ocene sa stranica filmova i sa ove liste, primetićete poneko odstupanje. To je zato što IMDB ne veruje baš svima nama jednako i nekim članovima daje tajni status regularnih glasača. Samo se njihovi glasovi računaju kada je reč o oceni na TOP 250 listi. A pošto IMDB voli tajnovitost više od svega na svetu, čak ni regularni glasači ne znaju da su na tom tajnom zadatku i ne postoji lista kriterijuma koju čovek mora da ispuni da bi se našao u tom odabranom društvu. Iskreno, ako saznam da posle svih ovih godina (niti ja voljeh tebe, nit’ si ti mene voljela) nisam regularni glasač, istog trenutka idem među trule paradajzeve.

IMDB ocena je nekom žanru majka, a nekom maćeha

Možda i najvažnija stvar koju treba razumeti, da bi IMDB ocene koristile svrsi i pomogle vam da što brže i lakše pronađete nešto pristojno za gledanje, je to da ocene treba kategorički posmatrati u odnosu na filmske žanrove.

To ćemo maksimalno banalizovati i generalizovati primerom: Ako čista drama ima ocenu (7.0), to je za okvire njenog žanra, čak negde i slabija ocena. Istovremeno, ukoliko horor ima tu identičnu ocenu, verovatno govorimo o jednom od najzapaženijih filmova tog žanra u toj godini. Iako je ocena brojčano identična, ona ima potpuno drugačije značenje u odnosu na specifične standarde žanra.

Tako da, ako tražite neki čist žanrovski film: horor da prodrma, akciju da pršti sve, komediju da nasmeje ili romantičnu komediju da srce zagreje  – slobodno malo spustite brojčane kriterijume, pa blagonaklono gledajte i naslove koji su na gornjoj granici šestice. Što veću primesu drame film ima – to će po nepisanom pravilu imati i potencijalnu šansu za višu ocenu.

Po nekom default-u, drame uz dokumentarce imaju najviše ocene. Razlog tome je uglavnom jer posedujuju izuzetno očigledan kvalitet. Kada vam pokretne slike na ekranu na sve moguće načine izvrnu dušu – nema šanse da tom filmu date malu ocenu. Kada drama padne ispod ocene (7.0) ili je ozbiljno đubre ili neshvaćeno blago. Recimo, jedan od mojih omiljenih filmova, eksperimentalna drama po imenu Knight of Cups ima nepopularnu ocenu (5.7). Skoro svi moji prijatelji koji su ga pogledali su rekli da je pretenciozno đubre (donekle bili u pravu), dok je mene pogodio baš tamo gde treba. Po mojim standardima i osećanjima, taj film zaslužuje daleko višu ocenu, ali mogu da razumem zašto se na IMDB skali nalazi tamo gde jeste.

Ne treba slepo verovati ocenama, ali je još važnije ne posmatrati sve žanrove kao jedinstvenu celinu samo zato što se nalaze na istom sajtu. Kada uočimo zasebne podceline i razumemo njihove opsege i kriterijume, mnogo će nam lakše biti da razaznamo šta je dobro, a šta nije. I mnogo ćemo se manje nervirati što MARVEL filmovi ocenama premašuju neke od najvećih klasika ljudske istorije.

Suludi indijski IMDB patriotizam

Indijci su najveći neprijatelji IMDB sistema (bar ja to tako vidim). Njihov princip je jednostavan do nivoa besmislenosti: kada vidiš Indijski film, ti mu daj najvišu moguću ocenu. Ruku na srce, tu i tamo daju i devetku. Nisam siguran da li je to neka kolektivna akcija koja se nastavlja u nedogled ili se svakom od njih pojedinačno javila takva ideja. Bilo kako bilo, rezultat je isti, niko normalan više ne shvata ocene njihovih filmova ozbiljno.

To je sve otišlo toliko daleko da oni imaju i svoju zasebnu TOP 250 listu. To može delovati kao laskanje – kao da im je IMDB dodelio neku vrstu posebnog priznanja. Mada ja na to više gledam kao da je vaspitačica u vrtiću poslala u ćošak nemirno dete da ne smara ostale. Pa mu je tamo dala i neke igračke – da se igra sam u ćošku, dok ostala deca rade šta hoće.

Naravno, kao i svuda – ima i kod njih dobrih filmova. Recimo, naslovi kao što su 3 Idiota, Dangal i Taare Zameen Par kvalitetom negde i opravdavaju visoke ocene, ali zbog pomenutog konteksta, ljudi prema njima imaju ogromno nepoverenje. Možete slobodno pogledati ove filmove, samo se pripremite na kulturološki šok kada krene ono karakteristično bolivudsko pevanje.

Da li stari filmovi imaju bolje ocene samo zato što su stari?

Ovaj „argument“ da stari filmovi dobijaju dobre ocene samo zato što su stari, toliko sam puta u životu čuo i pročitao, da ne mogu da ga ignorišem. Uglavnom ljudi koji to izgovore posle par minuta kažu i da ne gledaju ništa što je izašlo pre 2000. godine jer je staro i negledljivo. To je trenutak kada prestanem da ih slušam.

Čak ni ovo prvo, naravno, nema nikakvog smisla. Da bi se taj argument proverio, potrebno je samo ući na IMDB stranicu bilo kog poznatog glumca ili glumice ranijeg vremena. Uzećemo za primer jednog od najvećih filmskih šmekera – Hamfrija Bogarta. Ako prevrtimo njegovu čitavu filmografiju, primetićemo da tu ima mnogo više onih filmova za koje nikada nismo čuli i koje niko nikada ne pominje. Filmovi kao Tokijo Džo i Kucaj na bilo koja vrata su loše ocenjeni i potpuno zaboravljeni, dok Kazablanka i Malteški soko po svim parametrima zaslužuju visoke ocene. Što se samog iskustva gledanja tiče, mnogi stari filmovi su digitalno restaurirani, što ih je podmladilo bar 20-30 godina.

Stari filmovi koji imaju visoke ocene su vanvremenska ostvarenja koja su preživela sve moguće dosadašnje testove vremena. To su, jednostavno, vrhunski filmovi ili su iz nekog razloga veoma značajni za nastanak ili razvoj nekih elemenata kolektivne svetske kinematografije.

Ono čega često nismo svesni kada gledamo stare filmove je da su se oni u tom vremenu i okruženju pojavili u bisokopu. Kada bih imao vremensku mašinu, obavezno bih otišao na premijeru Kjubrikove Odiseje samo da vidim ta zabezeknuta lica publike kojima se na ekranu prikazuje nešto nemoguće. Taj film i danas izgleda fenomenalno, a govorimo o ostvarenju iz 1968. godine.

Najznačajniji stvaraoci filmske istorije su bili inovatori. Tehnika nije uvek bila na veoma visokom nivou i mnoge kreativne zamisli su tada zahtevale neverovatnu maštu i improvizaciju. Danas CGI može sve da fejkuje, a Baster Kiton je nekada stajao na markerom označenom mestu, dok se prava zgrada srušila oko njega.

Kako funkcionišu ocene vezane za serije?

Iako je IMDB stvoren prvenstveno za filmove (kako mu ime i nalaže), u nekom trenutku su mu pridodate i serije. Pokušalo se i sa video igricama, ali to nikada nije u dovoljnoj meri zaživelo.

Serije imaju jedinstvenu ocenu, baš kao i filmovi, ali imaju i pojedinačnu ocenu za svaku epizodu. Ne poznajem nikoga ko ima toliko živaca da ide redom i ocenjuje svaku epizodu, ali raznih ljudi na svetu ima. I to ume ponekad da bude korisno. Recimo, ako želite da krenete da gledate seriju koja se pušta već godinama, ne bi bilo loše da ovlaš pretrčite kroz neke sezone, samo da vidite da li će kvalitet ocena krenuti da opada. Najgore je kada se čovek u početku veže za nekoga kao Dekstera, pa posle sa tugom u očima gleda kako gradaciono propada.

Serije u osnovi imaju bolje ocene nego filmovi. Osnovni razlog tome je što se za serije lakše vezujemo, jer ih duže gledamo i dublje upoznajemo. Samim tim, kada nam serija legne, toliko se saživimo sa njom da je, na neki način, prihvatamo kao deo sebe. Zbog toga im mnogo lakše dajemo najviše ocene i opraštamo povremene greške.

Drugi razlog je taj što se serijama mnogo ređe daju niske ocene. Kada pustite prvu epizodu neke serije i ona vam baš i ne legne – od nje jednostavno odustanete. Realno, ne date joj lošu ocenu jer nekako ni nemate prava na to – niste je ispoštovali do kraja, nemate pojma da li će kasnije postati bolja ili gora. Retki su slučajevi kada nešto čoveka toliko iznervira, kao mene ona Emily in Paris, (krenuo da gledam po službenoj dužnosti) kada posle prve epizode znate da je toliko đubre da nema šanse da ikada postane ni za nijansu bolje.

Najbolje i najpopularnije serije uvek imaju jako visoke ocene. Tu govorimo o rasponu od polovine osmice do maksimuma koji ide preko devetke. To su serije koje svi gledaju, iščekuju i svuda se pominju. Jedino njih se ljudi sećaju kada prođe par godina.

U drugu grupu spadaju one serije oko sedmice. Uglavnom su simpatične za gledanje, ali vrlo šablonirane. Posle par godina od emitovanja, ili se beskonačno vrte na TV-u ili odlaze u zaborav.

Treća grupa su serije ispod sedmice. Iskreno, do sada nisam naišao ni na jednu koja se tu nalazi, a da bar malo valja. To su uglavnom neki promašeni pokušaji koji ne dosegnu ni drugu sezonu.

Dobro bre, imaju li IMDB ocene ili nemaju smisla?

S obzirom da su IMDB ocene plod razmišljanja i rezonovanja različitih ljudi ovoga sveta – da bismo ih razumeli, moramo prvo da razumemo ljude. To baš i nije lako (al’ je jako).

Očekivanje da ćemo se svi uvek oko svega složiti je pogrešno i dosadno. Ima nečeg posebno divnog u tome kada čovek pronađe neki film označen kao potpuno smeće i u njemu pronađe lepotu. Moja preporuka vam je da uvek istražujete, gledate šta god vam delovalo zanimljivo, pa makar to bilo i nešto što je pola sveta napljuvalo.

IMDB ocene nisu savršene, ali nijedne tog tipa ne mogu da budu. Jednostavno, kompleksnost filma se nikada ne može zarobiti u jednu brojku, ni na jednoj skali ovog sveta. A to da li ove ili one ocene imaju smisla, mislim da je najpravednije oceniti prema tome koliko nam zapravo koriste.

Mišljenja sam da su nam IMDB ocene u ogromnoj meri korisne. Desi se da tu i tamo (zbog ovoga ili onoga), budu potpuno promašene, ali je to uglavnom odraz onog ljudskog u njima. Što ih bolje upoznajemo, to ćemo bolje da ih razumemo i to će nam brže i lakše pomoći da pronađemo odgovarajuće filmove za gledanje. Što se mene tiče, uz sve svoje nesavršenosti, IMDB ocene, na kraju  svih krajeva: ipak imaju smisla.

  Atmosfera u IMDB sedištu nakon donošenja ove presude

P.S. Kako to mislite da ne mogu da ubacim u tekst gomilu slika iz serije The Office samo zato što tekst nema skoro nikakve veze sa njom?