Ne računajući onih nekoliko filmova koje izbaci u drugoj polovini godine, a kojima želi da konkuriše za Oskar, Netfliks i njegovi sadržaji su i zvanično postali drugi ili treći ešelon kvaliteta. Toliko da, kad se nešto nazove Netfliks film ili Netfliks serija, već možemo tim opisom da mu naglasimo i kvalitet.
Netfliks projekat je nešto poput instant supe, sendviča na pumpi na autoputu, letovanja u Čanju ili Nesebaru, slušanja uživo tribute bendova, ili igranje fudbala u Saudijskoj Arabiji. Sve je to okej, i ima svoju svrhu, ali nije prava stvar.
The Gentlemen je Netfliks Gaj Riči. I bukvalno, i u prenesenom značenju.
Kultni britanski autor je svoj poslednji filmski uspeh (ne i film) za lepu svotu od strane glavešina Netfliksa rešio da prevede na Netfliks teren i da napravi od svega seriju od osam epizoda. U tih osam epizoda, osim filma The Gentlemen, davao je pozdrave i namige samom sebi i nekim od svojih najvećih uspeha u dosadašnjoj karijeri.
Da se razumemo – ja, kao jedan osrednji fan dela Gaja Ričija, moram udahnuti pa priznati da je ovaj geezer oduvek bio neka vrsta Tarantina za siromašne, kojeg neki Del Boj pokušava da nam uvali na pijaci u Pekamu. Njegovi filmovi su uvek imali smisla kad on sebe nije preozbiljno shvatao, već kad je određenu matricu koju dobija ponavljao ili nam je nudio iz nekog drugog ugla. Otud imamo jednu popričino šarenu filmografiju sa dva kultna naslova (Dvocevke, Snatch), par zabavnih filmova koje ste vi voleli, a mene nisu doticali (Rokenrola, The Gentlemen), nekoliko neuspeha (Revolever), kao i onih filmova u kojima je izlazio iz svoje svakodnevice, što je svakako dobro za njega, ali što je u meni budilo samo ravnodušnost (Šerlok Holms, kao i ono o Kralju Arturu).
Filma The Gentlemen se gotovo i ne sećam, osim glumačke postave i super needle drop-a u kom El Michels Affair svira vanvremensku pesmu Wu Tang Clan-a, Shimmy Shimmy Ya. Tako da sam seriju gledao kao da film nisam, otud su mi reference na Dvocevke i Snatch bile mnogo očiglednije.
E, sad, kad sam izbacio sav svoj gnev i zvučao kao nadrkani kritičar kog mama i tata nisu dovoljno voleli i koji je samo ljubomoran na sve one sa talentom za stvaranje i parama (ovo samo da preduhitrim negatvine komentatore), serija The Gentlemen je u svojim granicama i dometima krajnje zabavna i kad krenete, nećete stati i odradićete ono šta Netfliks od vas jedino i očekuje (pored plaćanja, naravno) – bindžovaćete.
The Gentlemen počinje smrću vojvode kog nasleđuje njegov mlađi sin, vojvoda Edi (Teo Džejms). Time je preskočen njegov stariji brat Fredi (Deni Ings). Naravno, Fredi nije srećan zbog toga, ali postoji vrlo jasan razlog što Fredi nije dobio glavnu reč u poslovima. Jer je rečju moron, pritom navučen na kokain i dužan svim živima. Sa druge strane, Edi sazaje da je nasledstvom dobio i ilegalnu laboratoriju marihuane koja posluje na njegovom imanju, za koju je njegov otac ne samo znao, već i fino zarađivao od toga. Laboratoriju vodi Suzi Glas (Kaja Skodelario), i verovatno ćemo se svi mi koji smo gledali Skins osetiti užasno matoro kad vidimo koliko je porasla i odrasla Efi iz ove serije. Ona vodi posao spolja ali, u stvari, njen otac iz zatvora vuče sve poteze (Rej Vinston).
Suzi je tip osobe koja jednim pozivom telefona miri zaraćene strane, umiruje besne, nagrađuje poslušne. Ona i Edi stvoriće tandem koji će rešavati svakodnevne probleme koje dileri marihuane imaju. Nešto kao moderna verzija stare britanske serije The Avengers, koju nikako ne treba mešati sa ovim novim Marvelovim papazjanijama.
Plaćaće dugove, smirivaće i odbijati konkurenciju, a naravno, i podžapati se u međuvremenu. Naletaće redom na azijatske bande, Amerikance, Ruse, lokalne dripce. Pošto živimo u 2024, Gypsy su sad postali travelling community, ali svakako sa njihovom epizodom dobijamo lep omaž filmu Snatch. Kad smo kod omaža, treba pomenuti da nemamo Čehovljev pištolj koji se pojavljuje u prvom činu, a postaje opasnost u trećem, ali da svakako imamo dvocevku.
Uz brzu režiju i razlomljenu dramatrugiju, gledaćemo ups and downs visokog kriminala koji bi trebalo da se oslanja na džentlmenske sporazume. Koji ne funkcionišu uvek, naravno. I uz pregršt likova čudnih imena, navika i imena izvučenih iz njihovih navika. Kako to već kod Ričija i biva. Ipak, možda i najveća mana serije leži u nerazvijenosti pozadinskih psihopata, jer nakon osam ogledanih epizoda, nijedan mi nije ostavio poseban utisak.
Teo Džejms i Kaja Skodelario igraju na tom britanskom hladnom kul fazonu i nemaju onaj napadni will they, won’t they fazon, kao kod sličnih scenarija američkih kolega, ali ako im damo još koju sezonu, sigurno će proigrati i tu kartu. Ipak, njih dvoje, kao saveznici koji bi malo i da zakuvaju čorbu jedno drugome, su glavna karta na koju Riči sve vreme igra. To, kao i komičarski tajming Denija Ingsa, kog ste upamtili do sad ako ste gledali Lovesick ili Sex Education. Naravno, u cilju građenja mafijaške imperije, neće nam puno vremena biti potrebno da shvatimo da se on ne zove džabe Fredi i da će tim imenom i svojim ponašanjem prizvati nekog drugog Freda iz mnogo poznatije sage sa braćom koji grade familijarni biznis.
Na kraju, kako to obično kod Ričija biva, niko nije princ na belom konju, nema potpuno pozitivnih likova koji pobeđuju u poslednjoj sekundi, sve je stvar sticaja okolnosti, sreće i pameti. Uspeo je još jednom da nas prevede žedne preko vode sa starim fazonima i pričama, i na tome mu zaista treba čestitati.
S obzirom na to da je davno napustio ulicu, sitne lokalne krimose i lupeže i počeo da uživa u milionima, jahtama i dvorcima, neozbiljno bi bilo od Gaja Ričija da nam priča o nekim novim „čađavim dvocevkama“. Možda je upravo ovo taj univerzum u kom može da bude najiskreniji i gde se najbolje oseća i snalazi. Street smarts, a sat i tompus su skuplji od kuće prosečnog čitaoca ovog teksta. Ovo je akciona zabava sa povremenim osmehom, dok jedete naručenu picu, ili zapečete sami mac and cheese. Tad ne želite one Netfliks filmove naručene za Oskare, pomenute na početku ovog teksta.
0 Comments