Ivana Miljković: Čovek ne može da izoluje ono što stvara od onoga što jeste

O inspiraciji, stvaralaštvu i avangardi kroz naočare savremenog doba razgovarali smo sa multimedijalnom umetnicom Ivanom Miljković
Autor/ka Isidora Tošić

13. July 2020

Potičući iz nove niše umetnosti, u kojoj se mnoga pravila dovode u pitanje ili bacaju kroz prozor, Ivana Miljković uspeva da plovi morem konstantne promene. Osećajući se predano utiscima oko sebe i spoznavajući inspiraciju, Ivana uspeva da svoju kreativnost transformiše u različite oblike – počev od videografije i fotografije, gde kao fotoamater uz pomoć analognog fotoaparata dokumetnuje važne društvene momente poput migrantske krize, preko animacija, koje joj dozvoljavaju da stvori i ono nemoguće, pa sve do muzike – za koju tvrdi da predstavlja najsavršeniji vid izražavanja.

Poreklom iz Beograda, završivši gimnaziju „Sveti Sava“ , Ivana upisuje osnovne studije psihologije na Filozofskom fakultetu, koji napušta posle prve godine, osećajući da se ne nalazi u okruženju koje podstiče njen razvoj. Prebacuje se na studije Digitalnih umetnosti na Fakultetu za medije i komunikacije, koje su joj pomogle kako u ličnom, tako i u umetničkom izrazu. Trenutno živi i radi na relaciji Belgija – Srbija. Nakon brojnih izloženih radova, održanih radionica i neprekidnog ciklusa stvaranja, Ivanino stvaralaštvo ostavlja sigurno obeležje na polju beogradske avangarde, ne ostavljajući publiku ravnodušnom.

Da li umetnost treba da ima jasnu poruku, koje su granice jasnog, kao i koji su to problemi sa kojima se susreću mladi umetnici danas, samo su neke od tema o kojima smo diskutovali sa mladom multimedijalnom umetnicom.

What friends are for – iz video rada sa Katarinom Marković

S obzirom da si aktivna članica online platforme Behance od 2018. godine, koja služi kao prostor na kome mladi mogu podeliti svoje radove i kreativnost sa svetom – da li ta godina takođe za tebe označava i početak predstavljanja tvoje umetnosti široj publici?

Ivana Miljković: Momenat kada sam počela da objavljujem svoje radove na Behance-u, za mene označava period kada sam postala svesna da uz sebe moram imati neku vrstu online portfolia. Najviše bih volela da svoje vreme ne moram da ulažem u reklamiranje svojih radova, ali, shodno vremenu sam svesna da to nije moguće. Svoje radove sam počela da predstavljam svetu mnogo pre nego što sam odlučila da otvorim online fioku za njih – putem raznih izložbi i drugih prilika koje su mi se ukazivale. 

Pored toga što se u okviru vizuelne umetnosti baviš videografijom i fotografijom, takođe praviš i animacije. Koji od ova dva načina stvaranja vizuelne umetnosti kod tebe bude veću kreativnost?

Porivi za stvaranje su drugačiji. Videografija, fotografija, ili bilo koja druga forma koja dokumentuje realne momente i slike okoline, predstavlja kod mene potrebu da se ovaj svet upije onakvim kakav jeste, da se u realnom svetlu predstavi biću, i to je potreba koja dolazi od spolja ka unutra. Kada animiram, to je već neka sila koja ide iznutra ka spolja, jer na taj način svetu pokazujem formu koju sam mu lično odredila. Oba ova poriva su za mene u balansu. 

Gde se nalazi tvoj neiscrpni izvor inspiracije koji te podstiče na stvaranje?

Ništa konkretno ne bih mogla da imenujem, jer bojim se, ako bih imenovala, verovatno bih to mesto odakle sve potiče i ubila. Mogu samo da odgovorim – sve. Rekla bih, varira od momenta do momenta. Naprimer, kada je vreme društvenog previranja, kao sada, imam želju da upijem sve oko sebe i dokumentujem to. Sa druge strane, izmeštanje u prirodu je nešto što često praktikujem, potom ono što iz tog izmeštanja izvučem, ostajem mu posvećena dok ga ne pretvorim u izraz – bilo da se na kraju radi o fotografiji, animaciji ili nečemu potpuno drugom. Bitno je samo razumeti da inspiraciju ne treba tražiti, već prepoznati.

U širenju poruke koju šalješ oku posmatrača svojim radovima, da li ti u tome više pomažu fotografije, kojima si zabeležila određene momente ili animacije, koje su u potpunosti produkt tvoje subjektivnosti?

Trenutno sam u potpunosti zaljubljena u animaciju, jer je animacija nešto što je za mene relativno novo, s obzirom da sam njom počela da se bavim pre otprilike dve godine. Za mene je animacija jedna lepa i plemenita praksa koja ti dopušta beskonačno mnogo, i u koju sam se zbog toga i zaljubila. Zato bih u ovom momentu rekla da mi u ostvarenju mog ličnog pečata i izraza više pomaže animacija, što nikako ne govorim da bih umanjila značaj fotografije – samo, pod okriljem osećaja zaljubljenosti, animaciji ne vidim nijednu manu. Ali, i sa druge strane, čovek nikada ne može da izoluje ono što stvara od onoga što jeste, iako se lično trudim da sebe izdvojim najviše što mogu. 

Animacija Ivane Miljković za album Eastern Bloc od Palms Voice-a

Po tvom mišljenju, da li je neophodno da umetnost ima jasnu poruku?

Možemo da diskutujemo o granici jasnog. Umetnost je ljudska stvar, ljudi teže da je stvaraju sa nekom idejom. To ne mora biti poruka koja je jasno definisana, već, pre samog toka stvaranja, uvek postoji premisa od koje se kreće, i koja se prati kroz čitav proces, da bi na kraju dovela do neke zaokružene celine. Kao takva, poruka je neodvojiva od kreativnog procesa, dok sa druge strane nije u obavezi da bude jasno prikazana. 

Pored fotografija i animacija, tvoje stvaralaštvo se takođe može videti i u obliku infografika, poput Kolora sreće, koji posmatračima omogućava da zavrte šareni točak, i u zavisnosti od boje koja im zapadne, otkrivaju definiciju svoje sreće, ostvarujući direktnu interakciju sa tvojim stvaralaštvom. Koliko je važno ostvarivanje interakcije na ovaj način između posmatrača i umetnika?

Za mene je to vrlo važno. Na neki način, to oplemenjuje umetnički svet. S obzirom da dolazim iz te neke nove niše umetnosti, u kojoj dosta pravila leti kroz prozor, gde se dosta pravila preispituje, i u kojoj je interakcija sa publikom zlato. Lično, gledam da nadjem razne načine da ljude iz svoje okoline što više promrdam iz letargije, koja je jedna korozivna stvar. Ljudi robuju navikama, i ako je čoveku navika da bude pasivan, on će biti pasivan i na ulici, koncertu, pa na kraju krajeva, i u galeriji – a tako ne mora da bude

Kolor sreće @ FMK DU5

Kako izgleda tvoj stvaralački proces?

Kada se rodi ideja, prva stvar koju uradim jeste – zgrabim papir i olovku i zapisujem. Navika mi je da sve zapišem, i kada prolazim kroz svoje beleške, nastupa proces istraživanja. Ideje najviše kupim iz snova. Smatram da postoje nesvesne odluke, a san je neko mesto u kome se te nesvesne odluke najjasnije vide. Kada ih spoznam, trudim se da ih prevrnem naopačke u procesu istraživanja i kopanja po sebi, kako bih došla do toga zašto sam nešto videla tako kako jesam. Kada dodjem do premise koja me vodi kroz proces stvaranja, onda tu premisu formiram, vajam, dok ne dođe dosvog krajnjeg oblika. 

Početkom ove godine, u Kvaci 22 si vodila radionicu pod nazivom Glitch + Art . Odakle potiče ideja za ovakvu radionicu, i šta su to novo tvoji polaznici na njoj mogli da saznaju?

Zimus sam dolazila kući oko Nove godine i u to vreme sam shvatila da sam Glitch + Art radionicu vodila već dva puta u Briselu, a ni jednom u Beogradu. 
Proces se zasniva na tome da se digitalni podaci mogu čitati iz mnogih zapisa, u ovom slučaju koristimo digitalnu fotografiju, učitavamo je u softver za obradu zvuka. Tada fotografija zvuči kao buka, šum, koji onda obrađujemo ”na slepo”, dodajemo joj efekte, isecamo delove i lepimo ih na druga mesta, dupliramo druge delove… možemo i dodati pesmu preko svega toga, ili čak i drugu sliku. Onda izbacujemo tu – uslovno rečeno – numeru i ponovo je pretvaramo u digitalnu fotografiju. Ovaj proces je na mene delovao jako terapeutski, jer je rezultat skriven sve do samog poslednjeg koraka, tako da se o njemu ne može ni pretpostaviti i zbog toga sam želela da ga podelim sa drugima. Naravno, s obzirom na njegovu nekomercijalnu prirodu, želela sam da radionicu održim u nekomercijalnim uslovima. Kvaka je uvek otvorena za nas štrčke, kao i za naše neobične poduhvate, a inicijativu su zdušno podržali. Bilo mi je idealno – intimno, a otvoreno. Svi polaznici, kojih je bilo petnaestak, su bili divni. Svakako planiram da je ponovim krajem ove ili početkom sledeće godine, ali ovoga puta zamišljam uslove tako da se održava dva dana za redom, kako bi na kraju proizveli zajednički video rad.

Tvoj rad se ne zaustavlja samo u granicama vizuelnog, već prelazi i na muziku, gde si član ne jednog, već dva benda – koji nose nazive The End is Near i KOIKOI. Šta je ono što ti muzički izraz pruža, a vizuelni ne?

Muzika je za mene, i kada se odstrani tekst koji joj predstavlja dodatni nivo značenja, najsavršeniji vid izražavanja i najsavršenije plovilo za osećanje, sliku, poruku i bezbroj drugih stvari. To muziku čini posebnom. Muzika ne mora da podražava ništa iz ovog sveta, a ima tu sposobnost. Ima sposobnost da na vrlo implicitan način nosi jake slike i doživljaje, što je za mene nešto neprikosnoveno. Muzika se može doživeti bez nekog preteranog razmišljanja o njoj, zbog vibracije, koja je nešto vrlo telesno, nešto što je tu i pre nego što otvoriš oči – prisutna je kada nam kuca srce, kada dišemo. Kada ne govorimo o ritmu, muzika je samo vibracija koja se brzo dešava, tako brzo da se ni ne registruje, i upravo ta njena osobina ne zahteva nikakav intelektualni angažman u njenom razumevanju, što je, na kraju, čini dostupnom svima. 

KOIKOI u Dohodu, foto: Aleksa Bartol

Da li muziku doživljavaš kao hobi, ili kao nešto čemu planiraš da se profesionalno posvetiš u budućnosti?

Ako sam u nešto sigurna, to je da kada bih imala priliku da se bavim muzikom i isključivo muzikom, odluku bih donela bez razmišljanja. Ništa ne može da zameni osećaj kada je stvaraš – sam u sobi, sa grupom u studiju, na sceni kada ispred sebe vidiš ljude koji na nju reaguju. Znam da bih bila najsrećnija kada bih imala po 200 koncerata godišnje, i kada bi muzika činila većinu mog ne samo slobodnog, već i poslovnog vremena. 

Da li smatraš da su danas mladi vizuelni umetnici, poput tebe, dovoljno prepoznati u društvu?

Naše društvo ima dug i prelep kontinuitet u avangardi. Avangarda znači da ti svojim delovanjem probijaš nešto, i ako si taj koji probija, teško je očekivati da češ biti onaj koga društvo podržava i gura napred. Nažalost, ulaganje naše države u bilo šta što ima veze sa kulturom je ravno nuli, a pogotovo kada govorimo o mladima, čije se ideje o kulturi i umetnosti često sukobljavaju sa statusom quo, koji se posebno retko mogu osloniti na bilo kakvo državno finansiranje. Ipak, onda kada se uprkos svemu tome probijanje desi, oni prelaze u istorijsku avangardu koju posle pamtimo, prepričavamo, a taj vid prepreke koji su prevazišli postaje deo mita koji ih prati, čini ih većim umetnicima zbog toga. 

Na koji način je okruženje u kome si stasala predodredilo tok i tematiku tvog stvaralaštva?

Smatram da sebe ne možeš dati u potpunosti ako ne znaš ko si. Identitet je nešto što čovek stalno preispituje i nešto što se stalno menja, odnosno nadgrađuje. Trudim se da uvek obratim pažnju na obe strane novčića – da iz okruženja pokupim i dobro i loše. Na taj način gradim svoj identitet, koji apsolutno utiče na ono što stvaram u datom momentu. 

foto: Katarina Marković

S obzirom da već neko vreme provodiš u Belgiji, i da se u periodima vraćaš za Srbiju, da li uočavaš razliku u ophođenju prema kulturi i mladim umetnicima između ove dve zemlje?

U poslovnom smislu Belgija je apsolutno plodnije tlo za mlade umetnike, zbog svoje uređenosti. Tamo postoje razni fondovi, agencije za umetničke projekte do kojih nije teško doći. Tako da, ako neko želi stalno da se bavi umetnošću, da stalno ima isporuke i da prodaje svoje radove na tržištu – u Belgiji sigurno ima više prilika za to nego što ima u Srbiji. Sa druge strane, tamo ne postoji ni naznaka underground scene kakvu poznajemo ovde, pogotovo muzičke scene. Razlike su prisutne i svaka sredina ima svoje borbe. 

S obzirom da se tvoja umetnost prostire po spektru različitih izraza, da li je ipak poruka koju šalješ posmatračima jedinstvena, nezavisno od načina izražavanja?

Rekla bih da da. Kod mene ne postoji neki lajtmotiv koji se provlači kroz moje stvaralaštvo, više sam fokusirana na svoj proces. Zbog toga je meni multimedijalnost strava, jer mi dopušta da imam isti proces od koncepta do izlaganja – u različitim modusima. Bilo da se radi o muzičkom modusu, video modusu ili animaciji. Upravo kroz taj proces, sebe doživljavam kao neki filter stvarnosti, koji je isti ma šta radila ili ma čime se bavila u datom momentu.

Koja je glavna misao kojom se vodiš dok stvaraš?

Uvek se pitam – a šta ti to govori? Rekla bih da je to moja glavna misao. Osetim li neko osećanje, imam li viziju, sanjam li san, pišem li pesmu, ako se ne zapitam potom šta mi ono govori, onda joj se nisam sasvim posvetila. Onda kada se zapitam, iz toga se izrodi nešto potpunije i veće.

Za kraj, šta bi poručila mladim umetnicima u razvoju iz Srbije, koji prolaze kroz spoznaju sebe u umetnosti?

Samo bih rekla – da. Činite pravu stvar, nastavite da činite to što činite, odakle god da ste, ko god da ste, koliko mladi bili, ako se uhvatite nekog puta, misli koja vas nekud vodi, držite je čvrsto i ne dopustite da vam pobegne. 

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *