Ukoliko verujete u stereotip da su manekeni dosadni ili da je modeling lak posao, Đorđe Ćulafić će vas verovatno razuveriti. Pored bavljenja modelingom na svetskom nivou i rada sa velikim svetskim brendovima, Đorđe, sada poznatiji kao Džordži, bavi se i muzikom. Bio je frotmen benda Lem Jem, a nakon toga je u avgustu objavio pesmu ,,Ne pijem“ kao solo umetnik. Takođe se bavi i muzičkom produkcijom. Sudeći po komentarima na Jutjubu, dopao se publici i porede ga sa raznovrsnim kovrdžavim rokerima iz prošlosti.
Mi smo sa Đorđem proćaskali o projektu Džordži, žanrovskim (ne)određenjima, izazovima koje donosi rad u modnoj industriji, ali i o vezi između mode i muzike. Pitali smo ga i zašto ne pije – odgovor ipak leži u tekstu pesme.
Kada si počeo da se baviš muzikom ?
Đorđe Ćulafić: Još kao klinac sam voleo da se zezam sa ritmom. Majka mi je kupila gitaru kad sam imao 12 godina. Nisam nikad išao na časove, nisam školovan muzičar. Kasnije sam se zainteresovao za pevanje i naučio da sviram još par instrumenata. Ipak, više sam otišao u produkciju nego što sam počeo ozbiljnije da se bavim sviranjem nekog instrumenta.
Da li i dalje postoji bend Lem Jem sa kojim si nastupao kao frontmen?
Mi smo prvo bili bend koji se zvao Hell Jack, svirali smo kavere. Iskreno, bend je nastao isključivo zbog riba, normalno kao i svaki bend. Čak je i Džon Lenon rekao da su počeli da sviraju zbog ribe. Napravili smo album od 10 pesama, sve su na engleskom, ja sam pisao tekstove, a Danilo Orlović ih je producirao. Nakon toga smo krenuli sa svirkama i onda smo se posvađali i bend se raspao prošle godine. Tako da bend više ne postoji. Albuma nema na platformama jer je zarobljen, odnosno, usled neslaganja je sporazumno neobjavljen. Zbog toga nismo ništa izbacili, a šteta, jer stvarno zvuči zanimljivo, kao da je iz neke njujorške garaže.
Kako je došlo do saradnje sa Bassivitijem i solo pesme ,,Ne pijem“?
E, to je zanimljivo. Drugar koji mi je radio spot je došao na ideju još pre dve godine da imam solo projekat i uvek me je bodrio. Hteo je da uradim nešto popularno i da utičem na neku drugu scenu. Napravio sam ,,Ne pijem“ za sedam minuta, sve je to relativno brzo bilo gotovo. Onda smo otišli u studio, snimili je, isproducirali je, sve na svoju ruku. Zatim sam pogledao dostupne kanale u Srbiji i Bassivity mi je delovao kao neki najrealniji izbor, mislim da je pesma u njihovom konceptu.
U kom žanru se ti najbolje osećaš?
Pa znaš šta, nije do toga kako se osećaš. Ja pravim muziku i slušam muziku i pošto se time bavim meni mozak ne sme da bude zatvoren što se tiče ukusa. Postoji istraživanje da posle tridesete godine čovek teško prihvata novu muziku, nove žanrove, sve ostaje na onome što mu je već poznato. Napor je otići negde drugde, ali kada ti se otvori mogućnost za razumevanje muzike drugačije od one na koju si navikao, prisvajaš je kao svoju. Najbolje se osećam u onome što u tom trenutku mogu da iznesem. Ne ogranničavam se žanrom.
Da li te više inspiriše muzika ili ipak modeling kojim se baviš profesionalno?
Modelingom sam počeo da se bavim pre pet godina, jako spontano. Super je to za mladu osobu, putuješ, još i zaradiš nešto, ne možeš da imaš bolju mladost, ako mene pitaš. Ne bih to menjao. Sa druge strane, od muzike me zarada ne zanima. To je čista ljubav, muzika me inspiriše. Modelingom se bez novca ne bih bavio. Imao sam divnog agenta. Drea Vujović me je pronašla, dala mi prve štikle da hodam na reviji (smeh). Ja sam joj jedan od prvih modela. Tada nisam imao dodirne tačke sa modnom industrijom. Bio sam toliki laik, da sam mislio da je Versaće brend peškira. Uglavnom, uleteo sam u to i Drea me je profesionalno sprovela kroz čitav proces. Ne bih se bavio modelingom da nije nje.
Šta je najvažnije za uspeh u modnoj industriji?
Osim fizičkog izgleda koji odgovara tom nekom klijentu – karakter. Što je širi tvoj pogled na svet, znanje, socijalna sposobnost, to je veća šansa da će neko želeti da radi sa tobom. Meni je bavljenje muzikom tu dosta pomoglo jer klijent može da me vidi u pokretu, na svirci. Tako se najlakše izražava karakter. Ipak, mislim da imam mnogo više mogućnosti da opstanem u muzici nego u modelingu, kao ličnost.
Koliko je bavljenje manekenstvom na svetskom nivou zahtevan posao?
Povlastica je biti u ovom poslu ako si pametan i odgovoran. Najjače mi je kad mi neko kaže – ma ti se samo slikaš i dobijaš lovu za to. Ljudi ne shvataju da je snimanje izuzetno zahtevno, to je neprirodno ponašanje praćeno nervozom jer sve traje veoma dugo. Snimanje zna da traje i po 16 sati. Nekad moraš da pristaneš na nehumane uslove. U isto vreme moraš da izgledaš dobro, da budeš komunikativan, socijalno sposoban da istraješ tokom celog dana. Takođe, zanimljivo je da, kada se slika letnja kampanja, snima se zimi i obrnuto. Tako da se može zadesiti da se slikaš u bundi, na trideset stepeni na Malibuu.
Smatraš li da je važno da muzičar ima prepoznatljiv stil (imidž)?
Mislim da svaki umetnik treba da ima karakter koji je prepoznatljiv sam po sebi. Smatram da svako ima svoj imidž, samo je pitanje na koji način će ga ispoljiti, da li će biti konformista ili individua. Posebno je važno za javne ličnosti da imaju taj neki pečat koji će braniti ono za šta se zalažu.
Na čemu trenutno radiš i šta da očekujemo od tebe u budućnosti?
Imam još pet pesama u ovom projektu (Dzordži), imam i druge projekte koji teško da mogu da vide svetlost dana uskoro. Muzika, ipak, je skup zanat. Što je veći izazov, više novca ti je potrebno.
Naslovna fotografija: GQ Italija
0 Comments