Lucy Kruger and The Lost Boys – nežno, nemirno i teatralno

SRB │ENG

Bend Lucy Kruger and The Lost Boys osvojio je srca svih nas koji smo slušali ovaj sastav na ovogodišnjem Ment showcase festivalu u Ljubljani. Vest da dolazi u Beograd, i to 6. aprila, poprilično je obradovala veliki broj ljudi, što govori i broj prodatih karata, kao i to da je od prvobitnog plana da koncert bude u Kvaki 22, pomeren u veći prostor – klub Karmakomu.

Lucy Kruger je rođena u Južnoj Africi, ali trenutno živi u Berlinu gde je počela da stvara muziku zajedno sa bendom. Za sobom imaju četiri ostvarenja, Sleeping Tapes, Teen Tapes, Transit Tapes, koja predstavljaju trilogiju Tapes i njihov poslednji album Heavign objavljen prošle godine. Tokom postojanja, bend je obišao Nemačku i Evropu, nastupajući na mnogim festivalima kao što su MENT, Grauzone, Fusion Festival, Maifeld Derby, Wave-Gotik-Treffen i drugi, a Lucy je nedavno kao vokal gostovala i na najnovijim izdanjima Swans, The Underground Youth i The Frank Popp Ensemble.

U susret nastupu 6. aprila, koji će sasvim sigurno biti jedno autentično muzičko, ali i teatralno iskustvo, razgovarali smo sa ovom talentovanom muzičarkom.

Kako si počela da se baviš muzikom?

Lucy Kruger: Uvek sam volela pevanje i izvođenje i veoma sam žudela da budem na sceni još od malih nogu. Bila sam u svim školskim horovima i pozorišnim predstavama. Kada sam imala šesnaest godina, devojka mog brata je počela da svira gitaru. Gledajući je kako izvodi svoje pesme bilo je dirljivo. To mi je pokazalo nešto kod nje što nisam pre videla. Pokazala mi je mogućnost izražavanja sebe u tome kada izvodiš sopstveni materijala. Odmah sam počela da uzimam časove gitare i od tada pišem, sviram i nastupam.

U jednom intervjuu si pomenula da je u muzici sve u atmosferi, i da si zbog tog formirala bend za jači uticaj. Koliko su se stvari promenile od tada kada ne nastupaš više sama?

Jedna od veoma lepih i veoma frustrirajućih stvari u vezi sa muzikom (i možda svim ostalih) je da je zajedno mnogo bolje. Teško je objasniti uticaj zajednice zvuka – zida koji nije zid već putanja, talas, strelica, grmljavina, prostor, simbol, slatko, vitalno, ljubavno, nasilno. Mnogo je sve šire.

Kako bi opisala svoju muziku u tri reči ljudima koji je još nisu otkrili?

Melanholična, nemirna, nežna.

Pišeš sama svoje tekstove, kako izgleda taj proces?

Proces se godinama pomalo menjao, ali uglavnom, reči se pojavljuju skrivene u melodiji. Improvizujem pevanje sa gitarom ili jednostavnim loop-om i ponavljam dok nešto ne ostane, zatim oblikujem reči oko onoga što je već tu. Često, ako pokušam prvo da pronađem reči, olovkom i papirom, misli mi postanu prepreka. Zvuk na neki način klizi mimo previše cerebralnog.

Studirala si dramu i tvoje izvođenje je prilično teatralno. Koliko ti je znanje stečeno tokom studija uticalo na tvoje javno izvođenje sada?

Mislim da je dosta, do sada. Neko vreme sam mislila da su ti svetovi – pozorište i muzika – prilično različiti i da sam izabrala muziku, ali više nisam tako sigurna. Mislim da pronalazim način da ih približim jedno drugom. Postojao je snažan fokus na prisustvo i utelovljenje na Fakultetu za dramu koji sam pohađala. Biti u svom telu zvuči kao nešto što bi trebalo da bude prilično jednostavno, ali nisam sigurna da jeste. Vreme provedeno na univerzitetu dalo mi je mnogo prostora da razmišljam i osetim šta to znači.

Kako je Berlin uticao na tvoj kreativni proces i umetnički izraz?

Teško je znati na koji način je Berlin uticao na moj rad, ali sam veoma sigurna da jeste. Bilo bi veoma interesantno imati pet paralelnih života koji bi vas odveli u različite gradove i onda videti kako bi vaš proces i izraz bili različiti. Berlin mi je pružio mnogo vremena, prostora i perspektive. Deo toga ima veze sa samim Berlinom – to je grad koji veoma podržava umetnost – a deo toga ima veze sa iskustvom selidbe na novi kontinent. Postoji takva eklektična zajednica ljudi – mnogi od kojih su umetnici – koji žive u gradu, i posmatranje slobode i eksperimentisanja u svakodnevnom životu kao i u umetničkim prostorima je veoma fascinantno. Sigurna sam da bih trebala istraživati grad mnogo više nego što jesam, ali veći deo mog vremena provodim u sobi, i nisam sigurna koliko se od Berlina prenosi u tu sobu, ali verovatno dosta.

Ko su ti trenutno najveći muzički uticaji i idoli?

Adrianne Lenkerova, njeno pisanje mi se čini da dolazi dektno iz izvora. Savršena je. Fever Ray zbog njihove intenzivnosti, senzualnosti i specifičnosti. Cate Le Bon zbog njenog stalnog radoznalosti i opšteg genija.

Objavila si trilogiju Tapes. Zašto trilogija? Da li je takav koncept bio planiran od početka?

Nije, prvobitno nije bio plan. Sleeping Tapes je napravljen kao vrsta poklona za svakoga ko je bio u položaju u kojem sam ja bila u trenutku pisanja – nespavanje i potrebe za društvom. Trebalo je da bude šaljiv i apstraktan pristup trakama za samopomoć. Transit Tapes je napisan godinu i po dana nakon što sam se preselila u Berlin, a Teen Tapes nakon zaljubljivanja. Pesme su se činile savršenim za te jasne trenutke u životu osobe. Pratili su putanju za mene. ‘Saveti za mlade žene kako da napuste zatvor uma, uđu u telo i budu u svetu’. Ili nešto smešno poput toga. Svideo mi se koncept muzike koja prati iskustvo. Muzika za putovanje. Muzika za ljubav. Muzika za hrabrost. Okviranje na taj način pomoglo mi je da razumem zvuk i svrhu pesama.

Koje su tvoje omiljene pesme za izvođenje uživo?

To se menjalo tokom vremena, ali volim da izvodim novi materijal. Može biti prilično zastrašujuće kada još uvek ne znate tačno šta je pesma. To vas prisiljava da budete prisutni. Čini se da ste manje sposobni da lažete. Bilo je divno pronaći prostor za sviranje u poslednjih nekoliko godina. Pesme sa albuma Heaving su nam definitivno pružile tu šansu.

Koliko ti je važan vizuelni identitet – naslovne strane albuma, kostimi, itd?

Većinom je to bilo veoma radostan prostor za saradnju i igru. Na neki način stvarate taj svet muzički, a zatim možete da eksperimentišete, uglavnom sa veoma pametnim prijateljima, kako bi to zvučalo. Prevod prevoda.

Dolaziš u Srbiju po prvi put. Da li imaš neka očekivanja? Da li si upoznata sa muzičkom scenom ovde?

Nažalost, moram da kažem da uopšte nisam upoznata sa muzičkom scenom u Srbiji, ali sam veoma uzbuđena što dolazim i nadam se da ću saznati više nakon posete gradu. Ne mogu da dočekam!

Fotografije: Francis Broek, DTAN Studio

Karte možete kupiti ovde.