Marija Matić je apsolventkinja Filološkog fakulteta gde studira španski i engleski jezik. Sebe opisuje kao dinamičnu osobu koja uživa u pevanju, crtanju i izascima. Kada je imala 16 godina prošla je kroz iskustvo lečenja od osteosarkoma, malignog tumora kostiju. Tada joj je amputirana noga i počela je da se kreće uz pomoć mehaničke proteze čije korišćenje nosi različite izazove. Nedavno je pokrenuta akcija u kojoj je prikupljen novac za Marijinu novu, elektronsku protezu koja će joj omogućiti da vodi još aktivniji život uz mnogo manje napora. Za Oblakoder je govorila o procesu lečenja od raka, važnosti pružanja podrške svima koji kroz to prolaze, ali i o svojim osećanjima i planovima.
Posle velike akcije u koju su se uključili mnogi, konačno ćeš moći da zameniš mehaničku protezu elektronskom. Šta te očekuje na tom putu sada i kako se osećaš posle svega?
Marija: Nisam očekivala takav odziv oko priče sa elektornskom protezom i još uvek sam jako iznenađena. Kada sam dobila mehaničku protezu, ja sam to samo prihvatila tako, jer niko nikada nije komentarisao da bi možda mogla da se nabavi bolja. Zato mi je i dalje čudno i ne mogu da verujem, i dalje nemam osećaj da smo uspeli i da ću ja zapravo imati elektronsku protezu, da će mi zaista biti mnogo bolji hod. Nemam taj utisak niti ću ga imati dok ne budem zapravo stala na protezu i krenula da hodam. To će biti skok u nepoznato, ali to je kul, ja volim izazove i dinamiku života.
Sada ide proces da je poručimo i onda čekamo nekoliko nedelja, a za to vreme ću ja imati obuku na test kolenu, na test protezi, gde ću vežbati svoj hod i prebaciti se sa mehaničke na elektronsku. Biće potrebno dosta vremena jer šest godina nije malo, jer sam već naučila hod na mehaničkoj, a hod na toj novoj će biti baš različit. Sve će biti drugačije, hod uzbrdo, nizbrdo, stepenice. Do sada sam hodala jedan po jedan stepenik, sad ću moći da hodam normalno. Elektronska proteza ima tempo kao zdrava noga, ako hodaš brže, onda se ona tome prilagođava, a sa mehaničkom ti moraš da se prilagodiš njenom ritmu.
Nadam se da ću do kraja godine sve to rešiti, ali idem polako kroz život, step by step. Ne volim ništa da planiram jer nikad se ne zna šta sve može da se desi, baš iz tog razloga što sam sve to proživela, znam da nikad ne možeš da znaš šta te čeka. Srećna sam, naravno, jedva čekam samo da stanem na novu protezu!
Kako je na tebe uticala cela ova situacija nabavke nove proteze u smislu podrške drugima koji se nalaze u sličnoj situaciji?
Drago mi je što je sve ovo pokrenuto, što sam bila „bačena u javnost”, u ime svih ljudi koji se nalaze u sličnoj situaciji, jer bi ljudi zaista trebalo da imaju svest o tome da se ovakve stvari dešavaju, da zapravo postoji karcinom, da postoje različite bolesti, da postoje ljudi koji izlaze iz toga kao borci.
Važno mi je i da ljudi koji imaju slična iskustva shvate da nisu sami, da ne treba da se plaše, da zaista može da se prebrodi sve, da je sve to samo još jedna etapa koja će te učiniti boljim. Bukvalno, kao da si stavljen na test i ti ga položiš, budeš zadovoljniji sobom, samouvereniji.
To je samo još jedna lekcija u životu i idemo dalje, izađeš posle nje kao mnogo zrelija osoba. Pošto sam mlada sve to preživela, kada sam završila sa svim, imala sam proširenije vidike i ozbiljnije gledala na stvari i život, to je neka vrsta preranog sazrevanja.
Kako ti deluju ljudske reakcije na različitost poput proteze? Da li ti daju savete, kako ti se najčešće obraćaju?
Ljudi znaju da govore razne stvari, ako imaš protezu ili štap, poput „kad ćeš se potruditi da ti bude bolje, trebalo bi da vežbaš malo više”, kao da ti to već sam/a ne znaš. Lepo je da imaš neku blisku osobu koja ti je podstrek da vežbaš, radiš na sebi, ali do neke određene granice, jer mi smo sami svesni svojih mogućnosti.
Trudimo se da idemo ka boljem, ali možda ponekad ne možemo bolje, i kada se nađe neka osoba koja kaže „kako ne možeš, daj idi treniraj, kako ćeš kad budeš starija”, to baš može da boli. Jer, ljudi koji nam to govore nas ne poznaju, a daju sebi za pravo da tako komentarišu. Smatram da je osoba koja ima neke probleme svesna sebe i zna svoje mogućnosti i ukoliko stvarno želi da joj bude bolje, ona će ići ka tome i svaki podstrek od nekih osoba, čak i sa najboljom namerom, mora da ima meru u tom pristupu.
Dešava se i da ljudi situaciju poput tvoje povezuju sa velikim životnim izazovom koji je težak, nije im lako da to razumeju. Šta bi im odgovorila na to?
Stvarno sebe ne smatram drugačijom od ostalih ljudi. Živim normalan život, imam uobičajene navike i obaveze, kao i svi drugi ljudi, i ne mislim da je moj život u ogromnoj meri drugačiji od ostalih. Naravno da svi imamo loše dane, ali to je iskustvo svih, ne samo moje. Kada ti se desi nešto ovakvo, svakako jeste izazovno, ali svi nosimo neki teret i svakom je svoj teret najveći, nikada ne znamo šta neka osoba proživljava.
Ako se ovako nešto desi, zaista verujem da osoba može da živi normalnim i srećnim životom, samo da se prihvate te stvari. Čini mi se da ne postoji drugi način i izlaz osim prihvatanja. Jer, kad prihvatiš, onda tako i živiš – sasvim normalno i okej. Imaš obične navike, sve je, na neki način, vrlo jednostavno, bez obzira na izazove.
Jednom prilikom pomenula si da si, na neki način, sva ta teška iskustva zaboravila, odnosno da je sve to potisnuto. O čemu iz tog perioda možeš da govoriš?
Pre šesnaeste godine sam imala jedno sasvim normalno detinjstvo, tek tad su krenuli kompjuteri i telefoni, a ja nisam bila okrenuta ka tome, nego više ka školi, bila sam donekle i štreberka. Detinjstvo mi je bilo baš lepo, odem u školu, vratim se, odgledam svoju omiljenu seriju, to su bile Čari i onda idem napollje, igralište, drugari, žmurke uveče… I onda kada se to dogodilo, sve je stalo, bila sam ubačena u situaciju, a nisam ni znala o čemu se radi. Kada su mi rekli da imam tumor i da bolujem od maligne bolesti, ja nisam baš znala šta to znači jer nisam uopšte imala priliku da se susretnem sa tim.
Došla sam na onkologiju i videla sam sva ta bleda lica, decu bez kose, bila sam na dečjoj onkologiji. Stigla sam sa mamom, sela na krevet, i mislila sam, pričaću sa doktorom, odradiću terapiju i idem kući. Međutim, objasnili su mi da ću biti tu par dana, dobijati terapije, a da ću kući ići između njih. Iza mene je bila jedna devojka bez kose, a mama ispred mene, ja sam pogledala u nju i pitala „hoću li ja da ostanem bez kose?” Kada sam videla suze u njenim očima shvatila sam koliko je to zapravo ozbiljno, koliko će biti teško, baš je bio veliki šok i preokret mog života tada. Shvatila sam da ništa više ne postoji sem toga, da se moram ka tome okrenuti i to je to.
Kako je izgledala tvoja rutina u to vreme, budući da si morala da se navikneš na jedan potpuno nov životni ritam za koji ne znaš koliko će trajati?
Da, postoji ta promena rutine, ali i pitanje da li ćeš se „izvući”, mada ja generalno nisam imala takve stvari u glavi, da li će da ispadne okej, jer terapije su bile tu da pomognu, išla sam ka tome da sve bude u redu.
Na početku jeste bilo malo užasavajuće, jedna ili dve terapije. Jer nisam više kod kuće, drugari su mi tamo, idu u školu, a ja ne, sve je prekinuto. Bilo je teško odvići se od dotadašnjih obaveza, ali kada je sve krenulo, olakšavajuća stvar, ali donekle i bolna, je što je tamo bilo dosta dece, pa smo bili zajedno i podrška jedni drugima. Sestre su takođe bile okej, bila je pozitivna atmosfera, koliko su terapije dozvoljavale.
Ja sam, na primer, primala različite vrste terapija, jednu malo jaču, pa jednu malo slabiju, to je uglavnom išlo tako. Kad završimo sa terapijama, ako se osećamo okej, pošto sve one izazivaju mučninu i zamaranje, malaksalost, imali smo igraonicu gde smo provodili vreme. Ja sam svu energiju ulagala u crtanje, slikanje, bojenje, jer sam naklonjena umetnosti i volim te stvari, tako da sam konstantno provodila vreme u igraonici, bavila se bojama. Tu su bila i sva ostala deca, družili smo se, i onako je nekako to odeljenje i ta bolnica postala moja druga kuća, nažalost. Ti ljudi su postali moji drugari.
Tamo sam sklopila jedno veliko prijateljstvo sa drugaricom sa kojom se i danas čujem, Aleksandrom, koja je starija od mene. Zajedno smo uklapale da dolazimo na terapiju u isto vreme, da budemo zajedno u istoj sobi, da nam bude zabavnije. Bila je atmosfera borbe, idemo dalje, guramo, primamo terapije, biće bolje…
Kad me pitaju šta te je motivisalo, odakle ti hrabrost, snaga, prvo mi padne na pamet da sam ja izašla iz svega kao pobednica, i sama sebi sam bila motivacija, pre svega, iako je i mama, naravno, bila tu. I kad me pitaju da li sad čitam ili sam čitala neke knjige koje me motivišu, ja stvarno moram da kažem da mi to nije bilo potrebno.
Kako bi ohrabrila mlade i ljude opšte da se u većoj meri uključe u podršku mladima koji prolaze kroz iskustvo lečenja raka?
Smatram da, ako žele da uđu u celu priču, pre svega ne bi trebalo da bude nikakvog osuđivanja. Ako ljudi imaju neku dozu društvenosti, recimo, da vole da pričaju – to je super. Priča je jako važna, jako lepa, pogotovo deci, na primer, je to važno. Kada bismo pričali sa njima, otkrili njihove želje, interesovanja, mogli bismo da pokrenemo mnogo toga dobrog.
Recimo, ako neko od njih voli da piše ili, uopšte, da se bavi tekstom, a voli i osoba koja želi da se uključi u tu priču kao podrška, kao volonter/ka, to je dobar pristup, kroz zajednička interesovanja. Ukoliko bi neko to želeo da radi, mogao bi da kroz priču shvati dečja interesovanja i da to prolazi sa njima, tako da dete jedva čeka sledeći dan da nastave zajedničko druženje.
Ja, na primer, kada sam primala terapije, mogla sam da se krećem sa stalkom gde stoji infuzija kroz celo odeljenje, kao i svako od nas, jer nismo morali da ležimo, osim ako nam nije loše. Onda smo i sa tim stalkom bili u igraonici, tamo je bilo i slaganja lego kocki i TV, tu sam provela i Novu godinu i Božić, pa smo pravili razne figurice i svašta drugo, bilo je jako zanimljivo.
Smatram da osobe koje žele da se bave radom sa decom koja prolaze kroz to ili žele da pomognu uvek mogu da se uključe, nema mesta za strah. Ako odluče da se tome posvete, samo će nekoga učiniti srećnijim. Stalo mi je da ljudi shvate da svojim angažovanjem, koliko god ono bilo malo, deci mogu da pomognu zaista mnogo, značiće im, lakše će proći kroz sve to.
Ko je Marija danas, posle svih ovih iskustava i kako želiš da izgleda tvoja budućnost?
Danas vodim jako dinamičan život. Dosta sam organizovana i volim da strukturiram dan, da sve svoje obaveze rešavam na vreme. Studiram španski i engleski jezik na Filološkom fakultetu, ali nisam razmišljala o tome da postanem profesorka. Jezici su svakako važni u svakom poslu, pa će mi sigurno značiti, ali bih ja radije krenula na neku drugu, zanimljiviju stranu. Trenutno mi je cilj da završim fakultet, da završim master i nakon toga bih odlučila šta ću dalje jer mnogo toga može do tada da se promeni.
Mnogo volim muziku, ona me usrećuje, volim i da pevam, imala sam ideju i da idem u neku školu pevanja. Volim šminku i često šminkam drugarice u studentskom domu kada se spremamo za izlazak, tada imam priliku da izrazim svoju sklonost ka detaljima, važno mi je da sve bude lepo. Zovu me Pikaso kad šminkam!
Volim, naravno, i izlaske, imam svoju ludu ekipu, izlazimo svuda, oni se solidarišu sa mnom, obuju patike i treše i idemo tako u klub. To su neke stvari koje me ispunjavaju.
0 Comments