Performativna umetnost: momentum tela i iskustva

Performativna umetnost: momentum tela i iskustva

Potreba i želja za nastupom je oduvek prisutna kod čoveka. Kroz rituale, običaje, muzičke događaje i pozorište, čovek je koristio svoje telo kao medijum ekspresije ličnih stavova i saznanja. U svojoj osnovi je ova vrsta umetnosti doživela veliki procvat na svetskom nivou kroz godine njene prakse, naročito sredinom prošlog veka.

Zbog nepostojanja granica u ovoj oblasti, kao i njene nedefinisanosti, dolazimo do pitanja koje zbunjuje publiku: Šta zapravo danas predstavlja performans? Postoje li određena pravila u performansu ili je to samo slepo, spontano i intuitivno osluškivanje ličnog kompasa?

Nastanak performansa je ispraćen nizom događaja (političkog i socijalnog tipa), koji su doprineli razvitku i slobodi u praksi. Umetnici nisu zahtevali pravila i definiciju za ono što su radili od srca. Verovatno je jedina stigma bila: postojanje u vremenu u datom trenutku; koristeći medijum, koji predstavlja vrhunac ličnog posedovanja (i postojanja): TELO. Politički stavovi, feminizam, rodne i rasne razlike pronašle su svoju umetnost izražavanja i prihvatanja proklamujući slobodu i rušeći postojeće, ustaljene granice percepcije i, još bitnije, doživljaja umetnosti.

Fluxus pokret je nastao iz potrebe za separatisanjem umetnosti od velikih institucija, ismevanju buržoazije i potrebe za oslobađanjem od društva i ustaljenih pravila. Uzbuđenje koje se javljalo pri pridavanju značaja svakodnevnim, apsurdnim stvarima (poput laveža psa) determinisalo je dalji tok umetnosti. Umetničkim delima je dat životni vek čoveka sa prizvukom prolaznosti.

Lepota mladog umetničkog dela je objasnila svoju svežinu i prisutnost kroz readymade- ove. Bilo da su u pitanju obični predmeti sa gajbe ili samo telo, udahnuto je vreme promena kroz patinu njegove prolaznosti. Oni su svoje performanse nazivali event-ovima, prvobitno s ciljem separatisanja od happening-a. Postojali su da bi zbunili i da bi bili pitani.

Sam pokret i akcija koju vrši telo, predstavljaju centralni deo umetničkog dela-događaja. Telo je readymade objekat koji, integrisan u institucionalnom kontekstu, teži da se uhvati u koštac sa konvencijama statične lagodnosti. Pitanje je: Gde je ovde suština performansa? Da li je u umetniku, dokumentaciji njihovog izvođenja ili vividnim sećanjima posmatrača?

Razvoj tehnologije je uslovio drugačiju percepciju, reakciju i učešće publike. U eri slikovite apatije strah od propuštanja i potreba za stalnim beleženjem svakodnevice su sve veći. Mnogi umetnici izbegavaju definisanje svoje prakse, poput Jozefa Bojsa koji je svoju umetnost nazivao socijalnim skulpturama.

Tino Sehgal izričito izbegava dokumentaciju, stvarajući događaje i nazivajući ih konstruisanim situacijama.  Akcenat je na onome što nas intrigira na psihičkom i fizičkom nivou, ne formalnom. Radi se o slavi čoveka, o tome da je svaka nadogradnja čovekova ekstenzija.

Nedavno je mladi umetnik, Aleksandar Bartol priredio beogradskoj publici Experience. Spojivši fotografiju, ples i pozorište sa enterijerom starog bioskopa Zvezde u kojem su i posetioci imali svoju ulogu-postojanje. Njegova saradnja sa plesačima i plesačicama, kao i Drag scenom u Beogradu slavi pokret i telo kao izvor inspiracije.

Čini se da se nameće pitanje-koliko je performans umetnost odbačenih i neshvaćenih? Ili zdrava praksa, koja razvija strpljivost i razumevanje, kako kod posmatrača tako i kod performera?

Potreba za definisanjem ove vrste događaja/izložbe (za koju bi bilo previše uvredljivo nazvati čisto happening-om ili event-om) je kod publike stvorila problem i dokaz da je ponekad bolje nedefinisati, odnosno utaboriti ličnu ekspresiju u još jednu fasciklu manifesta umetnosti. Dokumentacija umetnikovog iskustva gotovo da ne postoji, što je zapravo i dobra prilika za ponovni žar isčekivanja u svetu umetnosti.

Pridavanje značaja telu i slavljenje prirodne lepote i izgleda, doprinelo je novom renesansnom prikazu, registrovanju i izgledu tela. Umetnicima je postalo lakše da svoje stavove i poglede prenose publici kroz same pokrete ekstremiteta, kako bi približili umetnost nezainteresovanima. Međutim, koliko je to zaista urodilo plodom?

Živimo u vremenu u kojem nam je skoro svako iskustvo udaljeno par klikova, možda zbog toga nam je potreba za performansom veća nego ikada. Odnosno, krucijalnost tela, iliti, postojanje u momentu koje pruža instant život za one najhrabrije.

Očigledan zaključak je da granice ne postoje. Kako kaže, već pomenuti, Jozef Bojs - ukoliko definišemo umetnost, ona nam više neće biti toliko zanimljiva.

Autorka teksta: Ivana Kekić 

Autori fotografija: Džon Roča i Aleksandar Krivitski 

Leave a reply