fbpx

Poezija utorkom: Aleksandar Đoković

Ovog utorka sa vama delimo pesmu „bluz gospođe B.”

7. July 2020

Predstavljamo vam pesmu „bluz gospođe B.” mladog pesnika Aleksandra Đokovića.

bluz gospođe B.

tražila sam nekog da mu pričam

o ljubavi koju osećam

prema džesi ver

banana hlebu

o životinjskim porođajima 

šišanju kose makazama 

kojima otvaram flaše

o peglanju posteljina 

nijansama sive boje

o tome kako ne želim da se okrenem

jer čujem zvuk mljackanja mačke 

volela bih da u stanu imam miševe 

smanjila sam plakanje za momcima 

jednog sam čekala satima na vetru

a drugog nekoliko godina

ovaj prvi je hteo da mu rađam decu

drugi se nikada nije pojavio


tražila sam nekog da mu pričam

kako bih stalno nekuda odlazila

i vraćala se posle nekoliko dana

ne znam da li sam uklopljena

u trenutni mir

tu gde se nalazim su

šuma i ptice 

knjiga pod ćebetom 

juče mi se išlo u japan 

danas mi se ide u argentinu 

sutra bi trebalo 

da počnem sa plivanjem u bazenu

umesto u suzama i ugljenim hidratima

za petnaest dana karantina sam

sedamdeset puta konzumirala alkohol 

tri puta skuvala normalan ručak 

dva  puta oprala prozore 

dva puta pogledala seriju 

imala tri nervna sloma 

pedeset puta plakala

a malopre na igralištu

videla sam devojčicu

koja uči da vozi rolere


tražila sam nekog da mu pričam

kako mislim da ću iz svega ovoga

izaći ružna i da se nikada neću udati

i zašto me na razgovoru za posao

uvek pitaju da li sam udata

da li planiram porodicu

kao da sam ženka nosoroga

ili aparat sa voćkicama

odrično odgovaram osmehom

dok zamišljam kako ih probadam kopljem

kroz njihova elegantna odela

sve što želim je da zauvek 

sedimo na krovovima i slušamo muziku

i uvek bude temperatura

dvadeset četiri stepena

ne moramo da se budimo rano

i sudovi da se peru sami


tražila sam nekog da me dira

kao da bere kupine

da mu kažem kako želim

da preko njegovih ramena

gledam perast

da mu pričam o zemlji

koju su osvajali naši pradedovi

oko koje su se posle

sudili naši dedovi 

kako je sreća kad dobijem

dva mejla bez greške 

i kad mi ne pokisne veš

volim miris acetona i laka za nokte

zamišljam da imam četvoro dece

dok kačim veš

život sa mnom je polje lavande

i neplaćenih računa za struju

tražila sam nekog da mu pričam

kako nedeljom jedem kolače za doručak

stojim dugo ispred ogledala

u majici na bretele

pitam sebe kako si danas

raduje me to što je

u sedam i petnaest još uvek dan

kako mesim hleb

sa razlivenom maskarom na jednom oku

i već nekoliko dana razmišljam o grljenju

verujem da ono ne može da se zaboravi

nešto kao plivanje ili vožnja bicikla

prilično sam dobro

s obzirom da mi je celi život 

odložen za četiri meseca

i dalje optimistično hodam ovom planetom 

bez ideje o kidanju vena viljuškom 

ili izgladnjivanju do smrti

vesela sam i satkana od opštih mesta 

poput biće sve u redu

imam dobar recept za domaće lepinje


tražila sam nekog da mu pričam

kako imam skoro 30 godina 

i još nisam naučila 

da je sasvim u redu

da budem neraspoložena

imam teglu krema od lešnika

i bocu malvazije 

masku na licu

i mračne pms svečanosti 

pitam se zašto čovek ne može 

da ubaci sebe u mašinu za pranje veša

i opere se na devedeset stepeni

danas sam šetala i mislila

koliko volim ovaj grad 

i kako ne bih mogla da zamislim

da ga neko ruši 

pali ili granatira

kako ne bih podnela

da snajperima skidaju moje komšije

kao patke na video igricama


tražila sam nekog da mu pričam

kako ljudi imaju nekoliko života

a ja ne mogu ni ovaj jedan

kako sam umesto drugarici

greškom poslala urednici

fotografiju na kojoj sam gola

a ona kaže da sam lepa

i sve to dok mi gori kajgana

najveći strah mi je

da ću negde u javnosti

ispasti previše gola

mačka leži na mom krevetu 

i jede parče šunke

juče sam poželela

da idem na posao

danas ne mogu da zamislim

da sedim u kancelariji

i slušam tuđe intimne priče

i žvakanje obroka


tražila sam nekog da mu pričam

kako mrzim da instaliram programe

i ljuštim kivi

da se raspadam se tuge

kada čujem kako pas

u stanu iznad našeg

cvili kad ga ostave samog

kako jedna majka

u prijedoru čeka sina 

da se vrati iz druge smene

sa posla

na koji je otišao

pre dvadeset sedam godina

tražila sam nekog da mu pričam

kako je moja majka u mojim godinama

imala ćerku u trećem razredu osnovne 

i drugom muzičke škole

a ja ne umem da spremim doručak

da ne zapalim kuhinju

kako je neprocenjiv onaj trenutak

kad otvorim kesicu kafe 

pa se u meni spoje 

tango i užičko kolo

kad si osoba mog formata 

dobro je to što nosiš obuću broj trideset šest

loše je to što ti je svaka sijalica previsoka

uvek sam se pitala

da li se tata radovao kada sam se rodila

da li se dobro napio sa drugovima

dok se mama vraćala u život


tražila sam nekog da mu pričam

kako volim jaku nezdravu hranu 

i dobar nezdravi alkohol 

i da bih volela da mi neko

izmasira vrat i ramena

jer umirem od bolova 

kako su me kao malu

obećali komšiji iz ulice

i pitam se šta bi danas bilo

da se taj nije ubio

da li bih imala prava

da biram način života

kao što biram cipele 

da li bi me tukao 

a posle pričao kako me voli

da li bi prihvatio činjenicu

da bih abortirala neželjeno dete

ili bi me zbog toga isterao na ulicu


tražila sam nekog da mu pričam 

kako više volim

bele trešnje od crvenih

i o tome kako sam se jednom

umalo onesvestila

mirišući novi omekšivač

kao da su nečije ruke

Aleksandar Đoković dolazi iz Vrnjačke Banje. Rođen je 1986. godine. Po zanimanju je strukovni inženjer mašinstva. Piše poeziju i kratku prozu. Svoje pesme je objavljivao na internet portalima, a nekoliko pesama prvi put izlazi u štampanom izdanju u zborniku mlađih vrnjačkih pesnika „Između plime i oseke”. Svoju prvu samostalnu zbirku poezije „Sve biće u redu” objavljuje 2019. godine u izdanju GID „ Interprint”. Živi i radi u Beogradu.

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *