Stefan Stanojević je mladi pesnik iz Pančeva. Svoju prvu zbirku poezije Mladi Atlas objavio je 2016. godine. Član je je Udruženja književnika i književnih prevodilaca Pančeva. Od januara 2018. godine uređuje jedini pančevački književni serijal „Punchtown poetry” u klubu Štab Pogon. Napad panike (Edicija Najbolja, Pančevo) je njegova druga zbirka poezije, koja će uskoro izaći iz štampe.
U novih trideset pesama koje čine zbirku, on oživljava stvarnost mladog čoveka u 21. veku. Kroz slobodan stih u duhu priče opisuje obično i svakodnevno. Naslovom koji upućuje na jednan od problema savremenog čoveka, mladi pesnik nas uvodi u priču o odrastanju i sazrevanju kroz iracionalne strahove. Dok čekamo da zbirka izađe iz štampe, razgovarali smo sa Stefanom Stanojevićem o poeziji, mladosti, ljubavi i revoluciji.
Tvoja prva zbirka poezije objavljena je pre četiri godine. Sada iščekujemo novu. Kako se menjao tvoj odnos prema stvaranju u periodu između dve zbirke?
Četiri godine su prilično dug period u ranim dvadesetim, u pitanju je mnogo autorskog, čitalačkog i ličnog iskustva koje je prirodno dolazilo. Uvek sam mislio kako u nečemu kasnim i za nekim kaskam, ali ispostavilo se da sam svako saznanje dobio kada je za to bilo vreme. Promene su se desile u pristupu poeziji i književnosti uopšte. Prihvatio sam činjenicu da književnost pripada svim ljudima i kako je potrebno mnogo usavršavanja pri pisanju. Imao sam prednost studirajući književnost, upoznajete se mnogo detaljnije sa konstrukcijom dela, teorijom, literaturom i inspiracijom koji dolaze odatle. Van fakulteta, imao sam sreću i naišao na ljude čije su preporuke, saveti i pažnja bili od neverovatne pomoći za rad na pisanju. Sigurno ćete naići na još mladih pesnika koji pominju radionice poezije Ognjenke Lakićević i Zvonka Karanovića, svi ćemo imati da podelimo mnogo prijatnih utisaka koji su bitno uticali na naše reči.
Koliko je zapravo poetično objavljivanje zbirke poezije mladog autora danas? Šta se krije iza nastanka iskucanih listova u rukama čitaoca?
Mišljenja o poeziji danas su pomešana više nego ikada, znate, njena funkcija, nastajanje, značenje pojedincu, kao autoru i kolektivu, kao čitaocima. Postoje razna, recimo kako je bitan talenat, dok neki kažu rad, usavršavanje, vežba. Sve je to subjektivno, neki čitaoci uopšte ne čitaju poeziju, sve je do ukusa. Nekim pesnicima pomaže kad su sami, nekima da rade u kolektivu. Mislim da sve treba probati i bar većinu stvari upoznati i čuti nešto o njima, ne biti isključiv i tvrdoglav. Mlad čovek je nestabilan, plahovit, nestrpljiv, nekada sam mislio kako sam mnogo pametan, ali drago mi je što sam ostao večiti skeptik i sumnjao čak i u neka svoja ubeđenja. Poezija je uvek bila utočište za emocije, ima određeno terapeutsko dejstvo kad je pišem i kad čitam nečiju. Kad je ukoričena, dođe do ruku u obliku knjige, daje taj romantični, poetični utisak. Kao da si se potrudio da nešto zaista uradiš od svojih reči – traženje izdavača, traženje sredstava za štampu, nadmetanje na nagradnim konkursima za knjigu, rad na kvalitetu napisanog, izmene i uređivanje rukopisa. Internet je malo ulenjio pesnike, pa pomisle kako je dostupnost širokim narodnim masama i njihovom ukusu dovoljna da budete nazvani uspešnim ili možda pesnikom. Iako je korisna stvar, knjiga će nekako uvek biti konačni rezultat rada.
Kada su nastajale ove pesme?
Uvodna pesma u zbirci je najstarija, mislim i prva kojom sam se oprobao u slobodnom stihu 2013. godine. Da se nalazim u nekom očajnom sitkomu, izgovarao bih njen naslov, sedeći za stolom, u uglu prostorije. Ostale su nastale u rasponu od 2016. do 2020.
Zbirka je naslovljena kao jedna od pesama i ukazuje na sveprisutnu temu o kojoj pišeš. Između ostalog, u pitanju je jedan od termina koji godinama unazad često koristimo. Da li si se dvoumio ili si odmah znao kako ćeš je nasloviti?
Pesme su povezane u hronološku celinu, a zajedničko za sve njih bilo je što izgledaju kao misli koje čoveku prolaze kroz glavu pri napadu panike, uglavnom dok je sam. Kada je čovek u takvom stanju u toku obdanice i noći, najobičnije pojave, vremenske prilike i beznačajne sitnice mogu biti užasavajuće ili mogu nositi veću težinu, dati značaj i izmeniti percepciju. Moram da napomenem da knjiga nije uputstvo za prevazilaženje strahova i ne nudi velike odgovore i savete. Napad panike jedan je od tri najčešće korišćena termina našeg veka, uz depresiju i anksioznost, a izgleda kao glavna prepreka ili ultimativno oružje savremenog čoveka. Knjigu sam zamislio kao priču o sazrevanju mladog čoveka, podeljenog između svojih, iracionalnih strahova, naspram kolektivnog ludila i biranja nekakve strane u njemu, dok stvari na koje smrtnik ne može da utiče, poput bolesti, smrti i određenih previranja, postoje uprkos svim ljudskim zabludama. Bilo je to opšte mesto koje sam morao da iskoristim kao naslov, nešto što je većini ljudi prepoznatljivo.
Dečak, Čovek i Niko su tri segmenta ove zbirke. Jedan proces odrastanja. Jedno posmatranje prolaznosti. Naizgled pesimistično, ali poslednji stih celokupne zbirke nas razuverava– da li je strašno biti Niko?
Generacija rođena devedesetih u našem regionu je zanimljiv fenomen, kao da smo ostali zaglavljeni u nekom limbu. Pripremani smo za svet koji je iščezao našim rođenjem ili u toku našeg odrastanja, još uvek nespremni da se suočimo sa novim. Porodice i obrazovne ustanove učili su nas davno prevaziđenom sistemu, a tehnologija, mediji, internet i društvo transformiše nam tu sliku svakodnevno. Zvuči kao kliše, ali u zdravom, svesnom ljudskom biću jednostavno mora doći do velikih razočaranja, to je činjenica.
Karijera je moda dvadesetog veka, deluje da je društvo napredovalo, ali je zapravo mentalitet ljudi, bar ovde, ostao isti. Svi imaju zahteve, društvo zahteva, roditelji zahtevaju. I stalno se čuje nešto izrečeno u vidu uvrede ili pretnje „Ti si niko i ništa/Bićeš niko i ništa.” Ljudi očajnički žele da budu neko i nešto, najčešće ono čime bi ućutkali ili ugodili društvu. Najveći ljudski strah je izdvajanje iz kalupa, jer ukalupljivanje znači prepoznavanje. Čim je pojedinac na bilo koji način inovativan, iskren, kreativan, naizgled drugačiji – automatski je nepoznat ljudskom društvu. Društvo samo prepoznaje članove kolektiva, ne prepoznaje ništa van kalupa, i ne samo to, ono i nema nameru da upozna. Stoga se plaši svega što ne prepoznaje, svega što treba upoznati. Prokleti ljudski rod od davnina samo zahteva, zahteva, zahteva: materijalnu i ekonomsku sigurnost, pažnju, rezultate, emocije. A šta pruža zauzvrat? Jedno najobičnije, ogoljeno i veliko ništa.
Biti Niko, u slučaju lirskog subjekta iz zbirke, znači predah pre započinjanja života bez opterećenja tuđeg suda, povratak u limb iz koga je i potekao.
Znamo da lirski subjekat nije pesnik. Šta ti misliš, može li se pisati, ako se ne piše o sebi?
Nije, on je samo posmatrač koji često ne može da preuzme kontrolu nad sopstvenim emocijama, posledicama učinjenog i okolnostima na koje svakako ne može da utiče. Nisam siguran, mislim da svaki pisac ili pesnik usadi nešto iz sebe u svoje likove ili svet koji konstruiše, to je jače od njega.
Pored tema odrastanja, porodice, ljubavi i preispitivanja svojstva, naziru se i istorijske okolnosti. Da li jedan milenijalac, koji sluša zujanje od devedesetih do danas, može da veruje u revoluciju? Šta tebi znači ta reč?
Neke stvari porodičnog vaspitanja odbacio sam u većoj ili manjoj meri, ali postoji ta specifična familijarna odlika, a to je nekakva politička i ideološka neutralnost. Odbijanje učestvovanja i saučesništva u farsi previranja ideologija i političkih sistema, u kojoj samo pojedinci profitiraju. Tog učenja sam se prihvatio i ponosan sam na takvo nasleđe svoje porodice. Moja familija je vodila sopstvenu politiku održavanja porodice na okupu, kao deo radničke klase, religiozni, dobri i neporočni ljudi. Nisu imali vremena ni potrebe za bavljenjem ostalim stvarima. Generacije naših roditelja rođene su u Jugoslaviji, a mi smo rođeni goli i bosi.
NATO agresija 1999. godine je zaista jedina mrlja mog bajkovitog detinjstva i oblikovala je moj pogled na svet. Mislim, kakav uvod: „Dobro došli! Evo vam bomba u usta.” Nikakva revolucija nije se desila. Moji roditelji izgubili su svoje poslove 2010. nakon više od 16 godina uspešne delatnosti. Potrebna nam je tiha revolucija, zašto praviti toliko dece kada se ne bavite njima? Da li očekujete da ih vaspitaju profesori, pevaljke, glumci, motivacioni treneri? Svi ti ljudi su jednako razočarani i nezainteresovani da bilo šta menjaju. Neki kao da nikada nisu prevazišli svoje traume „i mene su tukli, ništa mi ne fali” ili „i mene su profesori terorisali, sad ću i ja učenike.” Problem je mnogo dublji od političkog sistema, decu forsiraju na zanate i delatnosti koji se traže u Evropi, bez pitanja ih dovode u situaciju da se osećaju kao da su nekoga izneverili i kako nisu dovoljno dobri ako ne odu iz zemlje.
Nikakva omasovljena pobuna ne nazire se ovde, ljudi koji nisu uspeli više puta da promene stvari, kad su za to imali prilike, neće ništa uraditi ni sad ni nikad. To se zaključuje jer i dalje imaju petlje da pridikuju i komentarišu stanje. Mislim na generacije rođene u blagostanju, komšije koje su se svaki dan pozdravljale pri susretu, kupovale hleb u istoj pekari, pile u istim kafanama, gledale iste utakmice, sa istim šalovima, pevale istu himnu, a onda za pasoše različitih boja, bez razmišljanja digle pušku i nož jedni na druge. Kako sa takvima mogu na bilo kakav skup i da očekujem da ću nešto promeniti?
Evo, pomenuo sam Jugoslaviju, sad zvanično počinjem da ličim na sve te dosadne, prežvakane žalopojke ljudi iz književnog sveta o obećanoj zemlji. Patetično je.
Tvoj odnos prema poeziji nazire se u stihovima: „ove pesme nisu kazna/ one me dočekaju/svaki put kada padnem sa konopca“. Reci nam nešto o tome kako se razvijala tvoja ljubav prema poeziji i knjizi?
Za razvijenu osećajnost i senzibilitet zaslužna je moja majka. Za ispit na fakultetu iz Književnosti za decu uopšte nisam učio, ni čitao. Položio sam ga iz prvog puta, naravno, jer sam svake večeri pred spavanje, do svoje desete godine slušao priče i pesme J.J. Zmaja, Duška Radovića, Mike Antića, Dragana Lukića, Ljubivoja Ršumovića, Dobrice Erića, Danila Kiša, Aleksandra Vuča. Zdravo hranite svoju decu, pa neće izrasti da muče i ubijaju živa bića, ili se smeju i naslađuju kad gori civilizacijsko nasleđe. Svojevoljno, prvu ljubav razvio sam prema enciklopedijama o dinosaurusima, praistorijskim bićima, civilizaciji starog veka i grčkim mitovima. Povezao sam se prvo sa junacima iz knjiga koji su bili odbačeni, tihi, čudni i usamljeni. Do studija književnosti malo sam krivudao, pohađao sam elektrotehničku srednju školu, ali vratio sam se rečima od kojih sam postao.
Ljudi imaju tu čudnu naviku da te gledaju kao budalu kad kažeš da se baviš određenim stvarima. Pišem iz istog razloga kao što neko ima potrebu da gura novac u harmoniku, zove bivšu devojku kad je pijan i patetičan, zakuca se drogiran kolima u drvo, pobije se sa drugim mužjakom jer im se pogled nije svideo. Odabrao sam način koji je izgledao bezbolnije. Poezija i basket su lekoviti u poređenju sa ostalim ljudskim ventilima.
O romantičnoj ljubavi bilo je reči kroz sva tri dela zbirke. Ipak, u poslednjem delu ona sazreva. U pesmi Kao dečak lirsko ja (dečak) odriče se dečaštva zarad ljubavi. Da li je moguće da se neko odrekne sebe?
Ljudi se svakodnevno odriču sebe, iako i sam postavljam to pitanje. Dečak u knjizi izriče mnoga obećanja i imperative sebi, ali sve to zbog kratkotrajnih razočaranja ili povređenih osećanja. Ono što nikada nije prestao da radi je sopstveni razvoj uprkos traumama i bolu. Nešto što mnogi ljudi nikada ne urade. Romantična ljubav toliko je silovana klišeom i predrasudama da je izgubila svoj smisao i mnogima postala sinonim za uzaludnost. Kao što sam pomenuo u nekom odgovoru ranije, svi samo zahtevaju, a ne rade svoj deo posla, ne traže sebe pre traženja bilo koga drugog.
Koliko se zapravo razlikuju Dečak, Čovek i Niko?
Dečak želi što pre da postane čovek, Čovek želi manje bola, a Niko se osvrće za obojicom samo u formi nužnog razvoja koji je morao da se dogodi da bi on postojao. Zajedničko svima njima je nostalgija, Dečak koji nikada nije prestao da bude, samo je porastao i prilagodio se.
Kada čitaoci mogu da očekuju objavljivanje zbirke?
Uskoro!
Pišeš li trenutno ili je potrebna pauza?
Za vreme karantina, za dva meseca, napisao sam jednu (1) pesmu. Operisan sam trenutno od bilo kakve kreativnosti, a trebalo mi je tri (3) dana da odgovorim na ova pitanja. Potrebna je pauza od neživota!
Za kraj, zamolili smo Stefana da izdvoji jednu pesmu iz svoje nove zbirke.
PONAVLJAJ U SEBI
Nemam ime
svi su nasmejani jer sam zaplakao
mom ocu pocepali su zemlju
mom ocu pocepali su nekoliko košulja
u kafani, kod kuma.
Imam više od četiri kilograma
pre nego što sam dobio ime
zvali su me Akebono.
Moj deda hteo je da puca
ali nije imao pištolj u Nemačkoj.
Imam omiljeni klub, broj godina i fiksnog
ponavljam ih u sebi da bih znao
kad me neko od odraslih pita.
Svi su želeli da budu vojnici i policajci
nisam želeo ništa
samo da izađem napolje iz kola
napolje iz stana
zašto majka trudna trči u podrum
zašto moram da sagnem i pokrijem glavu
zašto je sve toliko glasno
zašto mi ne kupuju kokakolu i milku
i šta je NATO.
Radoznalost će me ubiti.
Nemam ime, svi se zovemo Dodaj
igrao sam fudbal i košarku sa drugarima
kinezima, ciganima, decom izbeglica
svako može samo da nije sebičan.
Zavlačili smo se u podrume
hranili pse i mačke
nosio sam istu sivu trenerku
menjao samo štof na kolenima
majka mi je skidala buve sa čarapa
otac mi peškirom skinuo boginje kod oka
istetovirao mi ožiljak u obliku suze.
Imam ime, želeo bih da je Tiranosaurus
ili Herkules, nešto veliko i dugačko.
Naučio sam da ostajem budan
i razmišljam šta bih sanjao
upravljao sam snovima
kao Burago automobilima.
Svako veče se prvo pomolim
to traje dugo, dok svi spavaju
nijedna mi se nije uslišila.
Roditeljima sam tražio loptu
enciklopedije, igračke i brata.
Sve molbe su mi uslišene
tako da su oni moji bogovi.
Imam ime, ali nemam nove čarape
odeću i patike
bogovi nemaju posao, bogovi su bolesni
imam pivo, votku i trista dinara nedeljno.
Imam mamurluk, imam devojku
koju stalno zapitkujem
kako to da joj se sviđam.
Ubedio sam sebe da sam ružan
debeo i da me niko neće voleti
kako ne mogu isto što i ostali.
Ni neću isto što i ostali.
Imam ime, samo devojke me tako zovu
ubedio sam sebe da nisam dovoljno dobar
postao sam loš, lenj i nezainteresovan
radoznalost me više neće ubiti
možda njihovi momci hoće
možda autobus ili bomba hoće.
Zamišljao sam svoju smrt
ubedio sam sebe da se moram ubiti
ako nisam sposoban za život.
Nemam hrabrosti ali imam knjige
čiji junaci su preživljavali isto
živi ljudi uče me o mrtvim ljudima.
Mrtvi ljudi spasili su mi život.
Imam ime, ali ne želim ga
ne želim ništa sem ljubavi.
Ne želim ništa da prihvatim
prihvatio sam da će život prestati
varvarsko lice koje bi svako prepoznao
u masi ljudi, tako kažu moji prijatelji.
Jedan od ljudi koji menjaju svet
najbolji čovek u gradu.
Ne molim nikoga više, na boga sam ljut
od kad se majka razbolela i izgubila kosu.
Ne želim ništa sem ljubavi
prihvatio sam da će život prestati.
Smrt nisam prihvatio.
Imam ime, ali sam niko.
Imam dvadeset četiri godine
bio sam kukavica, student, novinar
magacioner, raznosač, profesor, kustos
magacioner pa student, ponovo.
Vratio sam poeziju svom gradu
niko se nije usudio da je vaskrsne.
Nemam mačku, nemam psa
nikada ih nisam tražio
imam mlađeg brata, pametniji je od mene
svi koje volim su pametniji od mene.
Imam prijatelje u svakom gradu
pocepane očeve košulje.
I dalje svako može, samo da nije sebičan.
Imam devojku ali je sada pitam kako je
stavim joj povez na oči
i opisujem joj kako je izgledala
kad sam je prvi put video
kako sam se osećao
kad mi je rekla kako ne može više da me vidi
i ona je sebe ubedila u strah.
Ona je razlog što ponovo pišem
kako se ne bi zaljubila u druge pesnike
ona je razlog što ova zima nije bila hladna.
Kad mi je rekla da me voli
samo sam mogao da se smejem
nisam mogao da pričam
nisam je pitao kako to
ali je ponovila još nekoliko puta.
Fotografije: Jasmina Topić, Hristina Šćekić
0 Comments